Обичан човек, читајући силне бројне хвалоспеве владики Артемију, заиста добија утисак да је реч о великом страдалнику, којег прогањају патријарх и Свети Синод СПЦ и држава Србија. Све ми је ово однекуд прилично сумњиво, поготово када се сетим како се владика Артемије понашао током НАТО агресије, у друштву Саве Јањића, у оно доба лојалног Артемијевог јеромонаха.
Деловање Саве Јањића, данас, сасвим је огољено и јасно је да је тај човек непријатељски настројен према СПЦ и српском народу уопште:
На истом послу: Сава Јањић и Блерим Шаља
Касније су се Артемије и Сава Јањић наводно “разишли”. Због чега? Да ли се тај “разлаз” уистину десио? Тешко је ту бити сигуран. Можда се Артемије искрено покајао за оно што је својевремено (када је Србима било најтеже) радио, а можда и није. На пример, погледајмо шта је о екуменизму писао Сава Јањић 1995. године:
Нажалост, у наша смутна времена појавили су се и у оквиру Православне Цркве појединци, који на своју Цркву гледају другачије него што су то чинили Свети Оци, мученици и исповедници. Ови модерни одступници од Православља и протагонисти нове јереси екуменизма3 активно раде на стварању једног “Новог Хришћанства” преко којег непријатељ људскога рода жели да оснује своју лажну Цркву (Анти- Цркву) и уз њену помоћ припреми долазак лажног Христа. Њихов циљ је да Цркву доведу у корак са данашњим временом и стиде се пред “слободоумним” и “напредним” западним светом да јавно признају истину о својој Цркви и вери православној. Они заједно под руку са разним јеретицима у “лажном смирењу” хуле на Цркву признајући да су врата адска већ надвладала Христову Цркву4 , да је она подељена и да “сви треба да се покајемо и измиримо”. Тек тада ћемо, по речима ових нових апостата, поново “пронаћи” једну, недељиву и истинску Цркву Христову. Још до јучер су се ти исти правдали да учествују у дијалогу са јеретицима како би пред њима сведочили истину Православља, а сада то исто Православље продају у бесцење, бацајући бисере свињама (каже јеромонах Сава Јањић, сабрат манастира Дечана, у својој књизи “Екуменизам и време апостасије“, Призрен, 1995).
Изгледа да се ту ради о типичној српској сујети. Протосинђел Сава Јањић прима америчког потпреседника Бајдена, који јасно поручује да ће Срби остати у “баруштини историје” уколико не признају да су починили “највећи злочин након Другог светског рата” и не буду у стању да препознају “ђавола у себи”.
Послушајте говор Бајдена на Косову. Невероватно је са колико мржње се тај човек обраћа целом једном народу, којег, очигледно, сматра сасвим безвредним и недостојним да се назову људима:
С друге стране, владика Артемије, свом снагом подржава одбеглог архимандрита Симеона Виловског, који се није поуздао у Бога и Истину да остане у земљи, него је “запуцао” у Грчку, покушавајући да се некако “прода” Епархији пирејској. Логика је ту јасна: зашто би било ко (а поготово верник и свештено лице) бежао од правде, уколико му је савест чиста? Уосталом, није ли највећа хришћанска врлина да се човек одупре лажима и сваком злу по сваку цену? “Страдање је крста добродјетељ”, каже Владика Његош. Али не… модерни православно-хришћански црквени достојник радије бежи у суседну земљу. Како му то успева? Од чега тамо живи? Да ли од оних пара, које је, како стоји у оптужници, наводно проневерио у Епархији рашко-призренској? Који разлог има владика Артемије да стане иза таквог човека и његовог чина, који се никако не може назвати хришћанским, нити је у духу православља?
