Кокус за кокузну Србију

Caucus in focus – Кокусно покусна брука

(Браћо, престаните да нас браните!)

"Congratulating the people of Serbia and government of Serbia for conducting a democratic, free and fair presidential election and for reaffirming Serbia's commitment to peace, democracy, and the rule of law".

Врло је интересанто да нам SUC (Serbian Unity Congress, ваљда, Конгрес Српског Англо Уједињења) своје дописе шаље само на енглеском језику!? Да ли је то због тога што сматрају да је обавезно да сваки Србин у свету зна енглески? Или је, по њиховом мишљењу, српски језик "застарео" и постао необавезан? Можда, пак, верују да ће тако изгледати моћнији и већи у очима оних "мутавих" Срба (каквих је највише у Србији и широм Европе), који отворени уста (у чуду и дивљењу!) посматрају своју далеку "суперцивилизовану" и нашминкану "вашингтонску браћу". Ипак, рекло би се да је истина на сасвим другој страни. Англоамерички Срби се труде да забораве "примитивни" језик својих предака. Ако случајно и морају да са неким "залуталим" земљаком проговоре на српском (матерњем), тада се из петних жила труде да то буде са специфицним "енглескоамеричким" акцентом (блаво Слбине!), мислећи, вероватно, да су тако доспели на божански Олимп. Србин, који на Америчком континенту не прича тако као да му се у устима налази врео кромпир, аутоматски доводи себе у опасност да буде увршћен у српске "сељаке", који су расно "недозрели", једноставно речено: примитивни "отаџбински" Србин или, евентуално, "полуцивилизовани" Евросрбин. Long live SUC! (Српски умишљени цареви или кареви /вок. аберација од ке...).

Но, пођимо да доле погледамо шта нам то нови "hokus-pokus-kokus" (HPK = SUC) поручује. Превод тог текста је на америчком СЛПСКОМ (слепацком) или "модерном" српском језику (Л = Р = ђаво би га знао шта):

Congratulating the people of Serbia and government of Serbia for conducting democratic, free and fair presidential elections and for reaffirming Serbia’ s commitment to peace, democracy and the rule of law.

(читај како је написано!)

- Цеститамо налоду Слбије и влади Слбије на спловодјењу демоклатских, слободних и постених (опустених, ласпустених) плеседницких избора и на леафилмацији слпске (слепске) опледелености (племенитости) за мил и владавину плава (да ли је то она "владавина плава" којом се некада Слободан Милошевић тако гордио, то јесте, поносио)?

WHEREAS the democratic revolution in Serbia on October 5, 2000 resulted in the overthrow of President Slobodan Milosevic.

- Изгледа да горња "пледставницка" честитка није случајно тако срочена, јер се враћа на Џолџевицеву "сентандрејску" и, потом, "петооктобалску" инволуцију, која је послужила умножавању тирана од Беоглада до албанске "Тилане".

WHEREAS Prime Minister of Serbia Zoran Djindjic, a leader of the Democratic Party, was assassinated in March 2003, threatening Serbia’s democratic reforms.

- Демоклатске лефолме биле су стласно углозене након малтовског (носац --ковцезног умлацивања) Племијела Золана (назалост није Солана) Дзиндзицха.

WHEREAS Mr. Boris Tadic, a close friend and colleague of Mr. Djindjic, was elected President of Serbia on June 27, 2004 by a majority of Serbian voters who chose his path of reform and opportunity over radicalism, isolation and conflict.

- Слбија је добила за плеседника Болиса (Балуса, балстичког експелта) Тадица, великог Џинџичевог плијатела (пливатела), кога је слепски народ вецински изаблао (изоблао) 27. јуна 2004. Гласачи су се одлучили за пут ополтунистицких лефолми, насплам ладикализма, изолације и сукоба!

WHEREAS as Minister of Defense of Serbia and Montenegro, Mr. Tadic demonstrated courage, composure, dignity and wisdom, during the outbreak of ethnic violence in Kosovo between March 17 – 19, 2004, by not deploying Serbian military forces in reaction to the violence, and by working with the North Atlantic Treaty Organization’s Kosovo Force (KFOR) to resolve the crisis.

