Пише: Душан Вукотић:
У СЕНЦИ РАСУЛА
Крајем прошле године (децембар 2009), након више од петнаест година “чекања”, коначно је из штампе изашла књига једног бриљантног и свестраног уметника из Зрењанина, Олгице М. Глигоров, под насловом Расуло. Имао сам ту срећу и задовољство да познајем ту врсну српску принцезу кичице (што је познато од раније) и пера (то ћемо схватити када прочитамо роман Расуло). Још негде половином деведесетих, у честим разговорима и расправама, које смо водили на разне теме, Олгица ми у једном тренутку вели: “Да ли бисте били љубазни да мало прелистате један мој рукопис? Волела бих да чујем шта о томе мислите. Није то дело које претендује великим иметничким дометима, већ нешто што ми дуго лежи на срцу и што бих хтела да оставим забележено… као нека врста мога тестамента?” Понео сам тај рукопис, тада под “радним” насловом, У сенци расула, радознало се питајући шта ћу тамо прочитати.Олгица је била велики ерудита. С њом смо водили дуге и занимљиве дискусије, почев од неких политичких тема, актуелних у оно доба, до полемика о појмовима бића и ништавила, Сартровом егзистенцијализму и пререфлексивном искуству. Пребирали смо по несазнајном Ding an sich и Хајдегеровом бићу и времену (Sein und Zeit), покушавајући да “разбистримо” Dasein, “које није човек, а може бити само човек”. У таквом “херменаутичком кругу”, вртели смо се од Кантове метафизичке етике и његовог “звезданог неба”, до Хегелове “представљене границе у ограниченој представи” (Begrenzung der Vorstellung) или, пак, Шопенхауерове “биртије без кнеза”, у свету “воље и представе”. Пoнекад бисмо се дотакли Раселовог хуманизма (I would never die for my beliefs because I might be wrong) или Хакслијевог крајњег песимизма (“срећне свиње и несрећни Сократ”; Brave New World). Олгица је, чини се, у практичном животу јасно следила чувену Хераклитову мисао, да се “не може двапут стати у исту реку”. Наиме, сваку невољу, наизглед, примала је са истом “мирноћом”, као што је примала и повољну вест. Рекао бих да је веровала у некакву врсту судбинске предодређености и у властиту обавезу да своје путовање животом максимално обогати својим радом, а најмање онолико колико јој то “богом дана” енергија допушта. И мора се признати, енергија јој није недостајала; достојанствено, одлучно и самопрегорно испунила је своје “обавезе” према Логосу, Истини, Лепоти и Правди.
Оног часа када би Олгица устала и бацила поглед на штафелај, знао сам да је време нашег дружења истекло.
СИНЕМАСКОП
Када сам, тог давног дана, коначно, дошавши у стан, кренуо да читам Олгичин рукопис (У сенци расула - будући роман Расуло), уронио сам у чудесни свет банатске варошице, из прве и великог дела друге половине двадесетог века. Ређале су се, малтене, библијске слике рађања и смрти, љубави и мржње, састајања и растајања, опстајања и нестајања, племенитости и пакости, радовања и злурадости, доброчинства и злочина; једном речју, срећа и несрећа су се збирале у већу или мању количину добра или зла. Имао сам утисак да у биоскопу гледам слике прошлости. Живот је бујао у свој својој раскоши и беди, жив и богат чак и тада када је сиротињски, пун неочекиваних обрта и ломова, који у кратком часу руше или чине снове остваривим. Из непокретних речи рађале су се моћне покретне слике, какве нисам доживео још од оних младалачких дана када сам први пут читао Шолохова. Метафорички, могло би се рећи да је роман Расуло писан сликарским кичицама и то са свим неопходним “фрејмовима” (fps —24 сличице у секунди) . Од Селениног (један од централних ликова романа) бега од човека, којег је некада толико волела, да би за њега била спремна да се баци у воду, ватру и отрпи сваку врсту бола, па до изласка исте јунакиње из зграде суда (неких 50-60 година касније)—где је, с подсмехом, дочекује “зубато сунце”—свака страница романа набијена је догађајима “реалног живота”, новим љубавима, снажним емоцијама, лепотом младости и мучнином остарелог бића, кратким затишјима, па онда силним бурама у којима се руше наде и светови, разарају дојучерашња “заветна” пријатељства, а људске душе ломе и вређају, без обзира на то да ли су у “праву” или нису. РАСЕЈАВАЊЕ НИШТАВИЛА
