ШОКАНТНО ШОКИРАЊЕ

ГРОЗА

Председник Србије, Борис Тадић није размишљао ни трен. Сазнавши да постоје снимци "ужасног" злочина, којег су Срби "извршили" над "недужним" мусли-манима, одмах је реаговао онако како би то учинио сваки "нормалан" човек у Србији. Не само да се "шокирао" већ, приде, и тешко "згрозио". Наравно, након гледања видео снимка из Хашке Карлакурнице (за који, уистину, још није речено ни утврђено да је аутентичан), где се види српски војник како хладнокрвно пуца на заробљенике, чије су руке везане за леђима, "природно" је да се поменутом "нормалном и цивилизованом" човеку (уз то и председнику државе какве нигде нема) леди крв у жилама. То је један "несхватљив" "злочин" какав свет, до данас, сасвим сигурно, није видео. Као што знамо, слично Тадићу поступили су и други српски политичари.

КАКУСНО КАКАЊЕ И ГАКАЊЕ

Да би се ствари потпуно "усагласиле", појавила се и српска дијаспора у лику КСУ Какуса, која овог пута не губи време (знајући да смо по таквим питањима раније били необјашњиво немарни) и одмах (намерно) ангажује српскоамеричку какофонију, наравно, "да би се спасло што се још може спасити". Пошто је слика стрељање муслимана (свеједно да ли истинита или лажна) кључни и необориви доказ да су Срби геноцидан народ и да су истребили Мухамедове следбенике у Сребреници и широм планете, српски лоби у Америци (заједно са крајње "савесном" власти у Србији)одлучио је да данас устане раније него обично и без "умивања" и уседеличког "чешљања" призна оно што већ цео свет добро "зна": "Јесте, истина је, геноцид над муслиманима је почињен! Али, то нисмо злочинили ми, из наше "Мајке Србије", већ наша недорасла и подивљала браћа с ону страну "криве" Дрине! И, свакако, "нациста" Милошевић, који је десет година владао државом и народом који га нису хтели, па чак ни познавали!"

ИНТЕЛИГЕНТНИ ГЛУПАК

Ипак, зло које чини Мирослав Ђорђевић, звани Мајки, својој "милој Мајци", сигурно није за чуђење. Само будалама или најгорим покварењацима у Србији би могло пасти на памет да се за помоћ обраћају човеку (некада вођи младих "социјалиста" Калифорније) који је у Америци одликован за патриотизам и рад на заштити америчких интереса. Америчка држава сачињена је, како сви знамо, од народа који је тамо пристигао са свих страна света. Да би САД прошириле свој утицај на сваки педаљ планете, зар није логично да у ту сврху употребе оне своје грађане који одређен "педаљ" најбоље познају? За српске просторе они нису могли пронаћи идеалнију особу од Мирослава (Мајкла) Ђорђевића, некада младог и похлепно амбициозног "политичара", а данас остарелог и излапелог грамзивца; уз све то испуњеног ирационалном мржњом према земљи свог порекла и својим сународницима, који га, некад давно, чак "ни у војну школу не хтедоше примити".

ИЗБОРНИК

Наравно, озбиљна држава никада неће ангажовати за своје прљаве послове интелигентне људе, већ ће за то пронаћи неинтелигентне, односно, ментално тупе (приглупе) и осветољубиве појединце, којима мржња никада неће дати прилику да ставе прст на чело. Њима ће се на вештачки начин придати важност (отуда је Ђорђевић као нико и ништа ушао у и/зборник "Ко је ко у Америци"), тако да им сународници у отаџбини завиде и, сходно људској потреби за додворавањем "снажнима" и "богатима", започну да им љубе "скуте и рукаве". Тако се десило да један обичан медиокритет добије прилику да кроји судбину своме роду. Мајклов највећи успех је Сентандрејски сабор, на коме је, заправо, досегао врхунац (лабудова песма) у својој дугачкој каријери служења амаричким националним интересима.

ДРАГО БУШЕЊЕ (ПУШЕЊЕ)

Све што поседује у материјалном смислу, Ђорђевић може да захвали наведеној "природној селекцији", којом су се империје од памтивека служиле. Наравно, човек који поседује новац, у данашњем свету може да има шта хоће и, малтене, кога хоће. Такозвана српска интелигенција, у којој је материјално одавно убило духовност, гологуза и босонога, похрлила је и стала у ред да их "славни" Мајкл помилује по празној глави или џепу. О српским политичарима, чини се, није потребно трошити речи, јер су сви они били или су и данас робови поменутог српског "кума над кумовима". Почев од Милошевића (којем је Мајкл "увалио" Милана Панића), до Ђинђића, Коштунице и Тадића. Као илустрација крајње беде српских "владара", могло би да послужи "љубавно" писмо Тадића, упућено пред председничке изборе у САД, "драгом" Бушу Јуниору, које он није писао својом вољом већ по стриктном наређењу "капе свих капа". Заправо, то писмо је већ било написано (а писао га је "највећи ум" у српској васељени - Др Срђа Трифковић), а сироти Тадић једва да је стигао да прочита пре него што га је потписао. Уосталом, Тадићу је одавно јасно, да се нико у држави Србији ни за шта не пита ("ја сам вас ту довео и ја ћу вас одатле уклонити, уколико не будете послушни")и да је сам, својом вољом, свесно потписао пакт с ђаволом, за оно мало кратког овоземаљског уживања.

БАЛАСТ ПАМЕТИ

Очигледно је да се српска трагедија приближава оној тачки у којој ће се све завршити. И то не тако што ће се трагедија окончати сама од себе, него тако што ће несрећа напустити Србе у оном часу када Срби напусте овај свет. То није песимизам ни некаква жалопојка у безнађу, већ груба и немилосрдна реалност. На планети могу да остану само храбри и јаки или мудри. За треће нема места, свет је много тесан и сваког дана постаје све тешњи. Нажалост или, ко зна, можда на срећу, Срби су се сами уврстили у ову трећу категорију, у баласт, у оно што се од давнине баца у море да брод у олуји не би потонуо. Зачудо, изгледа, да је то јасно само амбициозним будалама типа Ђорђевића (Какусменима), а да о томе немају појма они умни Срби у матици и расејању, који иначе "све знају". Тоните браћо! - узвикнуће "конгресмени" достојанствено. - И нека је вечна слава вашој племенитој души!

Душан Вукотић

A DANGEROUS MISAPREHENSION

TWATCH-L@LISTSERV.BUFFALO.EDU

Frank, who was talking about Serbian politics. Unfortunately, Serbian politics does not exist at all as we do not have a clear English, French, German or any other sovereign politics in Europe. Serbia is poor, dying country and nobody of a normal sense would even have a smallest notion about Serbian "influence" .

The results of a strictly directed propaganda in Western media caused a controlled (guided) reactions in the mind of the common people around the globe where Serbs were depicted as monsters and wild animals.

Let us refresh the memory. How the Yugoslav crisis started? Slovenes and Croats demanded their independence and had been clearly and openly working on dismembering of the one of well acknowledged states in Europe. Their intentions were not screened at all and they were categorical in their conception knowing in advance that their ideas will be substantially supported by some /all/mighty political circles in the West (USA, Germany, UK etc.).

What an absurdity: Serbs were crucified because they wanted to preserve their own country. On the other side, those who betrayed country were portrayed in the West as "freedom fighters". The story about Serbian dominated government in Yugoslavia (irrespective to the quite obvious arguments that Serbs had not even a single prominent politician during almost half a century old history of this country /Tito - Croat, Kardelj - Slovene, Pijade - Jew, Markovic - Croat; the last president, well known for his famous sentence: I did my job - Yugoslavia exists no more! - Stjepan Mesic - also a Croat/) continued to fill the columns of the Western newspapers.

Is the UK Government dominated by the English? I suppose not. Imagine what would have happened in case if Scotland politicians decided to fight for their independence? Would you greet it as a normal human right - self-determination and similar crap! Or you would regret it? Would you be so kind and answer that question honestly?

The biggest crimes in former Yugoslavia were committed against Serb population in Croatia; Bosnia and Kosovo. Who still remembers that Moslems slaughtered JNA soldiers in Sarajevo (before the war really started /Marsal Tito street/) in front of the eyes of "international" observers? For the brainwashed mind of a common Westerner, it seems absolutely normal to kill Serbs - "wild animals, beasts". What about Medacki dzep, Dobrovoljacka street in Tuzla, two thousand Serbian civilians killed around Srebrenica (what a farce - protected zone!), before 1995, Croatian "Bljesak" and "Oluja" military operations that left thousands of dead persons and force more than 250.000 Serbs to flee their home, 300.000 refugees from Kosovo and more thousands of killed Serbian civilians since the NATO Alliance took control (and responsibility, I hope) over that Serbian Province?