Налавно, не тлеба заболавити (забалавити) колику је хлаблост (халапливост), цвлстину ума, достојанственост и мудлост Тадиц "демонстлативно" исказао током малтовских неледа на Косову, када није допустио да слепска војска леагује на сипталско дивлаштво и насиље и када је (послушно) саладјивао (повладјивао) са НАТО снагама у слепској "колевци", да би се таква клиза лешила (слепски олешила).

WHEREAS as Minister of Defense of Serbia and Montenegro, Mr. Tadic achieved significant reforms of the Serbian military and security organizations.

- Такодје, као министал слепске војске, Тадиц је извлсио (извисио) значајне лефолме слепске алмије и слузби безбедности! Свакако, зна се, у име глобаног мила у коме места слепским "злоцинцима" неце бити.

WHEREAS the 2004 Serbian presidential election signifies a turning point for Serbia, and offers hope and opportunity to the Serbian people.

- Ова година (2004) слепских пледседницких избола (из бола) сигурно плеклетница (плоклетница) за Слбију и она отвала нове наде и могуцности за Слбију (Слобију слабију).

WHEREAS, President Tadic has affirmed that full cooperation with the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia (ICTY) is a pre-condition for Serbia’s political and economic integration with the west.

- Својом мудлосцу, Пледседник Тадиц је афилмисао (готово холивудски) пуну коопелацију (копулацију, вероватно аналну) са Хаским Т/а/либу/а/налом, сто је пледуслов за слепску политицку и економску интеглацију (натеглација, натезање згузно) у тотално west-западање.

WHEREAS, Serbia and the Serbian people remain committed to democratic reforms and the path toward regional cooperation and integration into Europe and Euro-Atlantic institutions, including NATO and the European Union (EU);

- Конацно, Слбиа це имати амелицку подрску све док њен налод буде опледељен за демоклатске лефолме и пут ка легоналној саладњи и интеглацији у Еулопу и Еулоатлантске институције, укљуцујуци НАТО и ЕуРопску Унију. Заплаво, све дотле док слепска земља сама не скоци у пловалију без повлатка!

Доле још сазнајемо да је Србија похваљена за спровођење "демократских, слободних и поштених" избора;

Да се "ургирају" (терају као стока) Тадић и Коштуница на блискост и међусобно њушење, а све у циљу наставка оних деструктивних процеса (још из Милошевићеве ере), који су након октобарске инволуције страховито добили на полету у Србији.

И упознајмо се још једном са члановима српског Кокуса за још јаднију и Кокузнију Србију:

U.S. Representatives Doug Bereuter (R-NE) and Rahm Emanuel (D-IL) introduced a resolution (H.RES.726) to commend Serbia on its recent democratic elections. U.S. Representatives Robert Wexler (D-FL) and Dan Burton (R-IN) were original cosponsors of the resolution.

КСУ ПОКУСНО КОКУСНА БРАЋО!

ДОСТА ЈЕ БИЛО! НАРОД СРБИЈЕ ВАС МОЛИ ДА ГА ВИШЕ НЕ БРАНИТЕ!

УМЕМО МИ ДА ПРОПАДНЕМО И БЕЗ ВАШЕ ПОМОЋИ!

НЕ БРИНИТЕ!

Сима Мраовић - Харлекино европске дијаспоре

Пошто су претходне поруке о мојој преписци са Симом Мраовићем (погледај КСЕ МРАВИЊАК или МАРВИЊАК), како видим, прилично разбацане, покушаћу да се у што краћим цртама осврнем на неке моменте наше дискусије. Ићи ћу оним редом како су писма стизала. Мој коментар је плаво обојен.

Сима каже: "За оне који нису упознати са генезом Конгреса Срба Европе (КСЕ) и бесомучном активношћу тандема Јанић/Вукотић да му стану на пут, замолио бих Модератора да са прилогом докумената које достављам у прилогу, омогући члановима Форума да се, бар површно, упознају са основним идејама КСЕ и разлозима, надајмо се, само тренутног посустаја".

Такозваном КСЕ нису "на пут стали" ни Никола Јанић, а камоли Душан Вукотић. То би Сими морало бити јасно. Стали су му они који су покушали да га на "препад" организују и који су међусобно закрвили око "ражња", уопште немајући представу о томе где се "зец" налази. А нису могли знати где је "зец", када су такав "лов" организовали по пустарама њиховог похлепног ума.

