Поштоване грађанке и грађани
По Шандору Егерешију, председнику Скупштине АП војводине, тренутно би далеко важније било да Народна скупштина, до краја ове године, да сагласност на нови Статут (читај, Устав; види радну верзију од 20. новембра 2008.) северне српске покрајине, него да се "бакће" усвајањем новог буџета. Поред Савеза војвођанских Мађара (СВМ), огласила се и Лига социалдемократа Војводине (ЛСВ), која са своје стране додаје, да Статут "не сме више да чека" ратификацију у српском парламенту, јер би Народна Скупштина требало да покаже "поштовање" према "грађанима и грађанкама" Војводине. Наравно, да би се психолошки притисак одржао, то јесте, да би грађани Србије прихватили нови Статут Војводине (нови Устав Војводине) као "готову ствар", нико "озбиљан" и не помиње могућност да поменути Статут (Устав) не добије сагласност српског парламента. Још пре месец дана, након што је нови Статут Војводине (Устав Војводине) усвојен у Скупштини Војводине, Бојан Пајтић, Председник Извршног већа Војводине, наговестио је да би "било неморално" да Скупштина Србије не да сагласност на војвођански Статут (Устав), ваљда због тога, што је у изради тог сецесионистичког акта, главну реч водила највећа (владајућа) партија у Србији - Демократска странка!
Средњоевропска монархија
Горе поменути господин Егереши, након усвајања Статута (Устава) у Скупштини Војводине, изјавио је да су посланици одлучили да је Војводина "аутономна покрајина грађанки и грађана у саставу Србије и саставни део јединственог цивилизацијског простора Средње Европе". Иста квалификација, како можемо видети, стоји и у преамбули новог војвођанског Статута (Устава), где дословно пише "Аутономна Покрајина Војводина у оквиру Републике Србије представља саставни део јединственог културног, цивилизацијског и географског простора Средње Европе." Овде се намеће логично питање, због чега су "писци" новог војвођанског Статута (Устава) сместили будућу "европску регију", звану Војводина, у сужени европски контекст, то јесте, зашто су је ограничили на "нејасни" простор Средње Европе. Заправо, шта је то Средња Европа и које земље припадају том географском појму? Да ли Србија припада (или је припадала) Средњој Европи? Колико знамо, Средња Европа је исти онај простор који је некада покривала Аустроугарска монархија (царевина). Служећи се сличном силогистиком, из онога што пише у самом почетку новог војвођанског Статута (Устава), следи недвосмислен закључак: Војводина се (тренутно) налази у оквирима Србије, али, она је, уствари, неотуђиви део Средње Европе (читај, Аустроугарске).
Пред(кон)федерално испирање мозга
Шандор Егереши (СВМ), човек који има кључну улогу у спровођењу "средњоевропске еманципације" Војводине, објашњава збуњеним Србима и "самосвесним грађанима и грађанкама" северне српске покрајине, да поменути Статут (Устав) ни једном реченицом не долази у конфликт са Уставом Србије, а да "они који коментаришу да је то сецесија и сепаратизам нису свесни шта говоре". Да би све то поткрепио "очигледним" примерима, он помиње некакве "европске самоуправне концепте" — федерални у Немачкој, предфедерални у Италији и асиметрични у Шпанији — ни не покушаваући да сличну "аутономију" пронађе у Средњој Европи, према којој је нови Статут (Устав) Војводине тако "срдачно" оријентисан. Наравно, Егереши нам не каже, најпре, да је Немачка конституисана од 16 савезних (федералних) држава (а не покрајина; Länder), и да те државе, у суштини, имају далеко мања овлашћења, него што је то случај са данас важећом аутономијом Војводине из 1991. године. На пример, немачка држава (не аутономна покрајина!) Баварска је имала дводомни парламент, а данас јој је остао само Landtag (Скупштина Баварске). Та иста Баварска, по немачком Уставу, може да одлучује само о питањима везаним за културу и образовање, док је обавезна да у свему другом спроводи федералне немачке законе. У Италији (Егерешијева "предфедерална аутономија", са којом он упоређује аутономију Војводине), ситуација је сасвим другачија, јер се њихове аутономије однеосе на италијанске просторе у којима националне мањине чине већину. Специфична су подручја Сицилије и Сардиније, италијанских земаља, где се становници најчешће изјашњавају као Сицилијанци или Сардињани, који углавном говоре, поред италијанског (службеног) језика, и свој сицилијански или сардинијски. Судећи по Сицилији, то италијанско острво има више елемената државности (Краљевство Сицилија) него што је то био случај са Црном Гором, која је, као савезна (доцније конфедерална) држава, била у саставу СРЈ (зато се данас у Црној Гори убрзано ради на формирању измишљеног "црногорског" језика).