Truth and Justice are two of the most important pillars for the future of Europe. Everything based on lies is doomed to be annihilated sooner or later. Both of those two principles were mercilessly neglected on the soil of former Yugoslavia and it is a normal side-effect if Europe begins to feel terrible consequences for its Balkan blindness. I am almost sure, in ten years from this moment, EC will be remembered as one unfulfilled dream (Utopia). National tensions across our continent will soon achieve the heat-point. I am not a prophet, it is just a "logical" development of events.

Frank

Date: 04/30/05 13:13:13

To: TWATCH-L@LISTSERV.BUFFALO.EDU

Subject: Re: [TW] MR. NICE WANTS TO DAMAGE THE DEFENSE CASE BY REDUCING ITS PREPARATION TIME

Thanks DV for your colourful, although some-what gloom and doom rhetoric , I note that you consider I am totally brain-washed and lack understanding of the reality of events unfolding in the Balkans which you perceive will be the pattern for the future of Europe. I not sure whether you believe that the spread of these developments is as a direct result of Serbian politics, or a development which will occur anyway, if it's the former I would suggest that you over-rate the influence of Serbia on European and world politics

You appear to be in favour of increased nationalism, but you don't really say why?

You ask me to specify Milosevic crimes: I would point you to the indictments, as to discussing them, I suggest that reading the reports of the trial will provide a greater insight than any discussion we might have, however if you would care to identify any particular accusation, which you feel is totally without foundation I'd be interested, but please stick to facts.

From: Dusan Vukotic

To: TWATCH-L@LISTSERV.BUFFALO.EDU

Sent: Thursday, April 28, 2005 9:12 PM

Subject: Re: [TW] MR. NICE WANTS TO DAMAGE THE DEFENSE CASE BY REDUCING ITS PREPARATION TIME

A DANGEROUS MISAPREHENSION Obviously, Frank, your conclusions were derived a priori out of the false Western media reports concerning Yugoslav crisis during nineties. Milosevic never was nor ever has been even a Serbian nationalist in a positive meaning of that word (man who loves his nation and country). He was an enormously devoted "soldier" of the New World Order, id est, of the new global movement of neo/communism - brainwashed bolshevism made of corrupted ideas and distorted thoughts about democracy and humanism. Although it seems different on the surface, he did nothing without the direct consents (orders) of his masters in the West. I know that you hardly can understand it, because an average man in Western countries (living in a "golden sheepfold") have lost a great portion of his abilities to think properly and use his own sense as an independent (autonomous) intelligent being. Serbia is the land doomed to disappear from the map of Europe and this country is a part of the one of the crucial experiments for the most dangerous capital-owners' laboratory in the whole history of mankind. Also, I am sure, you would not agree if I say that obliteration (extermination) of Serbia will be an overture to one of the greatest calamities in European history. I already see the smile in the corner of your lips, but that smile will be undoubtedly gone in a year, maybe two, five or ten. Serbian politicians of today are the most primitive servant of those people in the world whose supreme God is Money and whose church is Junona's or Mamon's temple. The same (or approximately same) situation is all around the world, especially in the West. It could look strange (odd), but Euope can escape ill fate only in case of the recuperation of a sound national sentiment among all their nations (Le Pen in France, Heider in Austria etc.). Dreaming the world of virtual reality will certainly bring a "real reality" which is going to disperse even a notion of such a sintagma as "human future, progress, normal life". Who does not understand it - understands nothing. Back to the main subject: according to the sane human logic and rules of the law in the civilized world, there is no tribunal on this planet which could prove Milosevic's guilt, at least for those acts of "crime" he was accused for by the ICTY warmongers and zealots. Withal, if you think otherwise, please, would you be so kind to specify his "crimes" exactly, so we could continue our discussion on a more precise terms. DV From: Frank Date: 04/28/05 17:21:40 To: TWATCH-L@LISTSERV.BUFFALO.EDU Subject: Re: [TW] MR. NICE WANTS TO DAMAGE THE DEFENSE CASE BY REDUCING ITS PREPARATION TIME I think Milosevic is far too intelligent to think that the events and his responsibilities for them of , which he is accused, can be proved in most cases to be false, what he may believe is that the circumstances justified his actions, however this he knows will not be accepted as a defence, but for him it will provide some political satisfaction In these circumstances his desire to delay the outcome of his trial is of course completely natural. We shall see. Српска Зора Бела

НОЋ ЂЕНЕРАЛА

НОЋ ЂЕНЕРАЛА

ONE WAY OR ANOTHER

Коначно је генерал Павковић ослободио Србе и Србију велике ноћне море. Вероватно ће успети да се нађе у Хашкој Карла-курници до дана "д", када ће Савет министара Еу-ропске свињо- г(н)ојне штале на дневни ред ставити Студију српске изводљивости (на кланицу), наравно, уколико холандске власти буду вољне да му дају визу (/и/сточновашарску). Ако већ нисмо били у стању да поштујемо Павковићево херојско држање за време најезде западних лешинара на полумртву Србију 1999. године, врло је вероватно да овог пута нећемо направити сличну грешку и да ћемо славном генералу подићи споменик усред Србије, на коме ће стајати: славно се предао непријатељима, које је у рату победио! С друге стране, Павковић је успео да одржи властито обећање, "да се неће предати жив", јер у данашњој мртвој Србији живо је само оно што не дише - новац највише. У том случају, чак ни изјава мртвог председника мртве Србије (дата Die Welt-у пре десетак дана), "да ће се Павковић наћи у Кланици за Србе на овај или онај начин" (one way or another), нимало неће умањити славну Павковићеву (тиме и српску) епопеју давно погинулог знаног јунака. Приде, ко би у таквом случају могао да буде већи оптимиста од генераловог адвоката Животињовића, коме је јасно да Павковић мора да иде на своју и општесрпску сахрану; барем је то основни ред и нешто сасвим природно; баш као што је природно да лончиће најмање брка онај који их прави (Лончар - није Буди Мир) и коме је јасно да је сарадња лонца са пећи неминовна (зна се ко ложи а ко гори или се пече).

ВУЧЈЕ-КРВАВА КОСТУРНИЦА

Вук Драшковић, шеф мртве дипломатије умрле земље, последњих дана се ућутао као да није убијено саможив. Очигледно, стигао је ред и на њега, што је страшно збунило његово мртво око, које тек сада успева да види сопствени костур и милионе црва како му гризу евро-забачену мрежњачу. Није само јасно шта то хашко-глобални месари могу да скину са темељно оглоданих вучјих костију (моштију). У очају, мртви Вук (Баук) последњим остацима рашчеречених костију, завија кроз српску непробојну тмину: "Оставите моје кости и показаћу вам гроб у коме се крије Младић, енергичан, снажан и још увек (зачудо) жив! Његов скелет је натакнут, неоглодан, а месо сочно, сигурно незаражено!" Каква незахвалност хашке Карле Курнице! Због ње је Вук био спреман да се растане и од своје сјајнојалове звезде Данице и да заборави зборано и масно убалегано дупе негдашње чешкосрпске примадоне, Свесјајне (All Bright) Мудоли/г/ње. Зар је као одговоран и савестан поданик шпиљоглобалних комуно-печењара заслужио такав величанствени погреб?

ПОГРЕБНА СТУДИЈА

Генерал Павковић путује, путује. Овако или онако. Данас или сутра. Зачудо, то нимало не узнемирава српску јавност и српску савест. Супротно од онога што би се у таквој ситуацији морало очекивати, српски политичари углавном поздрављају генералову "добровољну предају", а медији се такмиче у томе ко ће нам боље и сликовитије приказати Студију српских "светло-хашких гробова". Српски народ, разјапљених уста и мртво укочених вилица, слуша оно што му вампири из властитих редова саопштавају. Да ли нешто уистину чује, тешко је рећи, када су и "чекић и наковањ", поготово "узенгије" у туђим, несрпским рукама. Сигурно је да се крај српским мукама назире. Уосталом само жив човек мора да се бори с невољама, што би се за мртвог, индолентно опруженог на катафалку, тешко могло рећи. Дакле, браћо Срби, дошло је време да себи извадимо и ово једно преостало ћораво око, те да се срећно разбашкаримо у спасоносном мраку нашег милог (без)умља.