(По не знам који пут морам да поновим да никакав тандем Јанић/Вукотић не постоји, сем, можда у Симиној глави. Ја сам нека врста интернет "овисника" који не може а да не даје свој коментар на одређене теме. Пишем оно што мислим и никада нисам тврдио да то што напишем мора бити тачно или исправно виђење. Када ме неко убеди да сам неке ствари погрешно интерпретирао, тада сам спреман да свој став коригујем, па и да се извиним (што се неколико пута до сада десило). То напомињем стога, да бих указао на то да у дискусијама човек никада не сме бити ригидан, нити би требало да не призна своју грешку када је сасвим јасно спозна. Једна од тема за које сматрам да су изузетно важне (свакако за српски род) јесте и она о уједињењу српске дијаспоре. То што подржавам УСДЕ није стога што ми је Никола Јанић посебно прирастао за срце, него зато што сам убеђен да је његова идеја сасвим исправна и што нема никога ко би могао да нађе било какву озбиљнију примедбу таквој замисли. Не знам колико пута морам да поновим да би Сима и слични њему схватили да се ја налазим у Србији, да ни по којој основи не припадам дијаспори нити имам право да причам у било чије име на тему српског уједињења у Европи. С друге стране, налазим се на многим српским дискусионим групама, на којима, сматрам, имам право да изнесем своје мишљење на било коју тему која се тамо иницира, ни мање ни више него у истом степену као и остали чланови група.)

Сима:"Иза неколико демагоских реченица и већ познатих вулгарности, оптужујући друге, Вукотић очигледно ужива у разбијачкој улози, и не трепнувши. То наредбодавци од њега и очекује. Они који су упознати са слаткоречивошћу Вукотића на рачун "ујединитеља" Јанића, с једне стране, и Јанићеву сарадњу са бившим министром спољних послова Свилановићем, с друге стране, ствари ће можда бити јасније".

Најпре, било би добро да нам Сима директно (аргументима) укаже на моју "слаткоречивост" на "рачун Јанића". Ако под тим подразумева то што немам примедби на Јанићев рад, тада би требало да буде свестан, да никаквих примедаба у односу према УСДЕ идеји нема готово ниједан Србин који уме да размишља властитом главом. То што афирмативно пишем о таквом начину српског уједињења у Европи, сигурно је нешто што се тешко, по било ком часном људском мерилу, може назвати "слаткоречивошћу". Јанић нуди браћи уједињење на јасним основама, какво ниједан частан представник неке српске организације или друштва никада не би могао одбити. Волео бих када би нам Сима коначно пробао да докаже супротно.

Никола никада није "сарађивао" са Свилановићем и то је још једна у низу Симиних гнусних лажи. Наравно, ту Мраовић једноставно рачуна на српско "кратко" памћење. Верује да су читаоци српских форума заборавили Јанићева писма српским властима, у којима озбиљно критикује њихов рад. Уосталом, о свему томе није тешко да се обавестмо, јер су сва Јанићева обраћања српским властима, од Милошевићевог до Коштуничиног (Тадићевог) доба, врло лако доступна интернет читалаштву.

Сима: "Од америчког неславног октобарског пуча 2000. година (у коме је Вукотић, по сопственим речима, с поносом учествовао) и лакејске владе у Београду, ствари се нису много измениле".

Тачно је да сам био у Београду када је Милошевић срушен са власти, али у томе, сем као пасивни посматрач, поред стотина хиљада других људи, ни на који други начин нисам учествовао. Никада се тим нисам поносио нити изразио жаљење што сам се тамо у том часу нашао. То је био добар моменат да човек у пракси дозна нешто више о психологији "гомиле". Тачно је и то да је Сима члан Одбора за заштиту хашких затвореника, баш као што је тачно да сам ја написао приличан број текстова на тему злочиначког суђења коме је Слободан Милошевић подвргнут у хашкој кар(л)акурници. Такође (овде морам да додам), да сам ја аутор збирке песама, под насловом "Права је Абдера кад нам се утера" (Књижара Театар, Зрењанин, 1997.), у којој је главни "јунак" Слободан Милошевић.