Савезна аутономија
Српска актуелна власт упорно и бездушно злоупотребљава синтагму "европски региони", покушавајући да подметне просечном грађанину Србије једну лажну слику такозване "регионализације". Права истина је да су региони Европе, уствари, суверене земље (Немачка, Шведска, Данска, Бугарска, Србија итд.), а да једини изузетак од таквог правила чине Фарска острва (Дански протекторат; где живе Фарани који говоре фарски језик), Косово и Војводина (покрајине у саставу Србије; Косово већ као протекторат НАТО савеза или САД). Да би се схватило о каквој се безочној превари ту ради, довољно је рећи, да чак ни државе у Савезној републици Немачкој, не спадају у европске регионе у оном смислу под којим то подразумева западни свет. Заправо, у ужем смислу речи, и на западу постоје подручја (географско-културне целине), слична негдашњим срезовима и окрузима у Србији, али то нема никакве узајамне везе ни са аутономијама ни са савезним државама.
Чанколизно утишавање
Чини се да су српски опозициони политичари (онај мали број, коме није свеједно шта ће се десити са Србијом, ако их уопште има), сасвим заборавили да је бивши комунистички кадровик, Ненад Чанак, 2006. године, уместо у Комитет, отишао на шестомесечно "школовање" на позив вашингтонског "Вудроу Вилсон" центра. Тамо је добио инструкције да мало улакша са својим активностима на одвајању Војводине од Србије, а већ пре тога саветован је да се остави познате "лигашке" крилатице из деведесетих, која је, како се сећамо и ако се сећамо, гласила — "Војводина Република". Заправо, стратегија САД, у датом случају, била је, да се питање Војводине не потеже, пре него што се "реши" статус Косова и Метохије. Друга ствар због које је Чанак "утишао" јесте чињеница да би он требало да ускоро буде (одмах након претпостављеног усвајања Статута у парламенту Србије) устоличен на место председника Војводине (први пут у историји те српске покрајине). Са друге стране, место премијера (председника владе) Војводине, вероватно ће припасти главној владајућој партији у Војводини — Демократској странци и њеној војвођанској "перјаници", Бојану Пајтићу.
Добросуседско (само)богаљење
Творци сепаратистичког Статута (Устава) Војводине, кренули су од претпоставке да можда функција председника АП Војводине неће моћи да "прође" тако лако у овом часу, те су предвидели да све, Статутом (Уставом) дефинисане дужности председника, на себе преузме председник Скупштине АП Војводине. Наравно, форма не би ту била до краја јасна, али суштински гледано, Војводина би и у једном и у другом случају имала свог председника. Уосталом, сачекаће се "боља времена", у којима ће Војводина постати федерална јединица Републике Србије, да би, коначно, дошло до њеног осамостаљења, слично ономе што се својевремено десило у Црној Гори. Сасвим убогаљеној Србији остаће само да се пред светом, стидљиво и шапатом, "хвали" својим несумњивим "демократским потенцијалом" и спремношћу на "добросуседске односе" са још једном државом, која је рођена из њене властите, напола иструлеле утробе. Када се пажљивије погледају дужности председника Војводине, које су предвиђене новим Статутом (Уставом), видеће се да председник АП Војводине има исте дужности и овлашћења, какве има и председник Републике Србије:
- представља Аутономну покрајину Војводину у земљи и иностранству,
- указом проглашава покрајинске нормативне одлуке, у складу Статутом,
- предлаже Скупштини Аутономне Покрајине Војводине кандидата за председника Покрајинске владе, пошто саслуша мишљење представника изабраних изборних листа,
- додељујуе признања и одликовања,
- расписује изборе за Скупштину Аутономне Покрајине (алтернатива: ако се изостави ова надлежност изборе би расписивао председник Скупштине Аутономне Покрајине),
- врши и друге послове одређене Статутом и покрајинском нормативном
одлуком.