Српска Зора Бела

Издајници и изроди

Влада Србије је, нажалост, институција најобичнијих дрипаца и набигуза, бескрвних, малоумних и спремних на сваку врсту послушности и пасје оданости оним разбојничким круговима у свету и земљи, којима продају своју душу попут припросте уличне проститутке. Мозак им се претворио у измећарски калкулатор са самом једном рачунском операцијом (сабирање) и једном вером (Мамон). Таквим уштвама судбина земље, српског народа и будућност његовог потомства апсолутно ништа не значи. То су у главу изјебани хедонисти, чија се потреба за уживањем свела на слушање музике "златних талира" који директно "с неба" упадају у њихов умни клозет. Они су саставни део оног светског експеримента, који би се могао именовати као комуно-глобално клонирање срећних говноједа. Коначно, то су бешчасне џукеле на ланцу Јуно Монете, чије би лајање и слинављење требало да постане саставни део јединствене васељенско-ан/им/алне музике.

Ругло које се, попут највеће пошасти, раширило српском политичком мишљу, озбиљно прети да у потпуности затре српску државу и народ. На кључним местима у државној власти налазе се нељуди (стока, па и звери), који, овог пута, не комадају само земљу, већ прецизно (систем/ат/ски) разарају сваку здраву и плодну мисао у српском бићу. Циљ је јасан: Србе треба претворити у безличну масу миомирисног мондијалистичког ништавила, односно, у људе без прошлости, порекла и свега онога што човека чини човеком.

Да би се човек одлучио да промени властито име, неопходно је да му се оно постојеће максимално огади. А да би му се оно огадило, потребно је да се такво име повеже са нечим крајње ружним (одвратним); оним што у његовом бићу изазива нелагодност, непријатност и нагон за повраћањем. Слично психо "гешталтовање" се већ прилично дуго примењује над српским народом, свакако, уз помоћ "свемогућих" медија, који се налазе под контролом српске актуелне (издајничко-поданичке) власти и одређених (моћних) криминогено-политичких кругова у иностранству. Дакле, све је управљено ка једној мети - ка черечењу душе једне нације и "добровољном конвертовању" човека (нације) у ништа. Да ли ће Срби на таквом путу властитог поништавања истрајати, не зависи много од самог народа већ од оних људи који су се ставили на његово чело.

Сам министар Вукчевић је једна излапела лојара (по сопственом признању, протерана из Славоније од стране "злих" Срба), те је илузорно очекивати да он учини било шта корисно за земљу Србију. Његови надређени су Вук Драшковић (дипломатско-ушпиљени дроњак из рода примата) и Горгона Даница (стоглава Медуза), пентагонални брачни пар, којима су и памет и срце давно сишли у задњицу. Наравно, од тавих похлепних октопода нимало се не разликују ни други у српској власти, а да је то баш тако потврђује нам здрава логика: с ким си такав си! Антисрпска активност СПО "перјаница" је толико очигледна и "транспарентна", да је не би могао приметити само онај човек коме је из главе одстрањено барем пола мозга. Вуково арлаукање и вукодлачење у (без)умној тмини донекле се и може разумети, јер је он сам себе довео у безизлазну позицију хашког евнуха (безмуда). На главу је ставио "ореол" изрода тако да више нема чега да се боји (сем карла-курнице) нити да се стиди.

Поента свега горе реченог је то, да нико ко се дружи са доказаним изродима, не може имати часне намере у односу на своју земљу порекла и народ од кога је потекао или пре - отпао. КСУ, Мирослав Ђорђевић, Јасмина Вујић и други челници "велике" и "значајне" српске организације у Америци, јасно нам показују да њихов рад никако не може бити у интересу Срба и Србије. Ђорђевић је велики опсенар и хохштаплер - једна умна протеза којом се Стејт Департмент вешто служи у постизању оних циљева на просторима СЦГ који би се тешко могли остварити на други начин (детаљније у чланку "Закукуљена логика Мирослава Ђорђевића"). Нажалост, КСУ је у своје ђавоље кочије успела да упрегне и поједине српске интелектуалце (попут Срђе Трифковића), чији текстови дају целом том српско-америчком "какусу" један привид патриотске оријентисаности. У Србији пак, интелектуалаца готово да и нема или, ако их има, врло их је лако "убедити" да је црно, уствари, бело. Један од таквих скорашњих примера је и наш врсни исламолог Мирољуб Јефтић, који понизно љуби скуте свог америчког брата из бранше.

Просторије у згради Министарства за дијаспору додељене су Мирославу и КСУ пре готово два месеца. Пошто се прве реакције појављују тек данас, да ли то значи да су у Министарству и КСУ веровали да таква "расподела испод руке" никада неће бити откривена? Наравно, нормалном човеку је то сасвим несхватљиво и чини се немогућим. Међутим, поодавно, у једном тренутку, да ли на сајту Министарства или Српске дијаспоре, појавила се кратка вест о усељавању КСУ у "кућу дијаспоре", да би она убрзо била уклоњена. Све нам то указује на крајњу перфидност, поквареност и подмуклост, како самог Министарства тако и Српско-америчког конгреса. Шта рећи на осионост КСУ, која сада "нуди" "своју просторију" другим српским организацијама, које тамо "могу наступати под именом КСУ", а истовремено и "задржати властити идентитет"? Каквог ли само понижења других озбиљних српских друштава! За КСЕ разбојнике све друге српске организације су недозрела деца.

Српска Зора Бела

ИЗВОДЉИВО ЈЕ!

СТУДИЈА ИЗВОДЉИВОСТИ (ЗАВОДЉИВОСТИ, ЗАВАДЉИВОСТИ, ЗАВИДЉИВОСТИ)

ГЛОБАЛНА КЛАНИЦА

Српска издајничка Влада је коначно добила "потврду" и "признање" за свој приљежан и "напоран" рад на черечењу српске државе, народа и убијања властитог потомства. Еу-ропске слуге изашле су радосно на улице српских градова, весело, раздрагано, уз неизбежан осмех срећних идиота. Јадној српској деци (која не сносе никакву кривицу за неспособност својих "родитеља"), обукли су мајице са злокобно хедонистичком поруком: "Изводљиво је!" Наравно, деци није јасно о чему се ту ради, али, барем су добили адекватну одећу за лето које долази. Можда и који динар за сладолед, пиће. Наш народ каже: "што једна будала поквари, десет паметних то не може поправити". А шта да кажемо за малоумну "изводљивост" комплетне српске владе? Мајмуни у моделима најпрестижнијих европских модних кућа, заправо, стока која трчи пред руду, да би дохватила банану или попасла још коју сочну травку, никада није умела да мисли нити је знала да су јој комфор и светла пространа штала приуштени само зато да би глобалне кланице могле да буду озбиљно упослене.

ЖИВОТИЊСКА ФАРМА

Понашање српске опозиције нимало се не разликује од оне глупости и мајмунско-циркуске искежености, која се свакодневно приказује на позиционим сточновашарским медијима наше несрећне земље. Када би Орвел био у стању да види српску политичку сцену, тешко да би могао да поверује рођеним очима, јер његова "анимално товилиште" није више ствар фикције или распаљене маште уметника, већ сушта реалност, отелотворена усред Европе. Српска опозиција се не усуђује да отворено каже српском народу, да је "Студија изводљивости" само једна нова "жвака" за будале, односно, таква ступидност којој тешко да има равне, сем, можда, оне, по злу чувене, "колатералне штете" (лудачко-генијалне синтагме светских разбојника), којом се, крајем деведестих, озваничио почетак сезоне некажњеног лова на српски род. Опозиционо-позициони чопор примата, који и даље размишља ниским челом и црвеним убалеганим дупетом, ипак, својом животињском интуицијом схвата, да се ни по коју цену не сме супроставити глобалним чобанима, јер од таквих зависи да ли ће слободно пасти (харати) српске осмуђене ливаде или ће у јарму (заједно са својим унесрећеним сународницима) теглити плуг нове светске комуне за шаку зоби, а можда и постати делом хашко-карлакурне циркуске шатре, у којој је поменуто црвено дупе (српско свакако) главна атракција.