Велики српски песник, Петар Петровић Његош, вели (Горски вијенац; Коло): “Јунаку се чешће путах хоће ведро небо насмијат грохотом.” Заправо, то што важи за “јунака”, у истој мери (а можда и више), важи и за “обичног смртника”. Ваљда, нема живог човека, којег “гром” није ударао из тог истог “ведрог неба”. И што је небо ведрије, то је ненадани удар “муње” тежи, болнији, опаснији и разорнији. Олгица је такве “ударе” јасно видела и јасно разумела. Била је сведок једног вратоломног времена, у којем човеку, често, ни сабраност, ни здрав разум, нису могли бити од нарочите помоћи. Баланс на кантару љубави и мржње био је нарушен, и то, на штету првога —љубави. Неизбежна последица такве неравнотеже било је расцепљивање, растурање, рашчеречивање, распадање, рашчињавање, распуштање, растајање, растеривање, раскољивање, распиривање, разгарање, разбацивање, расправљање, разуверавање, размимоилажење, раскидање, разилажење и други слични рас-/-раз, а у свему, једино није било места разумевању. Поред свих могућих речи са рас- префиксом, никако случајно, Олгица је, да би што прецизније представила болну стварност свеколиког и неумитног растурања, за наслов својег дела, изабрала реч расуло. Расуло је оно што се распало, што је изгубило конзистентност и компактност и што се, у фрагментима, котрља недефинисаним стазама и богазима; расуло је оно што се раселило или расејало. Дакле, расуло је двоструко расипање; најпре је то почетак у којем се зачињу клице и израстају плодови (бића), да би се све, потом, попут семена маслачка, “разветрило” и нестало у раселини, распуклини или расцеплини свепрождирућег ништавила.
ТЕСТАМЕНТ ЗА БОЉЕ СУТРА
Књига Олгице Глигоров, Расуло, заправо је историја једне зрењанинске фамилије у широком окружењу. Ту “дефилује” бројна галерија ликова, велики део негдашњег урбаног Зрењанина, које Олгица пажљиво и детаљно представља читаоцима. Очигледно је, да је Олгица ту, великим делом, писала о људима, који су уистину постојали, као и о судбинама, које су се окончале на сличан начин као и у роману. Тамо има и доста аутобиографских елемената, лепо обрађених и вешто упакованих, у трећем лицу. Сигурно је да ће старији Зрењанинци бити у стању да препознају неке од јунака, које Олгица до танчина описује и анализира, иако су, углавном, имена у књизи промењена. Могло би се рећи да књига Расуло, у добром делу, репрезентује велики део чланова сличних српских породица, које су се, на неки самољубив начин, међусобно посвађали и толико једни од других удаљили, да су постали странци. Дојучерашња браћа толико су се разбратила, да у њима више не постоји никакво осећање према “ближњем”. Или, ако некакво осећање и постоји, то, углавном, није осећање љубави и бриге за “своје”, већ осећање нетрпељивости, презира, па и мржње, према ономе за кога нам се чини да нам одузима/отима оно што само нама “припада”. Чини се, у великом броју српских породица, похлепа и жеља да се има више од других, у други план је гурнула човечност, саосећање и све оно што би требало да карактерише једно умно биће. Олгица М. Глигоров нам је, заиста, оставила тестамент, којим нам поклања највеће могуће богатство —прилику да схватимо где у односу на друге грешимо, како да свој живот учинимо вреднијим и достојанственијим и како да, у будућности, престанемо да се учимо на властитим грешкама. Иако је сама уметница некада рекла да роман Расуло "не тежи великим уметничким вредностима", показало се да је написала (или пре насликала) једно дело, коме је место у самом врху српске књижевности; дело којим је маестрално овековечила једно доба и зналачки ушла у људске душе, а главне јунаке те књиге учинила бесмртним.