Сима: "Међутим, КСЕ ће једнога дана ипак заживети. Срби Европе ће се , кад тад, отргнути од загрљаја власти у Београду. Патриотизам се немери кантаром послушности већ жељом да се допринесе свом народу не само у материјалном, већ и моралном и политичком смислу".

Тешко је рећи на какав "кантар послушности" Сима алудира. И оданост отаџбини
је одређена врста послушности. Такође, дијаспора ништа добро неће учинити ни ако се "отргне" ни ако се не "отргне" из "загрљаја" власти у Београду. Дијаспора би требало да се труди да утиче на одлуке српског тренутног режима и да на његове грешке указује, баш онако како то чини Никола Јанић. (Надам се да ове моје речи неће опет бити протумачене са Симине стране као "слаткоречивост").

Сима: "Чињеница да је КСЕ, упркос кампањи дезинформација и лажи (Јанић/Вукотић), упркос захтева власнику просторија у Румлангу (министар иностраних послова Свилановић) да не дозволи одржавање Оснивачке скупштине КСЕ, имајући у виду чињенице да је Конгрес Срба Европе подржала Српска православна црква, да је добио и подршку српских академика укључујући Др. Крестића и Др. Недељковића, да на заседању Конгреса учествовали српски интелектуалци и свештеници из Србије и Црне Горе, говоре
о томе да је одржавање Оснивачке скупштине КСЕ успело".

Опет Сима, попут покварене плоче, говори о "дезинформацијама и лажима", без навођења барем једног конкретног примера. Наравно, јасно је да их он не наводи, јер све што је речено о тзв. КСЕ-у и фарси која је око тога настала, сушта је и непорецива истина. Уосталом, мало касније ћемо видети да то и сам Сима потврђује.

Сима: "Душане,
Не желим да чланове форума оптерећујем са овом преписком зато ти одговарам лично. Мила није моја, као што кажеш. Мила живи у Београду, а ја живим у Паризу. Мила има свој круг пријатеља и истомишљеника са којима се упутила у КСЕА организацију. Ја на тако нешто не бих пристао. Зато нисам ни био у току догађаја".

Као што видимо, на овом месту Сима започиње приватну преписку са мном. И то након што је сазнао да је Мила (потпреседница двочланог "конгреса"), напрасно и за њега ненадано, "основала" КСЕА! На овом месту намеће се логично питање: зашто се Сима обраћа једном усамљеном српском интернет "десперадосу" и шта то он од таквог "очајника" уопште очекује? Иако далеко дуже познаје Николу, помислио је, ваљда, да ја могу да утичем на Јанићево мишљење о Сими Мраовићу!? Ако је тако, а не видим други разлог да мени пише, тада је то толико наивно, да се напросто тешко може разумети. Људи који имају намеру да уједине српску дијаспору, морају директно да комуницирају, а мишљење неког аутсајдера могу само да уваже у извесним сегментима, за које претпоставе да би им могли бити од користи.

Сима: "Готово свакодневне славопојке Јанићу и УСДЕ, које нису поткрепљене објективним чињеницама, не доприносе српском уједињењу. Готово свакодневне оптужбе на мој рачун и идеји КСЕ, а да се и не познајемо, неозбиљне су и, исто тако, не доприносе српском уједињењу".

О "славопојкама" Јанићу и УСДЕ-у мислим да нема потребе да даље говорим. Ако је истина "славопојка", тада Сима има донекле право; мада ја лично, понекад месецима, нисам помињао ни Јанића ни УСДЕ, као што месецима нисам помињао ни КСЕ нити Симу Мраовића. То се може све проверити на нашим групама, па ако је Сими "свакодневно" оно што се прича једном или два пута годишње (и то увек с поводом са друге стране), тада је он у праву.


Сима: "Душане, да се разумемо, Мила и ја нисмо у свађи. Мила има свој живот, ја имам свој. Оно што она ради мене не обавезује, нити њу обавезује да ме о свему шта ради обавештава".