УДАРНА ПЕСНИЦА

Српска политичка стока (позиционо-опозициона) остаје намерно мутава на тешко брукање (мајмунисање) шефа дипломатије СЦГ, Вука Драшковића, чије понизне (сервилно-дупеувлакачке) изјаве наносе невиђену и непоправљиву штету српској држави и српском народу уопште, ма где да се он налази. Наравно, јасно је и због чега нема озбиљнијих реакција на очигледне издајничке (поданичке) потезе такве животиње, јер, у ствари, Вук (мајмун) је "ударна песница" како оних који се данас налазе на власти тако и оних који претендују да сутра запишавају српски простор својом мокраћом и згађују га властитим изметом. Српски политичари (јадници), размишљајући гузицом, никако нису у стању да схвате да господари никада нису волели улизице и доушнике, мада су их увек користили за прљаве послове. Наравно, у оном часу када им такве сподобе нису потребне, нимало се не двоуме већ их одмах одстрањују, дајући им "награду" какву такав несој и заслужује. Уосталом, сетимо се народне песме: "Кад издаде мене код тебе/ и тебе ће сутра код другога".

ИЗВОДЉИВО ЈЕ... ОВЕНЕ

Његош би рекао: "слатка мама, но би на удицу". Такозвана, "Студија изводљивости" није никакв знак добре воље, којом такозвана Европска Унија "части" Србе и Србију. Само би дресирани и бичем "обучени" мајмун могао у то да поверује. Уколико Савет министара ЕУ и потврди да има намеру да заиста разговара на тему "придружвања" СЦГ Европској штали, тада ће то бити само невешто направљена варалица за сомове. Уследиће нова условљавања и ново упадање Срба у живо блато властите похлепе. С друге стране, уједињена Европа је само сан, утопија некаквих европских ентузијаста (типа Мора и Овена), коју ће њихова стока разбуцати као говече пласт неограђеног сена. Дакле, велики је степен вероватноће, да оног часа, у коме би Србија требало да постане део "цивилизованог" света, уједињене Европе неће ни бити. Сваком нормалном уму морало би бити јасно, да се убијањем националног духа, никада не може остварити цивилизацијски напредак, већ се тако може само ући у нову људску несрећу и страдања огромних размера.

КСУ КУЋА ИЗДАЈЕ

С друге стране, очекивања да ће српска дијаспора успети нешто корисно да уради за свој род, чини се, сасвим су се изјаловила. Другачије и није могло бити, када се под утицајем српских власти (посебно СПО оваца и Вука Драшковића), једна издајничка српска организација (КСУ) ставља у први план. Ко ће коме ако неће свој своме: издајник издајнику, частан човек часном човеку. Нажалост, ових других, изгледа, све мање је међу Србима. За КСУ је најважније да оствари свој дугогодишњи циљ, да све српске организације стави под своју "капу". Како то није успела "милом", сада је одлучила да сама заузме тзв. "кућу српске дијаспоре" у Београду, у којој ће, ето, и друге српске организације имати прилику (под покровитељством и "очинском" бригом КСУ), да искажу своје ставове и задрже властити улизички идентитет. Чини се да друге српске организације још нису озбиљније реаговале на поменуто понижавање од стране власти у Србији и КСУ. Неке од њих, вероватно, једва ће дочекати ту јединствену прилику да се "афирмишу" у сали српско-америчких "конгресмена". Ипак, надајмо се да ће оних часних и достојанствених бити више, те да ће бити у стању да се супроставе погубн oj политици оних којима је лична корист једини мото у животу.

Људи слични Мирославу Ђорђевићу, Вујићевој, Милинковићу, Алечковићевој, Мраовићу и другим челницима КСУ, Српско-америчког конгреса и неких измишљених организација у Европи (КСЕ, КСЕА), огромно су и страшно ругло на лицу српске дијаспоре. То су уштве које не долазе у Србију због добра рођеног народа, већ ту стижу с намером да своју отаџбину опљачкају, а то нам показује и последњи срамотни пример, где КСУ изнајмљује (односно добија на поклон од Вука Драшковића - издајника) простор од неколико стотина квадратних метара у центру Београда, за тричавих 100 евра. Наравно, овде би требало подвући, да се карактеристика лопова и издајника не сме приписивати свим члановима КСУ и Српско-америчког конгреса, јер је сигурно да се ту налазе, највећим делом, поштени и часни Срби, који, нажалост, о правим пљачкашким намерама својих "вођа" ништа не знају. Али, то их сутра неће оправдати нити са њих скинути одговорност за зло и несрећу коју њихова организација доноси српском народу. Зато је на њима, да се коначно пробуде и са кључних позиција у својим организацијама уклоне оне који би и надаље да зарађују на пошасти која уништава Србију деценијама. Коначно, зар није чудно, да једна "уважена" српска организација на америчком континенту, после 14 година свога постојања, броји свега неколико стотина чланова. Упита ли се ико, зашто је то тако? Одговор је јасан: лоповима никада није одговарало велико чланство, јер би то сигурно умањило шансе Ђорђевићу и другим фуњарама, да несметано раде противно интересима своје земље, а за властити џеп.

УМНА ПОДРШКА (С. ТРИФКОВИЋ)

Након свега јасно је због чега ни "студија заводљивости" (на криви пут свакако) ни очигледна издаја српских власти (коју у свој својој ружноћи оличава Вук Драшковић), уопште није тема за КСУ. Интересантно је, да се тиме, изгледа, не намеравају да позабаве ни водећи српски интелектуалци, било да се налазе у Србији или иностранству. Да ли је могуће да су се баш сви продали или, можда, предали? Ни једно ни друго не доликује људима који су стекли репутацију уважених српских интелектуалаца. Узмимо пример Срђе Трифковића, чија је улога у афирмацији КСУ и Српско-америчког конгреса незаобилазна. Иако се не може оспорити да тај човек спада у сам врх српске интелигенције, његово понашање је врло тешко објашњиво. Да ли је могуће да и он узима део плена, који КСУ разбојници годинама убирају са леђа своје сироте браће у отаџбини? Сетимо се његове ватрене подршке Бушу за време председничких избора. Немогуће је претпоставити да Срђа не зна да се империјална политика не може изменити једним изборима. Захваљујући његовим текстовима, многи Срби су почели да са симпатијама гледају на Буша млађега. И шта смо добили Бушовом победом? Исто оно што бисмо имали да је којим случајем победио Кери. Трифковић није јуче стигао "од оваца" да то не би знао и једини логичан закључак јесте, да је то урадио из некакве личне користи. Пљунуо је на себе као интелектуалца и човека уопште. Мада је некада (у Милошевићево доба) знао да "окрпи" Вука Драшковића, данас, када је овај досегнуо врхунац људског бешчашћа, не пада му на памет да "зналачки" анализира профил најгорег српског политичког крпигуза. На уму су му друге "студије", слична оној у јануару ове године, када за свог "љубљеног" Буша, каже " да је умислио да је помазаник самог Провиђења ".

ШТРАНГА ОКО ВРАТА

Несрећна "Студија о изводљивости" личи на оно када вас неко позива у госте, говорећи: "Ви дођите, али ја не знам да ли ћу бити код куће". И заиста, велико је питање докле ћемо се залетати на грубо направљену варалицу, као да смо сомови а не људи. Радујемо се нечему што би могло да деси у току следећих десетак година, а не помишљамо на то да можда земље Србије, уколико се њено разарање настави садашњим темпом, тада неће ни бити. А вероватно ни Европске уније. Потирање духа нације није пут ка новој цивилизацији и свету без граница и кад год се нешто слично покушало да уради, углавном се то завршавало великом несрећом. Мало је вероватно да ће Европска комуна у томе имати више среће. Стога, сва је прилика да ће за десетак година нека друга стара (остарела) нација Европе викати сулудим гласом: "Изводљиво је!", и то у оном часу када себи (баш као данас Србија) буде несвесно стављала конопац око врата.

Душан Вукотић

Превара на ЕКС (Милинковићев Европски конгрес Срба)

"Дакле, радни назив Европски конгрес Срба на овом скупу трајаће толико колико траје и сам скуп 26.02.2005. године.Нема никаквог говора о оснивању конгреса". (Милинковић, јануар 2005)

Поштоване даме и господо!

Још једна протува "смисила" је како да додатно запржи чорбу своме роду. Овог пута то није ни Сима Мраовић ни Мила Алечковић, већ нови стари преварант, муфљуз и набигуз, по имену Зоран Милинковић, остарели "студент" и бивши кандидат за председника Републике Србије, за кога није гласала ни рођена фамилија.

Појединци су ми раније повремено замерали на грубим речима, које сам упућивао на рачун пробисвета и шибицара, Симе и Миле. Вероватно ће тако бити и овога пута, али ја једноставно не могу другачије окарактерисати Зорана Милинковића, сем као једну најобичнију анадолску лојару, која је закевтала оног часа када су се друге џукеле, на часак, барем наизглед, примириле и умукнуле. Лавеж такве помијаре морао би да запара свако здраво српско ухо, уколико у нашем бићу уопште такво "ухо" постоји.