Неко би могао да помисли да је владика Артемије, да ли из пуке саможивости, уистину умислио да је он важнији од СПЦ, Косова и Метохије и васцелог Српства? Његова суза је златна, шта ли? Чему сузе, ако искрено верује у Бога, Истину и Правду? Можда је жељан “награде” на овом свету? Толико је задужио српску паству и Српску Православну Цркву, а ови, незахвалници једни, неће да му то признају? Зар сва ова “парада” око Артемија не делује отужно, попут стотина других (световних и црквених) “афера” без “епилога”? Данас је Артемије против екуменизма, онако како је то био и његов негдашњи секретар средином деведесетих прошлог века.
Извесни Миладин Р. Шошкић лепо пева:
Ко Чарнојевић некад Арсеније,
Тако пође и наш Артемије.
Ка северу од српских земаља,
Понавља се историја стара.
Можда су горњи стихови “пророчански”: можда владика Артемије уистину жели да буде упамћен у српском роду као патријарх Арсеније. Артемијеви одани монаси из мнастира Црна Река већ су се спаковали и кренули код некаквог “грешног Милоја”. Овакав развој догађаја, уз сву своју трагичност, лагано се претвара у комедију. Никако се не треба чудити ако
Сава Јањић заступа интересе Католичке цркве. Крв, кажу, није вода. Мајка му је Хрватица, тако да њгово духовно “ломљење” није ништа необично нити неочекивано. Чудно је, ипак, да СПЦ, чини се, и не покушава да доведе у ред стање у Грачаници и да се уопште не реагује на Јањићеве “политичке” изјаве, које су често уперене против српског народа. С друге стране, тешко је разумети зашто појединци покушавају да од Артемија начине некаквог хероја, који се, ето, бори за “српску ствар”. Чињеница је да је свештенство СПЦ великим делом расрбљено; тј. наше црквене “службенике” од малена уче да Православље држе на првом месту. Тако се, ваљда и десило, да они који много не држе до своје етничке припадности, на крају, веома мало (неки нимало) држе и до Православља.
Коментари:
Господине Вукотићу,
Морам да признам да сам мало разочарана вашом “брзометном логиком”, на коју нисам навикла, често базираној на изворима жуте стампе. Као блиског сарадника Николе Јанића, не бих то од вас очекивала. На основу чега закључујете да је о. Виловски “запуцао” и “бежи”у Грчку да се “прода” Епархији пирејској? Чињеница је да је О.Виловски у Грчкој за задње две године где докторира. Да ли ми уопште знамо да је крив и ако “знамо” на основу чега знамо? Свако је невин док му се не доказе кривица. Ваљда је то постулат сваког права! Да ли смо од суда и стручњака чули да је проглашен кривим? На основу чега му ми унапред пресуђујемо? То што владика Артемије “свом снагом подржава” о. Виловског мислите ли да он то чини тек тако да нешто каже? Мислим да лекар много више познаје пацијента него други људи. Духовни отац као лекар душе познаје га највише.Њему се поверавају тајне које другим смртницима нису доступне. Мислите ли да треба да имамо поверења у његов суд више него оних који га не познају?
Ја никако не желим да кажем да човек може бити непогрешив. Непогрешив је само Бог. И свети људи су грешили по неком Божијем допуштењу.Али, по закону вероватноће, његов суд треба ли да је тачнији? Чини ли вам се необичним да је владика Артемија медијска мета за задњих 10 година? Та хистерија иде толико далеко да се просто утркују ко ће више да га облати па се не устручавају да масним словима пишу “ВАРАО, КРАО, РУСИО ЦРКВУ”. Да ли је то баш тако? Учини ли он неко добро за ту цркву? Колико је владика побегло чим је “запуцало”? Знамо их који су. Он остаде са својим народом на Косову. Да ли то треба да се вреднује? Није ли он духовни отац трећина монаштва у СПЦ? Колико остале владике имају монаштва иза себе? Да ли је он једини у СПЦ који “греши”? Где су “греси” других? Или су остали непогрешиви као римски папа? Како бисте ви реаговали да је ваш син био жртва педофилије? Да не ређам друге “грехе”.