Врло занимљиво: Мила има свој живот а Сима свој! То што су заједно замајавали Србе у Европи више од годину дана "конгресом" који су заједнички "измислили", не обавезује ни Милу ни Симу да се међусобно "обавештавају"! Наравно, то је тако када су у питању неозбиљни људи и обичне замлате, којима је спрдња и превара у крви. Јасно је да озбиљним људима тако нешто никада не би пало на памет, не само да изјаве него и да помисле. Замислимо само, Сима и Мила "формираше" Конгрес Срба Европе, а потом "куд који мили моји". Тако се не би понашало ни руководство Друштва за заститу паса луталица, а камоли једна "организација" која претендује да представља Србе пред светским институцијама. Мени једино није јасно, због чега Срби у Европи трпе такво понижење? Или, докле ће да трпе такве сецикесе и малоумнике?

Сима: "Реч "конгрес" има мобилизаторски карактер, реч "конгрес" се употребљава међу другим етничким међународним организацијама и има одређену тежину у односима са владиним инстутуцијама. Реч "конгрес" има снажнији уједињавајући позив од других назива, и најзад, речи "европски конгрес" могу да инспиришу Србе у свету да оснивају
регионалне конгресе који ће, надам се, тежити ка Светском српском конгресу".

Овде је Сима заборавио да већ четрнаест година постоји КСУ у Америци. Да ли је то прескочио случајно или намерно? Какав је "мобилизаторски" карактер имао Конгес српског уједињења на формирање фамозног КСЕ? Нећу то даље објашњавати, јер сваком ко пажљиво прочита горње Симине речи, мора бити јасно шта је ту по среди. КСУ није у себи садржавао реч која делује "уједињујуће" и "инспирисуће" а КСЕ јесте?!

Сима: "Душане, немој да Богу душу грешис. Скупштина је припремљена и одржана више
него коректно и достојанствено" (Сима ту мисли на оснивачку скупштину тзв. КСЕ у Румлангу - Швајцарска).

Како је та "коректност" и "достојанственост" изгледала, можемо да видимо из следећих Симиних речи:

Сима: "Још једна ствар. Читав финансијски "пакет", под којим се подразумева наплаћивање улазница за улазак у салу заседања (!?), бонови за ручак, пиће, вечеру (пиће није било урачунато у цену оброка), приватно је одређивао и спроводио, без дискусије са члановима Иницијативног одбора, газда ресторана, Сима Павловић, иначе пријатеља нашег Перића. Мада то није било предвиђено, Иницијативни одбор КСЕ је био изван било каквог финансијског аранжмана. А, цене су биле срамно високе за такав један патриотски скуп, поготово за оне који су дошли из Србије. Знам да млади из Француске (био је и мој син), Швајцарске и Шведске нису једноставно могли да плате вечеру. Једној групи младих вечеру је платио мој пријатељ Пурић. Неки су вечеру провели у краткој шетњи. О томе нисам до сада желео да говорим. Нити за то могу да сносим оптужбе. И ја сам, као и остали, био у истом "кошу". Због свега тога, за један исцрпан финансијски извештај још није касно. Мада са закашњењем, треба захтевати да се финансијски извештај са заседања КСЕ јавно саопшти. Напомињем да, до сада, финансијски извештај са КСЕ заседања нити је ко тражио, нити је дат".

Толико што се тиче "логистике" и "финансија". А када је реч о Иницијативном
одбору КСЕ, Сима каже:

"Једноставно речено Марјановић лаже. Веру Марјановић је предложио Перић. У току припрема КСЕ, ја сам ступио у контакт са Вером. Знала је, наравно, да је на списку Иницијативног одбора. Чак се мени понудила да пише и Саопштења за јавност. У ту сврху тражила је од мене да јој пошаљем Е-маил адресе које сам имао. То сам и урадио. Интересантно, по добијању адреса, нашој сарадњи је дошао и крај. Као, покварио јој се
компјутер. Путниковића је предложила Мила Алечковић, "породични пријатељ". Касније, Путниковић је од мене тражио да га избришем са листе. То сам и урадио".

Дакле, све сами "породични пријатељи", лажови и преваранти, а Сима међу
њима "светац"!

Сима: "Тачно, у Устеру смо гласали за још један састанак: у Шведској. Било ми је јасно да ни тај састанак неће водити ничем конкретном. Јер, када је било речи о уједињењу Николин став био јасан: тек за неколико година, још је рано. Не слагајући се са Николом, ја сам сматрао, и јосш увек сматрам да је и данас, као што је било и јуче, већ касно. Чему губити време? Нисам ја био сам који је тако мислио. Међутим, други се нису желели експонирати и замерати један другом, или једноставно, нису схватили ургентност српског
уједињења".