Наравно, јасно је да Милинковићев canis-мозак није довољно развијен, јер се у њему "племенито" језгро одавно истопило, а похлепна ирадијација се толико повећала, да му сем развраћених чељусти и припростог лавежа ништа друго није преостало. Ипак, то што Милинковићев мозак није за две ноге и није толико важно. Далеко је страшније то што, малтене, нема оних људи у европском расејању, којима такво дивље арлаукање смета и који би били спремни да одвоје мало свог драгоценог времена за своју нацију и матичну државу. То јесте, који би својом активношћу, у сагласности са другим часним Србима из Европе, спречили да несој упропаштава сваки покушај јасног, поштеног и осмишљеног српског сабирања.

Уосталом, постоји ли ико нормалан, ко би био у стању да схвати доњи анимални позив!? Свакако да Милинковић, као обична дугорепа и дугодлака пришипетља има право да испије и оно мало мождане сиве масе, којом га је Бог нагрдио! Као што видимо, он то чини на ЕКС (конгресоманијачки), баш онако како су то радиле сличне јајаре пре њега. Мада се понекад (не баш често) дешава да Милинковићу понеку коску баце србоамерички "конгресмени", он примећује да се сав олињао и да се претворио костокожну животињску мумију. Утроба му је зацвилела: "од ових се ти нећеш никада нејести!" Зато је данас кренуо у лов на стрвину, по опробаном "симомилном" рецепту. Ипак, Милинковић је ту, размишљајући празном утробом и везаним цревима, смислио нови "мамац" за поштен и хуман свет.

Обратимо сада пажњу на последњу тачку у Милинковићевом штуром позиву, под насловом "Један евро једна нада"; заправо, на његову намеру да оснује некакав Фонд солидарности. Неко ће помислити да је то уистину добра идеја. Колико Срба има у расејњу? Свако од њих да одвоји по један долар месечно, сакупио би се који милион долара! То није посебно значајна сума за Србију, али, могла би се, рецимо, искористити за помоћ нашим младима, посебно надареним студентима (баш онако како је Милинковић и заарлаукао). Али, када боље размислимо, данас је тешко сакупити новац међу нашом дијаспором, па макар да се ради и о једном једином долару. Људи су толико пута варани, тако да се томе не би требало чудити.

Ипак, таквом позиву би се реално могло одазвати која стотина наших људи. Сакупила би се тако мала сума, са којом се ништа озбиљно не би могло урадити. И шта тада? Нарвно, све би ту морало да буде јасно српској дијаспори, барем онолико колико и мутаво-кевтавом Милинковићу. Уз све то, не би се смело заборавити, да је Милинковић већ долазио да пљачка рођену земљу, чиме је показао да је спреман на свакакву врсту подвала и најодвратнијих превара. У Србији готово нико и не зна ко је он. Кандидат за председника, коме није пало на памет да учествује у кампањи. Зар да га неко

препозна? И још да троши новац без везе!? Фуњара је покупила оно што му по закону "припада" и вратила се у своју јазбину.

Да ли Срби у Европи имају достојанства и људског поштења? Ако га имају, тада ће се потрудити да их и надаље не брукају битанге, сецикесе и караконџуле типа Зорана Милинковића, Симе Мраовића, Миле Алечковић. Уколико са њихове стране не буде никаквих озбиљнијих реакција, тада би морали бити свесни, да се ни по чему не разликују од поменутих ЕКС Србо-јајара.

Мислим да нема потребе да се посебно осврћем на сам Милинковићев позив. У прилогу вам је Милинковићево писмо упућено мени прошлог месеца, које до краја разголићује његову погану намеру.

По вољи вам господо.

Душан Вукотић

П.С.

Сетимо се Владике:

Част и брука живе довијека

САВЕ(С)Т ДИЈАСПОРЕ

уторак, 01 јул 2003

Саветовање вампира Савет дијаспоре, који није у стању ни да међусобно, унутар себе, нормално комуницира и који је од самог почетка био Кљајевићева (владина) фатомска институција, пре свега захваљујући њеном "мутавом" председнику и "распричаном" потпредседнику, Чедомиру Несторовићу и Јасмини Вујић, однекуд се дигао из мртвих (повампирио се) и кренуо, под окриљем мисаоне таме, у ново забадање својих отровних зуба у истањени српски врат и у испијање оно мало здраве крви (и памети) која је, у српском малаксалом телу још остала.

Тај фантомски вампиризам, у коме се сва логика и људски ум потиру, отелотворен је у чудном и наказном бићу, преосталом од одсечених ноематских удова и безглаво похлепног вентрикулума (ануснофагусног сновидења) раскалашне српске "памети" Чедомира Несторовића и Јасмине Вујић. Поменута, свакако несвакидашња и непојмљива синтагма, у којој се извраћена и опака мисао, склопила од онога чега нема и саркофага који се отвара пред нашим, однекуд, замагљеним погледом, у ствари је права слика и прилика наше матично-дијаспорне крвопије, страшне немани, распомамљене и сурове, српске самоубилачке стварности. Несторовић и Вујићева су само један мали део наше екскрементно прождируце (копрофагне), национално "алцхајмерске", тешко распознатљиве "досетљивости".

Ругоба, која се у њима хипостазирала, у виду "најпрофитабилније" српске глупости, појављује се само с времена на време, притајено и подмукло, у оним тренуцима када им њихов мртвачки ковчег укалупљујућег хедонизма постане претесан и када нањуше да је мрак у српском мозгу досегао караконџулску густину, у којој би њихови крваво оголели очњаци имали прилику да се зарију у аркус родјене аорте. Наздрављање богу Мамону и испијање тешко справљног српског хемоглобина, за њих је врхунска уметност, увежбана у високостручним (бело)светским и црносрпским лабораторијама церебралногирусног или јамскогробног укопавања.

Werewolf's Ecstasy

Својом свилено сазданом (заузданом) реториком, фантомски Савет, оличен у вампиризму њихових челних, сурдо-распричаних "близанаца", покушава да убеди Србе да шија није врат, а крвави зуб није очњак. По њима, поменути "лук" живота српског бица, у коме се они раскалашно и животињски безобзирно, до бесвести опијају и "бањају", није то што ми мислимо да јесте, већ је небески свод и срећна есхатолошка раван, у којој ће Србин бити најбезбеднији и најнеузнемирљивији. Ухваћени у замку дневног спавања и крваве (по)ноћне пожуде, они никако и нису у стању да осете ужасни смрад који запахњује и који се, из њихове гробно-успављујуће колевке самомастурбирајуће "ат миднигхт" екстазе, шири и потире здраву и бистру српску духовну атмосферу. Њихов мозак је, од Mitternacht "репете" на гробљанском пиру српских умножених авети, толико одлакавио, да им се сав претворио у фалусновагиналну "репину", у којој се копулација са пролазним земаљским благом сматра највећом врлином. Вујићева зна да је некада била лепа и млада (паметна) Српкиња, све до оног часа, када ју је за слатки врат ујео ен-ес-пе-ес-ес драгон (драган). Побогу, зар само њој да белзаменска пенетрација донесе срећу и уживање? Зато данас и осећа аверзију према онима у српском национу, који су успели да се одупру тој привлачној немани и који нису искусили радост, насталу од продирања змајског (змијског) еректилног пројектила у мисаону материцу. За разлику од ње, Несторовић не зна ништа, чак се и не сећа оног времена у коме се (антиљудски) повампирио. И једно и друго, сасвим су добро дошли старом српскокоминтерновском вукодлаку, Кљајевићу, за поноћна бештијања и сатирања здраве, још неповампирене, српске мисли.