ЛИСТ ЗРЕЊАНИН
РОМАН “РАСУЛО” ОЛГИЦЕ М. ГЛИГОРОВ ПРЕДСТАВЉЕН У ГРАДСКОЈ БИБЛИОТЕЦИ
четвртак, 17 децембар 2009 13:37ХРОНИКА ДОБА И ПОРОДИЦЕ
ПРОМОЦИЈА постхумно објављеног романа „Расуло“ Олгице М. Глигоров (1937–2004), одржана у петак, 11. децембра, у Градској народној библиотеци „Жарко Зрењанин“, заправо је била петогодишњи меморијал зрењанинске сликарке и списатељице. Том приликом посетиоцима су представљена и три уља на платну из колекције ове уметнице. - Овај роман лако би могао понети и назив „Хроника једне породице“ – рекао је рецензент издања, професор др Голуб Јашовић, усредсредивши се на лексиколошку анализу штива.
Са друге стране, писац и књижевни критичар Душан Вукотић подсећа да је свестрана уметница Олгица М. Глигоров оставила дубок траг у свима који су је познавали. О књизи објављеној у издању београдског „Компакт преса“, чији је власник Зрењанинац Недељко Меселџија, говорили су још и сликар и књижевник Ацо Стојанов, те сликар Радиша Љ. Луцић.
Домаћин промоције био је књижевни критичар Владимир Арсенић. Рукопис из заоставштине уметнице за штампу је приредила њена унука Оливера Грујић. Олгица М. Глигоров сликарство је учила од доајена војвођанске кичице Јована Јаничека, али се касније определила за студије права. По пензионисању, у потпуности се посветила сликарству, а њена дела данас се налазе у колекцијама на свих пет континената. Пре непуне две деценије, на конкурсу за кратку причу панчевачког „Банатског форума“ (у жирију је био познати књижевник Васа Павковић) награђена је сребром и другом наградом за фрагменат романа „Расуло“.
А. Б.
Олгица М. Глигоров (1937 - 2004.), рођена је, живела, стварала и уградила свој лични уметнички печат у темеље овог града и бразде панонске црнице њеног вољеног Баната. Од раних гимназијских дана, подучавана је умећем врсног ликовног педагога и доајена банатске и војвођанске кичице, Јована Јаничека. Упркос томе, под утицајем родитеља и средине у којој је живела, запоставља професионализацију свог непресушног талента и опредељује се за студије права. Као стручњак у својој области, читав радни век посвеhује најхуманијем виду правне доктрине, борби за радничка права, правозаступајући оне најугроженије, једнако као и оне којима је нанета неправда. По пензионисању, у потпуности се посвећује својој најранијој и непролазној љубави - сликарству. На стотине њених дела, махом уља на платну и нешто мање акварела, налазе се у приватним колекцијама широм света. Олгица М. Глигоров радила је кратко време и као ликовни педагог-илустратор-предавач при УЛУС „Косовка" у Београду, а бројним нашим књижевним савременицима илустровала је књиге. Одувек је писала, никада није објављивала. Ни онда, када су је поједини осведочени писци наговарали, истичући да је штета прекривати радове велом анонимности. Последњих неколико година, ипак je прионула рукопису, који добрим делом представља и њену животну причу. 3апочела ју је као претходница домаћих, познатих списатељица које су тада, можда, имале тек идеју у повоју. Пре скоро непуне деценије, на конкурсу за кратку причу „Банатског форума" из Панчева (у жирију је био и књижевник Васа Павковиh), награнђена је сребром и другом наградом за фрагментарни део овог романа, који је прилагодила форми кратке приче. Након свих ових година, та прича, уобличена у родословни роман Расуло, налази се пред вама.