Коначно, Сима директно, својим речима признаје, да је у Устеру био договорен следећи састанак у Шведској, оно на шта нам је Никола више пута указивао. Дакле, већина је нешто изгласала, али Сима зна да то "не води ничему конкретном" и да су људи тако гласали да се не би некоме "замерили". Коме, то нам Сима не саопштава. Претпостављам
да су тако гласали јер су се "уплашили" Николе Јанића? Да ли постоји будала на белом свету која би могла да уважи овакву Симину несувислу аргументацију. Сима није хтео да "губи" време и одлучио се да на своју руку "направи" конгрес, у коме сем њега никога другог неће бити. Мало је да се за таквог човека казе да је варалица, јер варалица се труди да своју превару никако не призна.

Сима: "Написао сам: "Због притиска од стране конзулата у Цириху да се Скупштина КСЕ не држи, а речено ми и директно од Свилановића,..." У праву си, твоја интерпретација је коректна, неправилно написане реченице. Исправљено написан део реценица која се односи на Свилановића, требало би да гласи: "..., а речено ми је, и од Свилановића..." Не, нисам имао то част да се упознам, а камоли да разговарам са бившим министром Иностраних послова".

Колико се Сима запетљава, показује нам и његов горњи текст. Немогуће је
да човек не зна шта значи "директно". Ту се не би могао забунити ни неко коме српски
језик није матерњи.

Сима: "Ја нисам желео у то време да позовем Ђорђа Јовановића, који је учествовао у рушењу Скупштине Срба у расејању (1995) нити Николу јер се у основи није слагао са идејом "прераног" уједињења".

Показало се да Никола није био против "прераног" уједињења, него против стављања клипова у "точак" српске дијаспоре. То је, ваљда, данас јасно у птицама на грани. За разлику од Симе, Никола није себи најважнији. Никола хоће уједињење српских организација а не некаквих сулудих појединаца који не представљају никога. Сима и Мила су једно време били сами у свом чудесном конгресу, да би се потом Мила "отцепила" и сазидала нови "чардак", по имену КСЕА! Онога чега нема ни у лударама има у европској српској дијаспори. Још једном питање: зашто то Срби у Европи трпе? Зар им није доста такве бруке?

Сима: Видиш, Душане, настанак и рушење КСЕ, је један пример наше колективне трагедије. Неко то може да сагледа, неко не. Да би се то схватило није потребно бити никакав психијатар. Довољно је бити патриота и свестан реалности у којој се данас налази наш народ. Ако оно што ти називаш "самоварањем" има у мени и у нама, онда је то управо та неизбежна реалност која нам безуспешно понавља да је једино уједињење спас српске нације и да, упркос неуспесима, уједињењу треба тежити".


Шта је то уопште "настало" а шта се "срушило". Ваљда, срушило се оно што је труло и што једна похлепна и болесно амбициозна душа у својој глави "исковала". И види чуда: то је ни мање ни више него "колективна трагедија"! Наравно, трагедија није то што неко због својих ћифтинских интереса занемарује договор с људима и започиње некакве друге активности, сматрајући да већина није у праву.
Један човек је више него два, три, пет, стотину, милион и више Срба.
Његово име је Сима Мраовић!

Земља лажи

ДУХОВНА ЛЕШИНА

Инфантилност српске политичке сцене постала је толико евидентна, да је готово невероватно колико смо се привикли на прозирне (транспарентне!) лажи, које се свакодневно пласирају српском јавном мњењу а које се од народа, на српску велику несрећу, прихватају као сасвим логичне, па чак и нормалне. Не знам да ли још постоји иједна држава на свету, која је доживела такав страховит, свеукупни, морално-духовни пад. Добија се утисак да се ту више не ради само о политичарима на власти (сецикесама, припростим лајавцима и људском отпаду најгоре врсте), већ и о једној, наметнутој (или можда прирођеној) карактерној црти Срба, који, гледајући само сопствени интерес, безглаво јуришају у пропаст и самоуништење. Изгледа да нико као Србин не уме да вара самог себе. Читава нација саучествује у великој превари, без обзира на чињеницу да се интимно са таквим обманама здравог ума уопште не слаже. Зашто је то тако, тешко је утврдити. Истина је да су Срби и раније (ваљда од Косовског боја, а можда и пре тога) били склони једној врсти мазохистичке екстазе, изражене у неоснованој и крајње заглупљујућој нарцисоиднодности и отуда произашлој жељи да се буде великодушан према туђинима, а ускогруд, неповерљив, често и деструктивно настројен према властитом роду.