Пост мортем уживање

Сваких годину дана, фантомски Савет, сачињен од три моћна и ђаволски умна, од-лака (вљена) мозга, састану да виде шта им је чинити, да би поправили удобност њиховог мртвачког сандука. И мада су дијаболично паметни, ипак се боје, да им у време целодневног спавања, однекуд не доде српски простак, још неуједен отровним зубом распамећивања, који не верује ни у вампире ни вештице, и на њихово комфорно пост мортем место наваља некакву каменчину или, не д'о ђаво, дође са глоговим коцем и забоде га тамо где им је некада срце боравило. На све треба унапред мислити, па зато поново "ситну књигу" пишу (оверену наопаким-ЛАЖОВСКИМ- вукодлачким печатом), у којој се обраћају свим српским "мра(к)овићима" и Мрваљевићима, да им обезбеде "заједнички" гробнојамски бурдељ, јер, у противном, могло би се десити , да и белијал-српски самовредни (и властољубиви) "мрави" долијају . Опет це, веле, да "разматрају" (а никако захтевају!) како да оставе простор српској "расутој" крви да се мало прибере и обнови. Наравно, то не траже, јер су у страху, да би им тако "сабрана" српска крвна зрнца могла да почну "на нос скакати". Да се власи не досете, кренули су средњим, за њих најудобнијим и најмање опасним путем - свеобухватним РАЗМАТРАЊЕМ! Као да им је сам Броз, својим брзометним сперматозоидом, сав (без)ум оплодио! Знају они и то да их је Девла (девил) укинуо, али у изнудици, због још увек, до краја непогажених земаљских закона. Јасно је да ни девла није толико луд, да одбаци, тек тако, своје најверније слуге и чергаре. Никад није сигуран, кад ће му њихови блесави таламбаси, али и "беласави" очњаци затребати. Белсаменово крваво беласање це кренути тек оног часа, када број вукодлака надмаши у бројности српског простодушног сељака са глоговим коцем у својим рукама.

Антивампирско коље

На сав једногодишњи "рад" мртвачког Савета, српски сељак би само одмахнуо главом и њихово умовање бацио у пољски нужник, а потом би наставио да теше глогов колац. Затребаће! Знао је он да пронађе место на коме су вампири некада имали срце и раније, па ни овог пута, убеђен је, неће бити другачије. Најео се белог лука и, осим коцем, наоружао се и Христом у срцу. Истина, данас су се ти акрепи намножили, али, српски "простак" зна око које се "воденице" они окупљају у касним и мрачним сатима. Од похлепног воденичног кола, које им је давно душу самлело, они ће се толико успавати, да неће ни приметити, када поменути "сељак" додје да самеље коров, са глогом у руци, свакако. Бог велики и његова сила! Над свом овом грдном мјешавином, опет умна сила торжествује! Доћи ће дан када це се сви Несторовићи, Вујићи и други српски Мрвовићи, лупити шаком по челу: Шта урадисмо? Зар због мало пролазног уживања, да обрукамо наше часно презиме и светло српско име!? Сва та расколничка и крви жедна српска "господа", ускоро це пред суд Бога и народа изаћи у свој својој духовној беди и голотињи. Од њиховог неподношљивог воња, свет ће тада морати да запушава нос. Наравно, за њих ће тада бити касно, а поклопац њиховог мртвог дома це се заувек спустити, али то ће бити тек почетак за враћање здраве, "припросте" српске свести, видене код оног, поменутог, сељака, који наизглед мирно седи - и оштри антивампирско коље.

КСЕ разбојници: Сима, Мила, Вера, Перић, Кнежевић - Ђорђевићеви клонови

Date: Mon Mar 1, 2004 5:22 am

Поштована господо,

Прекјуче сам упутио писмо госпођи Марјановић, као одговор на њен допис, у коме нам открива да Сима Мраовић својеглаво наставља са, надам се, узалудним "гурањем КСЕ камена узбрдо", који би се ипак могао "скотрљати" на недужне српске главе, како у дијаспори, тако и у матици. Очекивао сам да ће Вера, уколико је уистину занима судбина рођеног народа одговорити на поменути текст, али се то, како видимо, није догодило.

То нам показује, да се Вера ни по чему не разликује од Симе Мандарина, те да јој је на првом месту властита корист, а никако добробит Срба. Та дама сада, очигледно, очекује да је Сима позове (можда се то у међувремену и десило) и да јој понуди нову улогу, која би одговарала њеном великом "глумачком таленту". Заправо, реч је о једној КСЕ рашомонијади, у којој се не зна ко је од кога гори (покваренији): Вера од Миле, Мила од Симе и Вере или господин Перић, неписмени кафеџија, кога Сима оптужује да је главни кривац за неуспех оног опаког "конгре(п)совања" у Румлагу прошлог пролећа.

Ипак, цела "прича" око злочиначког деловања такве отпадничке тројке против интереса српског народа, добила је нове моменте, јер нам се у међувремену јавио некакав "мистер" Кнежевиц из Клуба "Тененум" (председник је извесни Мирослав Хиба), који је због мог "учтивог" обраћања Вери, поверовао да је та српска крвопија у некаквом дослуху са мном.

Више, верујем, нема никакве дилеме, да у свему томе постоји повезаност америчког КСУ и Мајкла Ђорђевића (слуге САД администрације), Кнежевићевог

Тененума (насталог злоупотребом латинског имена града Книна у мондијалистичком или разбојничком стилу), невладине организације Група 484 и

сличних српских авети, са покушајем да се спречи разумно српско уједињење на простору европског континета, уз помоћ вец именованих српских КСЕ

злотвора: Симе Мраовића, Миле Алечковић; Вере Марјановић, Томислава Перића, Жељка Кнежевића, Мирослава Хибе и сличних, који су се у такво ђаволско коло, из властите похлепе, одавно ухватили.

Њихова свађа око "ражња", док је "зец" у шуми, показује нам сву њихову подмуклу природу, какву нормалан људски ум тешко може појмити. Њихова борба личи на филм "Убиј све и врати се сам", наравно са новцем добијеним за велеиздају, која има за циљ да угуши сваку помисао Срба у Европи да наставе путем истинског уједињења, каквим је кренуо УСДЕ.

На руководствима оних српских организација, које јос нису ушле у Уједињену српску дијаспору Европе, остаће такође злочиначки жиг велеиздаје, уколико

се и даље не буду изјашњавали по, данас, најважнијем питању европских Срба. Остаје им да бирају, да и даље "мудро" ћуте (чиме потврђују да су део српског најгорег отпада) или да се "покају" и врате се оној стази, која нам нуди смисао нашег српског и уопште људског постојања.

Душан Вукотић

КСУ - питања

Оцт 2004 11:31:19 -0700

Веома занимљиво!

КСУ (Конгрес српског уједињења), ето, коначно је "схватио" шта би требало да раде у "наредном" времену. Погледајмо шта каже председник КСУ, Ненад Вукићевић: "Ми смо, као амерички градани, у МОГУЋНОСТИ да контактирамо наше изабране представнике у Представничком дому Конгреса и Сенату и..."

- Ту се одмах, сасвим логично, намећу одређена питања:

1. Шта је то КСУ до сада чекао?

2. Шта се то тако значајно променило у међусрпским или америчким (и светским) приликама, да смо ођедном дошли у МОГУЋНОСТ да делујемо на представнике Конгреса и Сената?

3. Да ли се то раније није могло утицати на конгресмене и сенаторе или се сада неко из укалупљеног и инертног КСУ тога сетио напрасно?

4. Ако се таквог "кокусирања" неко сетио тек сада, тада би било крајње људски, да нам КСУ саопшти разлоге њихове раније неактивности и индиферентности према свему ономе у чему поједини чланови КСУ нису имали своје личне интересе?

5. Могу ли такви људи, са четрнаестогодишњим "спавајућим" стазом уопште да се покрену, сем на моменте, као онда када су "скакали" на миг америчке Администрације (Сент Андреја нпр.)?

6. Зашто се КСУ из петних жила труди да спречи крајње смислено организовање Срба у Европи (УСДЕ)?

7. Да ли би једна смислена српска организација, каква је УСДЕ, могла да поквари одређене планове КСУ "спавача"?

8. Уколико би могла, тада би требало да нам КСУ, неприкосновени српско-амерички административци, кажу, да ли су ту на неки начин угрожени интереси Срба или је реч само о жељи да ту КСУ и даље сама "ведри" и "преврће ћурак" по ојађеној српској грбачи, заправо, њиховој "вољеној" земљи, о којој КСУ "capo di capi" нема баш много лепих речи?

9. Као своју највећу заслугу, КСУ наводи успешно спречавање Лантошеве резолуције о независности Косова и Метохије.

Питање:

- Да ли би та резолуција у овом часу уопште могла да прође, чак и да се српски Кокус за то није тако "здушно" залагао?

- Ако би могла, зашто би могла? (Ономе ко се имало разуме у "светску" политику, ствар би ту морала да буде до краја јасна).

10. Да ли "похвала" Тадићеве "храбрости" уистину (како је КСУ тврдио) спада у "велики успех" тзв. српског лобија? (Казем тзв. јер тамо не видимо никога сем оних који су раније и без Кокуса радили исто оно сто раде данас са Кокусом).