Сви ти ваши закљуци о владикиној “саможивости”, жељи за овоземаљском нагадом и низ других, то су карамазовски закљуцци базирани на “карамазовској маловерној логици”. Тако их ја доживљавам. Чињеница је да је Сава Јањић тако писао док се није “пресалдумио”. Зар је он једини који се “пресалдумио”? Шта да каземо за владику Атанасија и Амфилохија у које смо се клели? Зар Јуда који је био апостол Христов, сведок његових чуда није га издао? Зашто? Зашто се чудити људској слабости и падовима? Зар не рече ђаво у Карамазовима: “Дражи ми је један такав него хиљаде других”. Знаци, искушењу су више подложнији они него ви или ја? Људе морамо гледати у динамици битисања. “Глас народа глас Божији”, рече владика Николај.
Како можете да објасните да се на сахрану патријарха Павла слегло више од пола милиона људи? Зна ли народ, обичан народ да цени врлину? Зашто се толики правници каноничари, интелектуалци, монаси, “буне” против неканонског и нелегалног поступка према владици Артемију? Да ли они то измишљају? Ако измисшљају зашто измишљају? Ако неко “погреши”, хришћански је да се грешка исправи јер “грешити је људски али истрајност у греху је ђаволска” каже народна мудрост. Или ћемо изигравати непогрешиве римске папе и проглашавати да владика хоће да је изнад Синода? Није ли он прихватио одлуку Синода иако се са њом није слагао? Ја не бих на одлазак монаха из Црне Реке гледала као ” комедију”. Много је то олак закључак. Може се поставити много, много других питања.
Dr. D. Krstich
“Шта је човјек, а мора бит човјек,
Тварца једна те је земља вара…?”
П.П.Његош
Поштована госпођо Крстић,
Могуће је да сам био, како кажете, брзоплет у некаквим сагледавањима наше црквене стварности. Изгледа да су ме почеле иритирати ове свакодневне вести о “крсту” и “страданију” извесних “праведника”. Истина је да не знам нити уопште могу да наслутим ко је међу нашим “оцима” у праву а ко у криву. Постоји могућност да ту једни лажу, а други говоре истину или да обе стране лажу. По логици ствари, искључујем могућност да обе супростављене “групације” говоре истину. Наравно, уколико би ме, којим случајем, неко питао на чијој сам ту страни, никако не бих могао да се одлучим за кога сам. Лавина беспоговорне подршке владики Артемију и петиције које се могу пронаћи на интернету, делују ми као један ирационалан излив љубави према Српству и Православљу, оличеном у једној особи. Слажем се с вама да човек може да се промени, да окаје своје грехе и да временом постане пример часног и достојанственог човека, на којег ће се остали свет радо угледати. Дакле, теоретски то је могуће, али, ипак, у пракси ствари стоје мало другачије.
Што се, пак, Симеона (Дејана) Виловског тиче, у праву сте да сам мало претерао. Човек није крив док се не докаже супротно. Али, шта ћемо у случају када истину не можемо утврдити, нити донети пресуду на световном или црквеном суду, ако оптужена особа нема намеру да на такво људско и божје “суђење” изађе? Нема ничега спорног у томе, ако некакав криминалац утекне из земље, да не би одговарао за недела која је починио. Ако Симеон (Виловски) заиста хоће да се понаша у духу Православља (и Христовог учења), тада сигурно неће избегавати ниједан земаљски суд. Христово страдање на крсту, свакако је ту јасан путоказ, јер Христос ни у једном тренутку није дошао у искушење да побегне од Пилатовог и “народног” quid est veritas суда. Све и да није крив, Виловски ће остати “крив”, јер, властитом вољом, није хтео да се наводи из оптужнице, која је против њега подигнута, провере и тако утврди пуна истина. Свакако, не искључујем могућност да су оптужбе против Виловског “монтиране” и да су политички мотивисане, те да не би имао поштено суђење. Али, зар се човек, који следи Христову науку, води земаљским мерилима и стрепи од земаљског суда? Откад је суд земаљски постао важнији од Суда Небеског? Коначно, на пример, ја сам лаик, а ипак никада не бих избегао позив било каквог суда на коме сам неосновано оптужен. Напротив, сам бих тражио да се ту истина што пре утврди, чак и у случају када бих знао да ћу, на крају, бити неправедно осуђен. Мислим да је чиста савест човеку важнија од било каквих закулисних “игара” и неистина које о њему колају међу народом. Стога, јасно се намеће питање: да ли господин Виловски има чисту савест?