Аутономни држављани
Супротно Уставу Србије који јасно каже да је Србија "држава српског народа и свих грађана који у њој живе", Статут (Устав) Војводине наглашава да "Срби, Мађари, Хрвати, Словаци, Црногорци, Румуни, Буњевци, Русини и Роми, као и други бројчано мањи народи и националне заједнице које у њој традиционално живе, равноправни су и конститутивни." Дакле, док на једној страни један историјски констутиван народ (Српски), бива протеран и из живота и из Устава Републике Хрватске, на другој страни, усред Србије, конститутивним народом ће се прогласити и некакав усамљени, "новопечени" држављанин Србије — Кинез, Конгоанац, Папуанац, Тунгузијац. Сама "костутитивност" сваког држављанина (још увек Србије, а не Војводине), није била довољна вајним војвођанским "статуто-творцима" (уставотворцима), па су, за сваки случај додали да "Аутономна покрајина може обезбедити додатна и допунска права, односно поставити виши степен заштите права припадника народа и националних заједница које представљају бројчану мањину у укупном становништву аутономне покрајине." Овде се, како видимо, оперише појмом "становништва АП Војводине", мада није јасно, на који се начин може дефинисати то "укупно становништво"? Наиме, сваки становник (држављанин) из било којег дела Србије, може да промени пребивалиште и настани се на простору АП Војводине, још увек, без икакве посебне процедуре. Судећи по свему осталом, што се може наћи у новом Статуту (Уставу), поменуто "укупно становништво" има јасно изражену тенденцију да постане "укупно војвођанско становништво", са "аутономним држављанством". Можда у овом часу некоме сличне паралеле изгледају апсурдно, али читава конструкција новог Статута (Устава) Војводине неодољиво подсећа на "некад виђену" српску катаклизму, произашлу из несхватљиве српске индоленције, немара и, рекло би се, сулуде незаинтересованости за српских власти за судбину властите земље и народа.
(Анти)Српска Војводина
Војвођански "уставотворац" је отишао толико далеко, да је предвидео да Војводина може да се самостално задужује, да може за закључује међународне споразуме у складу са својим надлежностима, те да има своја представништва у иностранству "ради промоције и унапређења својих туристичких, привредних, културних, научних и образовних капацитета." Намера Савеза војвођанских Мађара (која се може разумети са аспекта мађарског реваншизма), уопште није за чуђење. Природно је да ће они учинити све што је у њиховој моћи, да некако врате Војводину у њихово "средњоевропско окриље" (Аустроугарско царство). Ипак, далеко је теже разумети самоубилачку политику српских странака, пре свега Демократске, али и Лиге социладемократа Војводине, које су сву своју политичку активност и снагу ставили у службу Хабсбурга. Зачудо, када састављачи Статута (Устава) Војводине помињу "вековне тежње 'грађана и грађанки' Војводине на посебност", они игноришу те исте "хабсбурговце" којима служе. Заправо, не пада им на памет да је Војводина добила аутономију (истина краткотрајну) у оквиру Аустроугарске царевине, под називом "Српско Војводство"; то јесте, 1848. године, на Мајској скупштини у Карловцима, проглашено је Српско Војводство на целокупној територији Баната, Бачке, Барање и Срема. Доцније, царском одлуком 1849. године, Темишвар је постао средиште Војводства Србије и Тамишког Баната. Поменутим статутоклепцима (уставоклепцима), очигледно, није одговарала истина, пошто је јасно да Војводина никада није била некакав "израз вековне политичке борбе и права грађана и грађанки Аутономне Покрајине Војводине на аутономију и заштиту посебности" било којег другог народа сем српског. Војводина је била српска аутономија у области Хабзбуршког царства, а њеним присаједињењем Србији, на Великој скупштини 1918. у Новом Саду, престала је било каква потреба за аутономијом, пошто је ту српски народ остварио своје вековне тежње.