11. Да ли це тај фамозни КОКУС радити на исти начин К'О КСУ до данашњих дана?

12. Главна перјаница у Србији, колико видимо, за КСУ је Председник Тадић.

- Откуда то да се деси, да се Тадић надје између два "пласта сена" (Буша и Керија), мада је добро познато да се КСУ о тој великој дилеми текућих америчких председничких избора уопште јавно не изјашњава? (Иако Буша подржавају "испод жита").

- Није ли тиме КСУ показао да му је више стало до властитих интереса него до интереса Срба, Србије и Републике Српске?

13. Коначно, да ли КСУ намерава да престане са поткопавњем свега онога што је данас здраво у српском бићу, а посебно, да ли це престати да спречава уједињење Срба у Европи (УСДЕ), које би једино данас могло помоћи да се Срби саберу и схвате да српска политика (унутрашња и спољна) мора бити далеко виспренија, вреднија, а нарочито суптилнија (паметнија и промућурнија) у оним чињењима и одлукама од којих це увелико зависити судбина целокупног српског рода?

Душан Вукотић

П.С.

Јасно ми је да никоме из вођства КСУ неће пасти на памет да одговара на

горња питања. Уосталом, зашто би? Они су сами себи довољни и није им

потребна никаква српска "боранија" (слична мени) да им "соли" памет. Ипак,

надам се да ће на поменута питања покушати да дају одговор они Срби, којима

српство не служи само као параван. иза кога ће се јести печење, испијати

пиво и бусати у јектичава прса. Заправо, на сва таква питања, верујем,

одговор би требало да дају европски Срби и покажу нам да нису узалуд близу

"мајчиног" (отаџбинског) прага.

ТРРРИ ГОДИНЕ СРРРБИЈЕ И ЦРРРНЕ ГОРРРЕ

08 Мар 2003 15:03:24 -0800

Маску доле

Председник новоопеченог парламента Заједнице Србија и Црна Гора,Драгољуб Мићуновић позива Светозара Мар(к)овића да положи заклетву, као будући председник трогодишње орочене (ј)уније.

Светозар Мар(к)овић, прилично збуњен, ознојан, чешући час десном час левом руком, однекуд придошли, свраб на образу, дрхтавим, узбуђеним (стакато) гласом и аграмскопургерским акцентом, након заклетве започиње свој историјски, и за судбину две "заверене" државе, свакако далекосежно поучан говор. Од Зајечара, Рековца, Јагодине, преко Београда, па све да фаталног Трста, Светозар Марковић је клесао своју и насу социјалистичку (утопијску) мисао, идеју... Аутор Српске обмане, зачудо, уистину је веровао у оно што је причао. Великосрпска идеја, тврде, била му је трн у оку, а уједињење балканских народа, на равноправним основама, животни сан. Светозар Први бар је покушао да схвати Како су нас васпитали и зашто смо такви какви јесмо, док Светозар Други, чини се, има намеру да оконча своје путешествије (мандат) најумнијим српским делом: Истек (исток) Југославије.

Од њега ће то бити сасвим довољно, а у Србији ће се ваљда наћи они који ће оверити грандомански, белосветски и црносрпски монумент, Србија на Истеку.

Ко о чему, баба о уштипцима. Светозар Други ( Не )Маровиц не мари за зле језике, дубоко верујући у будућност обездржављене државе, старе новообновљене разједнице, у којој неће недостајати кључно и најважније демократско начело: РРРЕФЕРРРЕН-ДУМ!

Карлантанија (заклела се Земља Хагу...)

Министарство српских "внејших и сполејшних дела" непрестано се заветује србогеноцидном џелату да ће "вуковарска (разбојничка) двојка", бивша "тројка", убрзо бити ухапшена и продата ју-ен (мултифацијалном и мултиглацијалном) ad hoc суду за виртуелне српске злочине. Разлог због којег то да данас није учињено треба тражити у маклеражи, то јесте, у "набијању" и утврђивању адекватне цене таквог "купопродајног" аранжмана. Главни проблем је у томе што, иако је потражња велика, на српску жалост, ни понуда није мала.

Карла је, изгледа, потомак Карла Великог, крунисаног за цара захваљујући "бизантској" наивности. По српским "преученим" и (опа!) ученим лингвистима и политичарима, Карла је наша (не) суђена краљица (ако не и царица!). Као "краљевна" Карла је навикла да вешто подмеће српску "краљежницу" под свемоћни токмак глобалног (финансијско-политичког), старог а добро подмлађеног Новог поретка. Карла је краљица у крљању и туђем кркљању. У грљењу је аматер, али кога она загрли тешко њему.

Када се сатре великосрб-изум (греатсербисм), на Балкану ће се формирати велика царевина мир-отровних народа. Та нова, срећна дежела зваће се Карлантанија.

Шљива иза тарабе

Ако не будемо кооперативни, прете нам они моћни и богати, престаће да нам удељују мрвице преостале са њиховог пироманског стола, а наша кљакаво испружена рука стајаће као очигледан пример просјачке неинвентивности. Заправо, од Срба неће ништа ни остати, сем можданом реумом уџомбаних и тешко помодрелих прстију.

Потером за Шљиванчанином и Радићем (једним од најјаснијих и најумнијих официра које је бивша ЈНА имала), српска влада је (да ли свесно?) кренула у братоубиство и (само)убиство Срба и земље Србије. Наша, по свим показатељима, просјачка влада, хтела би да сав поносни народ Србије натера, да голом задњицом "окупира" небројене тротоаре разноликих и удаљених светских метропола. Тада ће се, верују, неко на нас сажалити и бацити нам "нову" коску, коју ћемо глодати док не скапамо или док нас "рејнџери" не стрпају у мртвају неког новог бондстил-косовског резервата.

Испоруком (како је само рогобатан овај израз којим се наше власти служе) Шљиванчанина, Србија ће, сва је прилика, изгубити и ону шљиву под којом би се, по Тарабићевом пророчанству , Срби требало да се саберу и размисле шта им је чинити...

Stranger In The Night

Српски, наопако саздани и мржњом повампирени, Френк Синатра, решио је да иде у Хашку калакурницу и да тамо "пропева" о "српским злочинима". Можда тамо сними и ЦД. Барем не мора да се ломата и тражи спонзоре.

Као осведочени Србин, дошљак свакако, он у центар белосветске правде и истине не иде без чанка. Са чанком је кренуо у српски Елдорадо, из тог чанка облизује "војвођанску нацију", уз благослов Јелачићев и тамбурицу Јанике Блаженог, чанак му је у срцу, заправо, он цео је, иако тога није свестан, ништа друго до тај исти, неуништиви и тврдокорни чанак.

Пуним гашом (касом) гази (пали) за Касом, касом и кесом, укосо, попреко, баш преко моштију славних српских предака и преко гробова својих најближих. Ништа му није свето, јер је схватио да се у свет не може са светињама, поготово српским. Тако учанчен у цанколизној, србоуспављујућој гробници ума, Срб Синатра сања снове у којим ће се његов излизани, на бескичмена леђа натоварени чанак, напунити обећаним златом добијеним од, давно, усташком камом, повађених српских зуба. Српски Синатра, несвестан и плиткоуман, не схвата да својом глупошћу и тупавошћу, као и похлепом, прождире рођену децу и да бешчасно, свакодневно, бљује и дефецира у свој и наш заједнички, вековни чанак, који је отхранио и наш и њега, који му (нам) је живот дао...

Душан Вукотић

Шта то чека дијаспора

Српска дијаспора, сем једног броја часних изузетака, понаша се као крајње размажено дериште. Мама, мама...! Хтела би, ваљда, да се њена остарела и излапела мајка сети свог детета. Наравно, да наши Срби у расејању нису толико саможиви и пуни себе и својих надљудских вредности, они би сигурно схватили да је њихова мајка толико онемоћала, да не само да није у стању да изађе у сусрет њиховим дечјим сновима, већ, жалосна и слабовида, није у могућности да их уопште примети. Србија је ослепела и насумице бауља кроз гудуре смућеног ума, а њена "дијаспорна" деца не могу или неће да то спознају. Стога, јасно је да постаје крајње бездушно и покварено, да се од "мајке" и дан данас тражи "сиса".

