Моја деца нису само Срби
Актуелни (да ли и будући?) Председник Републике Србије, гостујући у емисији ХРТ, “Недељом у 2” (24. јун 2007.) и правдајући се због нечега, ничим изазван, рекао је хрватском водитељу Александру Станковићу (!): “моја деца нису само Срби”! Користећи се силогизмом: “ја сам Србин” и “Србин је човек”, могли бисмо да закључимо да Тадићева деца “нису само људска бића”. Ако “сва Преседникова деца” нису “само људи”, тада би она морала бити или над-људи или полу-људи. Свакако, пошто је тешко претпоставити да Председник Србије има лоше мишљење о својој деци, тада испада да његови потомци могу бити само над-људи. Надаље, ако је то тако и ако су Тадићева деца “übermenschen-ски” парагони новог, “не-само-српског” човека, било би, чини се, логично да се упитамо, шта је то што ће у будућности разликовати дивинизованог “не-само-Србина” од “само-Србина”, обичног смртника? Да ли ће то бити ташта (пуница) која се крсти с лева на десно?
Чекање у магли
Тог дана, 15. децембра 2006. у Србији је била таква магла, да су, истовремено, аеродроми “Никола Тесла” у Београду и “Константин Велики” у Нишу морали да буду затворени. Тако се десило да председник Србије није имао избора, те је, враћајући се из Брисела, након потписивања приступања Србије програму НАТО-а “Партнерство за мир” (!), морао да слети на аеродром у Скопљу. Тог истог дана, “сасвим случајно” на исти аеродром слетео је и Агим Чеку (самозвани премијер Косова), враћајући се из Будимпеште. Наравно, тог дана је због “магле” био затворен и аеродром “Слатина” у Приштини. Да би таква “случајност” не само била “случајна” него и “зачуђујућа” потрудио се нико други до командант УНМИК снага на Космету, Јоахим Рикер, за кога није јасно ни одакле је “долетео” ни куда ће “одлетети”. Иначе, сусрет је трајао свега “пет минута” - сувише кратко за забаву али довољно дуго за утаначење “озбиљног посла”.
Црновођење
У септембру 2005. године, говорећи на John F. Kennedy Jr. Форуму, Тадић је рекао: “Учинили смо много страшних ствари на Косову; одговорни смо према нашој деци да се суочимо са прошлошћу!”Дакле, уместо да каже да је било појединчних злочина почињених и са српске стране, ни мање ни више него што је то “нормално” у сваком рату, Тадић је изјавио управо оно што се од њега том приликом и очекивало. Његово “много страшних ствари” је остало недоречено и толико растегљиво да би се могло једнако применити како на чин премлаћивања, силовања, пљачке тако и на најгору врсту ратног злочина, закључно са геноцидом. То је било управо оно што су Тадићеви NDI учитељи и желели да чују. Одавно заговарана “денацификација” Србије могла је да започне свом својом силином.
С друге стране, поменута NDI (алијас IRI - International Republican Institute), на чијем челу је годинама био нико други до тренутни кандидат за председника САД из редова републиканаца, John McCain, умешана је у многе изборне кампање широм света, почев од Камбоџе преко Грузије, Украјине, Молдавије па све до Србије, када је активно помагала изборни штаб Бориса Тадића 2004. године. Интересантно је додати да је NDI&IRI била главни организатор и “спонзор” петооктобарске ДОС револуције у 2000. години, као и то да су два “њена” балканска “адута” (премијер Србије, Зоран Ђинђић и председник Македоније, Борис Трајковски) окончали свој животни и политички пут на трагичан начин.
Свако ко уме да упореди NDI (National Democratic Institute) и IRI (International Republican Institute) приметиће да међу њима нема никакве разлике, иако нас њихова имена директно упућују на Демократску, односно, Републиканску странку. Такве организације су и доказ да у Сједињеним Државама Америке упште не постоји демократија и да је тамо присутна нека врста “једнопартијског” а двоименог система.
Оно што не успевају да ураде NDI и IRI, препушта се институцији “државног” тероризма, данас познатој под именом Blackwater , раније U.S. Navy Seal.
Тадићево Гузенбауерисање
У априлу 2007 године, саветник председника Републике Србије, дао је оставку не само на место саветника него се сасвим повукао из Преговарачког тима за Косово и Метохију. Разлог за такав свој поступак Коена био је интервју који је аустријски канцелар Алфред Гузенбауер, два дана раније дао Ројтерсу. У том интервјуу Гузенбауер је рекао да су се “он и председник Тадић сложили око инаугурисања Ахтисаријевог плана на Косову”. Да ли је Коенова “оставка” била изнуђена искреном Коеновом жељом да сачува “чист образ” или је она само део једне закулисне игре у којој би српски народ требало да се “навикне” и у срцу “сложи” са “јасном” чињеницом како је независност Косова “готова ствар”, заиста је тешко знати. Ипак, једно је сигурно, Тадић јесте разговарао са Гузенбауером о начину на који би се Ахтисаријев план могао најбезболније провести у стварност. Таква Тадићева политика једноставно показује да је будућност Косова и Метохије, барем што се тиче институције Председника Републике, јасно “дефинисана” и одавно позната.
У свему томе, онога ко пажљиво прати догађаје на српској политичкој сцени, сигурно не изненађује “млитаво” држање Бориса Тадића; али, остаје нејасно због чега су реакције бројних српских “патриота”, почев од “легалистичког” премијера Војислава Коштунице, Илића као новог “само-изградитеља” Србије (пре и после рока), па до, у празно пуцајуће опозиције ― “поштених и честитих” домаћина Српских Радикала или “самоумећућих” и на све спремних “социјалистичких резервиста” ― углавном биле немуште и неспремне да реагују у складу са оним што би требало и морало да буде главни интерес државе Србије. Као и до сада, када се радило о кључним питањима српског националног и државног опстанка, ниједна политичка групација није била спремна да предузме озбиљније кораке, барем у циљу спасавања онога што се још, евентуално, спасити могло.