По Шандору Егерешију, председнику Скупштине АП војводине, тренутно би далеко важније било да Народна скупштина, до краја ове године, да сагласност на нови Статут (читај, Устав; види радну верзију од 20. новембра 2008.) северне српске покрајине, него да се "бакће" усвајањем новог буџета. Поред Савеза војвођанских Мађара (СВМ), огласила се и Лига социалдемократа Војводине (ЛСВ), која са своје стране додаје, да Статут "не сме више да чека" ратификацију у српском парламенту, јер би Народна Скупштина требало да покаже "поштовање" према "грађанима и грађанкама" Војводине. Наравно, да би се психолошки притисак одржао, то јесте, да би грађани Србије прихватили нови Статут Војводине (нови Устав Војводине) као "готову ствар", нико "озбиљан" и не помиње могућност да поменути Статут (Устав) не добије сагласност српског парламента. Још пре месец дана, након што је нови Статут Војводине (Устав Војводине) усвојен у Скупштини Војводине, Бојан Пајтић, Председник Извршног већа Војводине, наговестио је да би "било неморално" да Скупштина Србије не да сагласност на војвођански Статут (Устав), ваљда због тога, што је у изради тог сецесионистичког акта, главну реч водила највећа (владајућа) партија у Србији - Демократска странка!
Средњоевропска монархија
Горе поменути господин Егереши, након усвајања Статута (Устава) у Скупштини Војводине, изјавио је да су посланици одлучили да је Војводина "аутономна покрајина грађанки и грађана у саставу Србије и саставни део јединственог цивилизацијског простора Средње Европе". Иста квалификација, како можемо видети, стоји и у преамбули новог војвођанског Статута (Устава), где дословно пише "Аутономна Покрајина Војводина у оквиру Републике Србије представља саставни део јединственог културног, цивилизацијског и географског простора Средње Европе." Овде се намеће логично питање, због чега су "писци" новог војвођанског Статута (Устава) сместили будућу "европску регију", звану Војводина, у сужени европски контекст, то јесте, зашто су је ограничили на "нејасни" простор Средње Европе. Заправо, шта је то Средња Европа и које земље припадају том географском појму? Да ли Србија припада (или је припадала) Средњој Европи? Колико знамо, Средња Европа је исти онај простор који је некада покривала Аустроугарска монархија (царевина). Служећи се сличном силогистиком, из онога што пише у самом почетку новог војвођанског Статута (Устава), следи недвосмислен закључак: Војводина се (тренутно) налази у оквирима Србије, али, она је, уствари, неотуђиви део Средње Европе (читај, Аустроугарске).
Пред(кон)федерално испирање мозга
Шандор Егереши (СВМ), човек који има кључну улогу у спровођењу "средњоевропске еманципације" Војводине, објашњава збуњеним Србима и "самосвесним грађанима и грађанкама" северне српске покрајине, да поменути Статут (Устав) ни једном реченицом не долази у конфликт са Уставом Србије, а да "они који коментаришу да је то сецесија и сепаратизам нису свесни шта говоре". Да би све то поткрепио "очигледним" примерима, он помиње некакве "европске самоуправне концепте" — федерални у Немачкој, предфедерални у Италији и асиметрични у Шпанији — ни не покушаваући да сличну "аутономију" пронађе у Средњој Европи, према којој је нови Статут (Устав) Војводине тако "срдачно" оријентисан. Наравно, Егереши нам не каже, најпре, да је Немачка конституисана од 16 савезних (федералних) држава (а не покрајина; Länder), и да те државе, у суштини, имају далеко мања овлашћења, него што је то случај са данас важећом аутономијом Војводине из 1991. године. На пример, немачка држава (не аутономна покрајина!) Баварска је имала дводомни парламент, а данас јој је остао само Landtag (Скупштина Баварске). Та иста Баварска, по немачком Уставу, може да одлучује само о питањима везаним за културу и образовање, док је обавезна да у свему другом спроводи федералне немачке законе. У Италији (Егерешијева "предфедерална аутономија", са којом он упоређује аутономију Војводине), ситуација је сасвим другачија, јер се њихове аутономије однеосе на италијанске просторе у којима националне мањине чине већину. Специфична су подручја Сицилије и Сардиније, италијанских земаља, где се становници најчешће изјашњавају као Сицилијанци или Сардињани, који углавном говоре, поред италијанског (службеног) језика, и свој сицилијански или сардинијски. Судећи по Сицилији, то италијанско острво има више елемената државности (Краљевство Сицилија) него што је то био случај са Црном Гором, која је, као савезна (доцније конфедерална) држава, била у саставу СРЈ (зато се данас у Црној Гори убрзано ради на формирању измишљеног "црногорског" језика).