РЕПА БЕЗ КОРЕНА

Наш народ каже: "никада није тако лоше да не може бити још горе!" Ипак, ако више уистину не постојимо, тада таква изрека губи на значају, иако је она у својој суштини тачна. Ако коначно успемо у томе да нас не буде (а близу смо тога), тада ћемо стићи у подручје "без горег и бољег". Када човека неко други обеси, тада је он ипак, чак и у случају када је крив, у извесној мери сачувао људско достојанство, али када тај самом себи намакне омчу око врата, тада је понизио сву природу, Бога, ум, а највише себе самог. Зашто би мајка рађала дете (човека), који није способан да схвати да је борба сврха људског живота. Али она борба, мање или више сурова и немилосрдна, у којој се умно биће не срозава на ниво "крмета у обору", већ се води доследно и бескомпромисно у складу са идеалом узвишености и националног достојанства. Без идеала у коме је национално (непролазна саборност или узајамна прожетост ума) далеко изнад личног (пролазног), човек је најобичнија биљка, која се, ишчупана из корена, суши у привлачном сјају ништавила. Нација живи само дотле, докле има њених синова, који су спремни да се за њен живот жртвују. У том смислу, гинути не значи смрт, већ живот. Наравно, пре таквог (физичког) жртвовања, постоји и ум (којим је човек обдарен), а на који смо ми Срби, изгледа, сасвим заборавили. Да ли смо се ми заиста толико одродили (отуђили од себе самих), да нисмо у стању да, барем данас у ери крајње једноставне комуникације, окупимо оно што је највредније у нашој нацији и створимо умно језгро, које ће знати и умети да нас скине са вешала на којима кркљамо (издишемо) деценијама?

ШАМАРАЊЕ САВЕСТИ

На Светском дану несталих (каква страшна симболика) Србин удара шамар самом себи. И то, пред камерама и на очи целог света! Очигледан пример горе поменутог српског мазохизма (самокажњавања)! Као дете, пре више деценија, посматрао сам комшију (данас покојни), како износи своје ствари, намештај и слично, слаже све на гомилу у дворишту, а потом све то пали и скаче као урођеник око ватре која прождире сав његов вишегодишњи труд. Када се пламен стишао, пришао је ораху у свом двришту и почео да удара главом у стабло. Комшилук се окупио и салтко се томе смејао. Да ли то има икакве везе са данашњом Србијом? Можда и нема, јер је поменути комшија доцније све наново купио (зарадио), чак и нову кућу сазидао. И поред понижавајуће слике, коју је вероватно у себи носио кроз читав живот, њему је пошло за руком да се прибере, остави својој деци пристојно имање и чак постане један од најугледнијих људи у селу. Србин који данас себе туче, док му се сав свет смеје, јесте наш заједнички демон (монструм), кога смо створили нашом неодлучношћу и отуђеношћу од онога што дефинише кодекс непорецивих вредности, част, самопоштовање и уопште људскост.

Таква морална наказа, без обзира да ли ми то хтели признати, јесте наше право лице. Дакле, порука те српске караконџуле, која сама себи заскаче на врат из густе и непробојне тмине, сасвим је недвосмислена, те нема сврхе да се неко због тога појединачно кажњава, јер је ту у питању наша колективна распамећеност. Такви шамари, баш зато што су тешко појмљиви, требало би да нам буду опомена, да је крајње време да се приберемо и новим сабраним духом протерамо еумениде, које су нас толико нагрдиле, да све више личимо на мочвару у којој нам несрећна и одметнута с(а)вест борави.

