Паковање Србима и Србији
Шеф делегације Европског парламента за југоисточну Европу, Дорис Пак, "свечано" се обавезала да Европска Унија неће постављати услов Србији да призна самопроглашену "државу" Косово, на путу за добијање статуса кандидата за пријем у ЕУ. Да ли је то добра вест за Србију? Да ли се то Европска Унија повлачи пред "офанзивом" српског министра спољних послова, Вука Јеремића, који је "одлучно" лупио руком о сто и подвикнуо: "Што је доста, доста је!" Ипак да Срби не би помислили да их је Европска Унија почела сматрати људским бићима, побринула се иста, горе поменута Дорис, изјавивши "да ће мисија Еулекс деловати на основу плана Мартија Ахтисарија".
Ништа се у приступу "Европљана", према Србији и Србима, није променило. "Европа" нас најпре нежно помилује (ваљда да се малчице опустимо), а онда нас жестоко ошине ногом по задњици, тако да од ње (Европе), хтели не хтели, узмичемо скичећи. Наравно, те исте "Европљане " не би требало много кривити за то што настављају са шиканирањем и понижавањем Срба. Свако село мора да има своју луду. Свету је потребан вентил којим ће се ослобођати "вишка енергије". А луда је ипак само луда. Она свакако ништа не разуме, тако да се евентуалне патње једне сеоске луде тешко могу узимати за озбиљно. Чак и да некаква патња постоји на страни поменуте луде, корист на другој, (на страни "релаксираних мештана") свакако је вишеструка и, готово, немерљива.
Наши владари чупају косу од беса; таман када "увере" јавност у Србији у "добре намере" НАТО убица, лекара без (икакве) границе (који српско срце држе на длану), Евро-Унијата и сличних Србо-цидно расположених душеукопника (од лешинарских пришипетљи, Кушнера и Солане до joystick-ратника Кларка), однекуд се појаве (да ли случајно?) "нижи службеници" Европе "без алтернативе", који (ваљда случајно/ненамерно) жестоко распале/опале "европску Србију" одзада, уваљујући јој такве "клипове" од којих ова, касније, једва да може да окреће "точкове". Српски вајни Председник (Император Србије), Борис Тадић, толико је остарио (пропао) за ово неколико "зез" годиница, као да је и он, а не сам Хашим Тачи, био принуђен да, бљујући жуч и киселину, полно задовољава Медузу (монструма), познату под именом Медлин.
А да Србија није луда колико јесте, она би сада све своје умне снаге (којих, надајмо се, још има у некаквим запећцима) упрегла у циљу доказивања, најпре да није луда, те да је у стању да то и докаже својим "европским туторима" и "м/учитељима", тако што би покренула тужбе против западних земаља (како пред МСП, тако и пред судовима земаља које су учествовале у бомбардовању Србије) које су српску земљу разориле, без освртања на међународне норме, морал и право. Такође, Србија би реактивирала своје тужбе (које је неразумно повукла) против Ферерације БиХ и Републике Хрватске, за смишљено рушење тадашњег легалног поретка бивше Југославије, чиме су изазване огромне, немерљиве патње становника те бивше заједничке јужнословенске државе. Исто тако, да Србију воде часни људи, као што не воде, тада би Србија истерала на чистац све моменте везане за "случај Рачак" и признање Хелене Ранте, финског форенсичара, која је открила да је била присиљена да фалсификује извештај о погибији шиптарских терориста у том месту. Да се подсетимо, Рачак је био формални повод за дивљачко разбојничко бомбардовање Србије, које је трајало пуних 78 дана.
Да ми Срби имамо мозга, као што немамо, тада бисмо се крајње озбиљно потрудили да помогнемо свим Србима, који се данас налазе у тамницама Хашког ад хоц суда (не)правде, а посебно у случајевима Војислава Шешеља, Радована Карџића и Момчила Крајишника. Само у земљи која личи на остављено псетанце (штене), које понизно пружа промрзлу шапицу и упорно маше олињалим репом, надајући се (очигледно безнадно) да ће га газда погледати и пружити му корицу хлеба, могло се десити да никога не занима то што Срби у Хашкој ка(р)лакурници добијају драконске казне, без икакве доказане кривице, док, с друге стране, они, чији су злочини над Србима неупитни, па и они који су се својим злочинствима почињеним над Србима јавно хвалисали, бивају ослобођени било какве кривице.
Нажалост, српска власт се продала за који уклети златник, од чијег "сјаја" је потпуно ослепела, тако да не види чак ни оно, што би и она, горе поменута, "сеоска луда" била у стању да сагледа. Пре нешто више од две године, Момчило Крајишник је осуђен на 27 година робије. Сваком ко иоле зна шта се у ратним годинама дешавало на просторима бивше Југославије, мора бити јасно, да је таква пресуда донесена под притиском НАТО земаља, које би хтеле да таквим чином оправдају своје злочине, које су починиле, кршећи све људске и божје законе, над недужним грађанима Србије и Републике Српске. А ћутање Срба у матичној српској држави, даје за право НАТО државама, да путем Хашке инквизиције, доврше онај злочин геноцида (!), који су започели још давних деведесетих.
Један од највећих српских политичких умова и хероја, Војислав Шешељ, већ готово пуних пет година, сам води битку "Давида и Голијата", са "судско-правном филијалом" НАТО- а - Хашким трибуналом. Срби су изгледа почели да се стиде онога чиме би се нормалан свет дичио. А Војислав Шешељ је, уистину, највећи понос Србије и српског народа, без обзира на контраверзна мишљења о његовом дугогодишњем политичком раду. Са Шешељем човек може и не мора да се сложи, али частан човек тешко да може да не поштује његову доследну политичку мисао, као и ону људску димензију, коју је испољио тиме што је доказао да је спреман да жртвује и властити живот за идеал "српске националне освешћености" и да и даље, мада заточен, непоколебљиво пропагира оно што он зове "идејом српског национализма".
Ако је Шешељ српски јунак, а јесте, тада се намеће питање, зашто тужне српске власти беже од њега као ђаво од крста? И то, не само да беже, него се и здушно труде да му што је могуће више одмогну, а да, на другој страни, помогну НАТО Инквизицији, да некако уради немогуће и Шешеља осуди на дугогодишњу робију; свакако, без икакве стварне кривице, баш онако како је то учињено у случају Момчила Крајишника (видећемо шта ће се десити сада, у Крајишниковом жалбеном поступку, када је Караџић посведочио, да Крајишник није могао ни утицати нити доносити важније одлуке у врху РС). Да су српски политичари у позицији, али и у великом делу опозиције, забринути развојем догађаја у Хашком суду и могућим скорим повратком Војислава Шешеља у Србију, показује и недавни раскол у Српској радикалној странци, који су изазвали Томислав Николић и Александар Вучић, под диригентском палицом Тадића и ревизорским корбачем америчког и енглеског амбасадора, Мантера и Вордсворта.
No comments:
Post a Comment