Савезна аутономија
Српска актуелна власт упорно и бездушно злоупотребљава синтагму "европски региони", покушавајући да подметне просечном грађанину Србије једну лажну слику такозване "регионализације". Права истина је да су региони Европе, уствари, суверене земље (Немачка, Шведска, Данска, Бугарска, Србија итд.), а да једини изузетак од таквог правила чине Фарска острва (Дански протекторат; где живе Фарани који говоре фарски језик), Косово и Војводина (покрајине у саставу Србије; Косово већ као протекторат НАТО савеза или САД). Да би се схватило о каквој се безочној превари ту ради, довољно је рећи, да чак ни државе у Савезној републици Немачкој, не спадају у европске регионе у оном смислу под којим то подразумева западни свет. Заправо, у ужем смислу речи, и на западу постоје подручја (географско-културне целине), слична негдашњим срезовима и окрузима у Србији, али то нема никакве узајамне везе ни са аутономијама ни са савезним државама.
Чанколизно утишавање
Чини се да су српски опозициони политичари (онај мали број, коме није свеједно шта ће се десити са Србијом, ако их уопште има), сасвим заборавили да је бивши комунистички кадровик, Ненад Чанак, 2006. године, уместо у Комитет, отишао на шестомесечно "школовање" на позив вашингтонског "Вудроу Вилсон" центра. Тамо је добио инструкције да мало улакша са својим активностима на одвајању Војводине од Србије, а већ пре тога саветован је да се остави познате "лигашке" крилатице из деведесетих, која је, како се сећамо и ако се сећамо, гласила — "Војводина Република". Заправо, стратегија САД, у датом случају, била је, да се питање Војводине не потеже, пре него што се "реши" статус Косова и Метохије. Друга ствар због које је Чанак "утишао" јесте чињеница да би он требало да ускоро буде (одмах након претпостављеног усвајања Статута у парламенту Србије) устоличен на место председника Војводине (први пут у историји те српске покрајине). Са друге стране, место премијера (председника владе) Војводине, вероватно ће припасти главној владајућој партији у Војводини — Демократској странци и њеној војвођанској "перјаници", Бојану Пајтићу.
Добросуседско (само)богаљење
Творци сепаратистичког Статута (Устава) Војводине, кренули су од претпоставке да можда функција председника АП Војводине неће моћи да "прође" тако лако у овом часу, те су предвидели да све, Статутом (Уставом) дефинисане дужности председника, на себе преузме председник Скупштине АП Војводине. Наравно, форма не би ту била до краја јасна, али суштински гледано, Војводина би и у једном и у другом случају имала свог председника. Уосталом, сачекаће се "боља времена", у којима ће Војводина постати федерална јединица Републике Србије, да би, коначно, дошло до њеног осамостаљења, слично ономе што се својевремено десило у Црној Гори. Сасвим убогаљеној Србији остаће само да се пред светом, стидљиво и шапатом, "хвали" својим несумњивим "демократским потенцијалом" и спремношћу на "добросуседске односе" са још једном државом, која је рођена из њене властите, напола иструлеле утробе. Када се пажљивије погледају дужности председника Војводине, које су предвиђене новим Статутом (Уставом), видеће се да председник АП Војводине има исте дужности и овлашћења, какве има и председник Републике Србије:
- представља Аутономну покрајину Војводину у земљи и иностранству,
- указом проглашава покрајинске нормативне одлуке, у складу Статутом,
- предлаже Скупштини Аутономне Покрајине Војводине кандидата за председника Покрајинске владе, пошто саслуша мишљење представника изабраних изборних листа,
- додељујуе признања и одликовања,
- расписује изборе за Скупштину Аутономне Покрајине (алтернатива: ако се изостави ова надлежност изборе би расписивао председник Скупштине Аутономне Покрајине),
- врши и друге послове одређене Статутом и покрајинском нормативном
одлуком.