Као што знамо, Никола Јанић (Председник Српског савеза из Шведске), годинама се труди да нашим сународницима, ван Матице, укаже на пут којим би српско расејање морало да крене, уколико у њима уистину јос има љубави према својој Отаџбини. Ствар је заправо сасвим проста. Србима у дијаспори потребна је озбиљна организација и људи чија се активност неће завршавати безнадним кукањем и тражењем "кривца" у Србији за нашу свеколику пропаст. Таквим, крајње савесним и одговорним путем кренула је УСДЕ, али, не лези враже, то никако не одговара оним, давно "етаблираним", "елитним" круговима, који би желели да и даље живе на ловорикама раније, незаслужене и измишљене "славе". У такве, на првом месту треба убројати КСУ и њихове "сателите", КСЕ (сачињен од два над-човека), некакве "култур/бунд/танане/милене" и НГО ad hoc организације, као и поједине српске "коленика" бизнисмене.

КСУ је одувек једно причала а друго радила. Ђорђеви'ева и Панићева улога у суноврату Србије толико је у одређеним моментима била велика (каткад и пресудна), да сигурно можемо да кажемо, како је "дијаспора" крива за сатирање здравог српског ума, ако не више, оно барем у истој мери колико и политички лешинари у Србији. Таква бездушност може се свалити на плећа читаве српске дијаспоре, иако је јасно, да убедљива већина наших људи у свету, искрено жели добро свом роду. Ипак, ћутање је знак одобравања.

Србија себи више не може помоћи. Ко другачије мисли, грдно се вара. Српски брод, без једара и кормила, плута светским морем, и ако браћа из расејања не притекну у помоћ, он ће се пред првим следећим олујним ветром разбити у парампарчад.

Никола Јанић, видимо, овог пута је игнорисао "сусрете дијаспоре". Учинио је оно што би морао да убудуће учини сваки частан Србин. Смучила му се та снобовска парада и приземни (варварски) кичерај, уз весело цвркутање на растанку. "Видимо се следеће године!" Такав његов потез би требало свим срцем поздравити, јер, ваљда нам је доста те јалове српске "без/везе".

Закони у Србији нису добри, кажу, да би Срби из иностранства долазили и инвестирали новац у земљи свог порекла? Али, намеће се и следеће питање: Зашто дијаспора не утиче на политички живот у својој земљи? Ето, сада се враћамо на горњу причу: не може да утиче јер није у стању да се озбиљно организује. Уместо да се здушно стане уз једину српску институцију (УСДЕ), у којој је српска мисао јасно опредељена и кристално јасна, дијаспора допушта да их за нос вуку бездушници, којима сем личне користи ништа друго није свето. Милијарде долара чекају да се слију у Србију! - њихова је стална јалова прича.

Сетимо се недавних избора и српских паразита, који су из иностранстава дошли да се кандидују на српским председничким изборима (Милинковић, Јовић). Из превеликог патриотизма дошли су да од "мајке" искамче коју десетину хиљада евра! На то готово нико из српске дијаспоре није реаговао. Дакле, чињенице показују да Срби из расејања, не само да немају намеру да инвестирају свој "силни" новац у матици, већ, сасвим супротно, долазе у "родну кућу" да би опљачкали своје смртно болесне "родитеље". Каква људска беда! Какав неморал!

То, што се у овом часу министарство господина Вукчевица (Србина кога су су Срби, по властитом признању, давно прогнали) "досетило" да започне "уједињавање" српске дијаспоре, свакако није дошло из Вукчевићевог упаученог мозга. Иза такве идеје сигурно стоје људи из српске дијаспоре, који су се давно одрекли себе, а којима, из похлепних разлога, никако није у интересу да се оствари замисао господина Јаница и других Срба у УСДЕ-у, којима је интерес нације важнији и од властитог живота.

Ил' не да ђаво ил' не да Бог

Tuesday, June 10, 2003 04:27 PM

"Ми Срби несмо, ми браћа несмо,

Ми несмо Немањића сој!"

УБИЈАЊЕ СРБА И СРБИЈЕ

Убиство целе српске породице у Обилићу, од стране шиптарских терориста (разбојника), показује нам да српски народ више нема ону преко потребну националну енергију, која би могла да га спасе од суноврата, безнађа и губитка животних сокова неопходниих за функционисање саборног (или сабраног) духа. Симболично, добија се утисак, да су се Срби, након злочина над Столићима (никако случајно), коначно "устолицили" на трону властитог погубљења. Десило се славном српском роду да се навикне на "спиралу" несрећне судбине, која га директно и неумољиво води у неузнемирљиво (благо)стање непостојања. Буда би могао да нам позавиди на овако перфектном "гашењу" страсти, заноса, жеља и амбиција. Имамо велику шансу да будемо први европски народ, који ће својом "равнодушношћу" успети да се ослободи "вечног понављања" (реинкарнације), а тиме и свих земаљских мука. Још ће нама, на крају, да завиде сви они који остану да се и даље ломатају по каљугама и пустолинама варљивог земаљског сјаја. Сада нам је (да ли по божјој вољи) "нирвана" на домак насе усахле руке.

ЧУЧАЊЕ У ТОРУ

Све нам је бо'но и болесно, а само је килави брацо здрав! Док Чова очајницки арлауче: Браћо, 'остајте овдје', Срби из Обилића су на корак до "спасоносне" одлуке да се колективно иселе у Бранковиће. Однекуд им, зачудо, "света српска земља" готово ништа не значи. Док буде гледао ФМП "текму", можда ће великом Србину пасти на памет да још одлучније подвикне:Браћо, срам вас било! Ето мене, вратићу се из Бранковића и живети међу Обилићима! Док њена деца крваре и, сасвим заборављена и небрањена, гину од шиптарских злотвора, Мајка Србија безгласно чучи у тору, не схватајући да ће и она убрзо стати у ред за клање. Помислимо само, шта би се десило да се нешто слично догодило Хрватима? Вероватно би се дигли сви као један и кренули да помогну својој браћи. За разлику од "правих" Срба, наша разбраћа и бивши Срби (да човек не верује) далеко су часнији и одлучнији када је њихов народ у питању. Њима се ни Хашки трибунал не обраћа ултимативно, јер знају да имају посла са чврстим и непоколебљивим (иако вештачки створеним) етносом. А Србија и Срби? Ћутимо као да смо малоумни (можда и јесмо). Као да је нашим жилама зацарила дебела забокрецина!

САУЧЕСНИШТВО САМОУБИЦА

Да ли постоји иједан народ у свету (осим Срба), који би овако дуго трпео , да буде варан од својих најрођенијих, од оних којима је поклонио поверење на изборима и којима је препустио судбину свог опстанка? Сада, када је и врапцима на грани јасно, да нас воде најцрњи разбојници и издајници и када нам је (српски) поглед устакљен као у јунца на кланици, као да никоме не пада на памет да, уместо самоуништења ка коме јасно идемо, обрнемо ћурак наопако и, једном за свагда, завршимо крваву причу с родјеним отпадом. Потом, да изаберемо друге, који ће, поучени таквим искуством, водити земљу и народ онако како то Србину и Српству доликује. Затирање Срба у Обилићу само је најсвежији пример наше неосетљивости, па и трагичне незаинтересованости за властиту судбину. Није могуће, да смо се сви претворили у бедне јајаре, помијаре и створове недостојне да представљају умна бића! Ако то нисмо (надајмо се да је тако), онда цемо повешати наше "полит-кримосе" по оним истим гранама, које је таква разуларена "плутократија" припремила не само нама живима (наравно, уз асистенцију туђина), већ и оној српској деци која тек треба да буду рођена.

ВЛАДАВИНА ЗЛОТВОРА

Садашња српска власт, у стилу чувених мафијашких синдиката, састала се како би потписала договор о ненападању. Зашто да гину међусобно, када могу да поделе крвави колач. Оно што је било било је... Свако од нас има путера на глави, а, такође, има и своју личну разбојничку дружину. Зато, најбоље је да овим нашим "овцама од народа" кажемо да нико од нас нема никакве везе са организованим криминалом. Од данас, сви смо поштени, часни и, што је најважније, задовољни нашим најновијим споразумом о подели плена". Чак је и поменути "обилићки" Чова сијао од среће. Сцхилера никад није читао, а опет, моћи ће и он да се слободно купа у шиптарским водама. Лешинари су се измирили, а на нама (српском народу) је да и даље мирно гледамо како нам ти стрвинари гуле кожу и кљуцају распорену утробу... (све наживо).

"Ал' опет грешан, грешно сам пево,

Рањено срце народа мог;

Та Србин трпи, трпи и чека,

Јер не да ђаво ил' не да Бог!"

Ђ.Јакшић