Сигурно да се владики Артемију никако не могу, нити смеју, оспорити заслуге које има у нашем монаштву. Изгледа да је тачно да је већина монаштва уз њега и да он међу њима има велики углед. Зато сам помало и збуњен чињеницом да владика Артемије ништа не предузима (или можда нисам добро информисан) да монаси не напусте манастире и преселе код неког вајног и “грешног” Милоја. Заправо, уколико Артемије прећутно одобрава такве “расколничке” кораке у нашем монаштву, тада је питање шта је ту за њега важније: Православље, Српство или његова лична сујета? Хришћанин (поготову православни), колико знам, никада не би допустио да се због његовог “пензионисања” и личног страдања поведе било каква “спасилачка мисија”, која би могла да “афирмише” оне вредности за које он сматра да су “најважније”. Да ли је Христос тражио од народа да га спасава? Не, ваљда је Он показао човеку како се носи крст, без роптања, плакања… и како се подноси жртва за народ, иако га је тај исти народ “осудио”.
Питате ме, “где су греси других” (у СПЦ)? Мислим да сам на то питање делимично одговорио раније, када сам рекао да су наша свештена лица васпитавана тако, да им је Православље главна одредница. Такође сматрам, како сам већ нагласио, да су они помало “инернационализовани” и “глобализовани”, те да себе сматрају више “грађанима православне заједнице”, него Србима. Пре нешто мање од четири деценије, случајно, у оном ресторану или “народној” мензи, која се некада налазила преко пута хотела “Москва” у Београду, седео сам и ручао за истим столом са једним православним свештеником (не знам шта је био по чину). Тада сам био веома мало упућен у питања која се тичу религије, а он ми је то врло лепо и потанко објашњаво. Иако сам био млад и наиван, слушајући га, у једном трену сам му, ни сам не знам откуд, поставио питање: кда бисте морали да бирате између Српства и Православља, шта бисте изабрали? Без двоумљења, одговорио ми је: Православље. Тако је то било тада (почетак седамдесетих прошлог века), барем у једном делу нашег црквеног сталежа, а како је данас, могу само да претпоставим. Однекуд сам сигуран, да бисмо добили исти одговор од барем деведесет одсто црквених “службеника”, те да већина размишља као о. Сава Јањић, који “не види разлику између Срба и Хрвата”.
Ето видите, ви питате, шта да кажемо за Амфилохија и Атанасија, “у које смо се клели”? Заправо, право питање би било зашто смо се у некога клели? Сматрам да човек може да се заклиње само Богом Свемогућим, а никако човеком, па макар како вредан тај човек био. Увек је било погрешно правити култ личности од било кога “Земљанина”. Заправо, докле год слепо некоме верујемо, дотле смо као умна бића незрели, јер се ту водимо емоцијом и ирационалним моментима. Сами, с правом, помињете Јуду и слабост људску: па зашто онда априори верујете било коме, па и владики Артемију? Једини изузетак у том смислу јесте био патријарх Павле, којег су сви људи у Србији (без обзира на веру и нацију) гледали на исти начин. Око њега није било противречности, јер је он био “светац који хода”, живи свети човек, оличење суштаственог добра, за којег је овоземаљско било само прилика да покаже људима како се људски и достојанствено може саобраћати са светом, како се шири љубав и истина.
Срдачан поздрав,
Душан Вукотић
