"Дакле, радни назив Европски конгрес Срба на овом скупу трајаће толико колико траје и сам скуп 26.02.2005. године.Нема никаквог говора о оснивању конгреса". (Милинковић, јануар 2005)
Поштоване даме и господо!
Још једна протува "смисила" је како да додатно запржи чорбу своме роду. Овог пута то није ни Сима Мраовић ни Мила Алечковић, већ нови стари преварант, муфљуз и набигуз, по имену Зоран Милинковић, остарели "студент" и бивши кандидат за председника Републике Србије, за кога није гласала ни рођена фамилија.
Појединци су ми раније повремено замерали на грубим речима, које сам упућивао на рачун пробисвета и шибицара, Симе и Миле. Вероватно ће тако бити и овога пута, али ја једноставно не могу другачије окарактерисати Зорана Милинковића, сем као једну најобичнију анадолску лојару, која је закевтала оног часа када су се друге џукеле, на часак, барем наизглед, примириле и умукнуле. Лавеж такве помијаре морао би да запара свако здраво српско ухо, уколико у нашем бићу уопште такво "ухо" постоји.
Наравно, јасно је да Милинковићев canis-мозак није довољно развијен, јер се у њему "племенито" језгро одавно истопило, а похлепна ирадијација се толико повећала, да му сем развраћених чељусти и припростог лавежа ништа друго није преостало. Ипак, то што Милинковићев мозак није за две ноге и није толико важно. Далеко је страшније то што, малтене, нема оних људи у европском расејању, којима такво дивље арлаукање смета и који би били спремни да одвоје мало свог драгоценог времена за своју нацију и матичну државу. То јесте, који би својом активношћу, у сагласности са другим часним Србима из Европе, спречили да несој упропаштава сваки покушај јасног, поштеног и осмишљеног српског сабирања.
Уосталом, постоји ли ико нормалан, ко би био у стању да схвати доњи анимални позив!? Свакако да Милинковић, као обична дугорепа и дугодлака пришипетља има право да испије и оно мало мождане сиве масе, којом га је Бог нагрдио! Као што видимо, он то чини на ЕКС (конгресоманијачки), баш онако како су то радиле сличне јајаре пре њега. Мада се понекад (не баш често) дешава да Милинковићу понеку коску баце србоамерички "конгресмени", он примећује да се сав олињао и да се претворио костокожну животињску мумију. Утроба му је зацвилела: "од ових се ти нећеш никада нејести!" Зато је данас кренуо у лов на стрвину, по опробаном "симомилном" рецепту. Ипак, Милинковић је ту, размишљајући празном утробом и везаним цревима, смислио нови "мамац" за поштен и хуман свет.
Обратимо сада пажњу на последњу тачку у Милинковићевом штуром позиву, под насловом "Један евро једна нада"; заправо, на његову намеру да оснује некакав Фонд солидарности. Неко ће помислити да је то уистину добра идеја. Колико Срба има у расејњу? Свако од њих да одвоји по један долар месечно, сакупио би се који милион долара! То није посебно значајна сума за Србију, али, могла би се, рецимо, искористити за помоћ нашим младима, посебно надареним студентима (баш онако како је Милинковић и заарлаукао). Али, када боље размислимо, данас је тешко сакупити новац међу нашом дијаспором, па макар да се ради и о једном једином долару. Људи су толико пута варани, тако да се томе не би требало чудити.
Ипак, таквом позиву би се реално могло одазвати која стотина наших људи. Сакупила би се тако мала сума, са којом се ништа озбиљно не би могло урадити. И шта тада? Нарвно, све би ту морало да буде јасно српској дијаспори, барем онолико колико и мутаво-кевтавом Милинковићу. Уз све то, не би се смело заборавити, да је Милинковић већ долазио да пљачка рођену земљу, чиме је показао да је спреман на свакакву врсту подвала и најодвратнијих превара. У Србији готово нико и не зна ко је он. Кандидат за председника, коме није пало на памет да учествује у кампањи. Зар да га неко
препозна? И још да троши новац без везе!? Фуњара је покупила оно што му по закону "припада" и вратила се у своју јазбину.
Да ли Срби у Европи имају достојанства и људског поштења? Ако га имају, тада ће се потрудити да их и надаље не брукају битанге, сецикесе и караконџуле типа Зорана Милинковића, Симе Мраовића, Миле Алечковић. Уколико са њихове стране не буде никаквих озбиљнијих реакција, тада би морали бити свесни, да се ни по чему не разликују од поменутих ЕКС Србо-јајара.
Мислим да нема потребе да се посебно осврћем на сам Милинковићев позив. У прилогу вам је Милинковићево писмо упућено мени прошлог месеца, које до краја разголићује његову погану намеру.
По вољи вам господо.
Душан Вукотић
П.С.
Сетимо се Владике:
Част и брука живе довијека