Аутономни држављани
Супротно Уставу Србије који јасно каже да је Србија "држава српског народа и свих грађана који у њој живе", Статут (Устав) Војводине наглашава да "Срби, Мађари, Хрвати, Словаци, Црногорци, Румуни, Буњевци, Русини и Роми, као и други бројчано мањи народи и националне заједнице које у њој традиционално живе, равноправни су и конститутивни." Дакле, док на једној страни један историјски констутиван народ (Српски), бива протеран и из живота и из Устава Републике Хрватске, на другој страни, усред Србије, конститутивним народом ће се прогласити и некакав усамљени, "новопечени" држављанин Србије — Кинез, Конгоанац, Папуанац, Тунгузијац. Сама "костутитивност" сваког држављанина (још увек Србије, а не Војводине), није била довољна вајним војвођанским "статуто-творцима" (уставотворцима), па су, за сваки случај додали да "Аутономна покрајина може обезбедити додатна и допунска права, односно поставити виши степен заштите права припадника народа и националних заједница које представљају бројчану мањину у укупном становништву аутономне покрајине." Овде се, како видимо, оперише појмом "становништва АП Војводине", мада није јасно, на који се начин може дефинисати то "укупно становништво"? Наиме, сваки становник (држављанин) из било којег дела Србије, може да промени пребивалиште и настани се на простору АП Војводине, још увек, без икакве посебне процедуре. Судећи по свему осталом, што се може наћи у новом Статуту (Уставу), поменуто "укупно становништво" има јасно изражену тенденцију да постане "укупно војвођанско становништво", са "аутономним држављанством". Можда у овом часу некоме сличне паралеле изгледају апсурдно, али читава конструкција новог Статута (Устава) Војводине неодољиво подсећа на "некад виђену" српску катаклизму, произашлу из несхватљиве српске индоленције, немара и, рекло би се, сулуде незаинтересованости за српских власти за судбину властите земље и народа.
(Анти)Српска Војводина
Војвођански "уставотворац" је отишао толико далеко, да је предвидео да Војводина може да се самостално задужује, да може за закључује међународне споразуме у складу са својим надлежностима, те да има своја представништва у иностранству "ради промоције и унапређења својих туристичких, привредних, културних, научних и образовних капацитета." Намера Савеза војвођанских Мађара (која се може разумети са аспекта мађарског реваншизма), уопште није за чуђење. Природно је да ће они учинити све што је у њиховој моћи, да некако врате Војводину у њихово "средњоевропско окриље" (Аустроугарско царство). Ипак, далеко је теже разумети самоубилачку политику српских странака, пре свега Демократске, али и Лиге социладемократа Војводине, које су сву своју политичку активност и снагу ставили у службу Хабсбурга. Зачудо, када састављачи Статута (Устава) Војводине помињу "вековне тежње 'грађана и грађанки' Војводине на посебност", они игноришу те исте "хабсбурговце" којима служе. Заправо, не пада им на памет да је Војводина добила аутономију (истина краткотрајну) у оквиру Аустроугарске царевине, под називом "Српско Војводство"; то јесте, 1848. године, на Мајској скупштини у Карловцима, проглашено је Српско Војводство на целокупној територији Баната, Бачке, Барање и Срема. Доцније, царском одлуком 1849. године, Темишвар је постао средиште Војводства Србије и Тамишког Баната. Поменутим статутоклепцима (уставоклепцима), очигледно, није одговарала истина, пошто је јасно да Војводина никада није била некакав "израз вековне политичке борбе и права грађана и грађанки Аутономне Покрајине Војводине на аутономију и заштиту посебности" било којег другог народа сем српског. Војводина је била српска аутономија у области Хабзбуршког царства, а њеним присаједињењем Србији, на Великој скупштини 1918. у Новом Саду, престала је било каква потреба за аутономијом, пошто је ту српски народ остварио своје вековне тежње.
No comments:
Post a Comment