АЛХЕМИЈА

Лаж, лаж и опет лаж. Да ли ми Срби умемо ишта друго сем да лажемо? Наравно, не друге него нас саме. На унутрашњем политичком плану толико смо се излагали, да више лаж уопште не примећујемо. Успели смо оно што никоме до данас није пошло за руком: избрисали смо границу између лажи и истине! Заправо, у Србији је све, истовремено, и лаж и истина. Још мало и успећемо да лаж преместимо у ареал истине, а истину у злокобни вртлог лажи. Јасно је да се потирањем те антиномијске распуклине, и уласком у примордијални хаос обрнутим редом, враћамо у подручје непостојања и пустих жеља немогућих могућности. Свакако да такви поништавајући процеси највише зависе од оних који тренутно Србијом владају, то јесте од "алхемичара", који ће ускоро, вероватно, прогласити да су успели да од гована направе злато. Нормалан човек (Србин) се усамљенички гнуша пред таквим смрдљивим огледима. Заправо, онима којима се памет још није сасвим помутила, остаје мала могућност избора.

Могу да се завуку у своју "умну" љуштуру (пећину), која је све чвршћа и тамнија, што је човек "паметнији", те да се диве самима себи и својој виспрености и проницљивости и да тамо бесплодно умују (баш како то ја сада чиним) док их снага сасвим не изда. Исто тако, ти "нормални" имају прилику да своју "нормалност" (а тиме и "памет") ставе у службу окивајућих лажи (што многи и раде), па да своју учаурену и мрачну просторију, уместом мемлом и умном паучином, испуне сјајем истог оног, алхемијски модификованог говнета. Остаје неодговорено питање, зашто се један део "нормалних" окива мемљивом самоћом а други усамљеношћу алхемијског злата (говна!) и како то никоме не пада на памет да "спас" потражи у нашој српској, миленијумски старој "умној жици"? Можда зато што је и легендарни (а несрећни) краљ Мида био Србин? Једимо злато, серимо злато, купајмо се у злату! Баш смо златни! Толико смо постали "златни" да се више и не сећамо од чега је то злато направљено. Доле говно! Живело златно говно


АХ СВЕТОЗАРЕ

Готово је невероватно, да Срби ни у Матици ни у расејању, никако нису у стању да се договоре (сложе) око основних питања која су од интереса за будућност нације. У Србији више нема ниједне организације, политичке партије или удружења, коме би вишеструко изварани српски народ поклонио своје поверење. Оснивање партија у нашој земљи је исти што и оснивање неког лукративног предузећа. Чак, у таквом "предузећу" није потребно ништа озбиљно да се ради, сем да се човек додворава народу или западним "донаторима". Ако сложиш добру причу и народ ухватиш на своју "српско-националну" удицу (саздану од чисте "части" и "поштења"), решио си своје финансијске проблеме а, горе поменуто, "зговнано злато" ти се реално смеши. Наравно, када видиш да бусање у "српска прса" више не доноси очекивани профит, тада се прешалтај на Сороша и сличне невладине (а ко зна чије) организације, почни да пљујеш по најрођенијима. Тад ће да крене "најслађа" пара.

У Србији данас постоји, изгледа, само једна организација, која покушава да нешто озбиљније покрене у српској националној свести. Народни покрет "Светозар Милетић" се труди (истина, усамљенички, стидљиво и неодлучно) да удахне живот своме роду на уздисају. Како су се код нас ствари раније развијале, не би било никакво чудо да тамо дођу "дивљи" (златни из горње приче) и отерају оне који су свесни да ће нам такво "злато" доћи главе. Заиста, да ли су они који желе добро својој нацији, некако "добродушни" и склони томе да буду преварени. Шта сада значи извесни "блок", који "Светозар Милетић" ствара са неким другим организацијама, међу којима је чак и КСЕ, предвођен провереним српским копрофагом (златоједом) Симом Мраовићем и Милом, мама-татиним српским мезимчетом. Није ми јасно зашто тако олако срозавају свој тешко грађени углед, удружујући се са кверулантом (српском тужибабом) и "психоеротским" приватно-кафанским друштвом, које је "умислило" да су они "спаситељи српства", свакако из користољубља.

Уместо да подрже оно што је крајње здраво у српском исељеништву, "Светозар Милетић" се одлучио да стане на страну тешких болесника. Ко је таквој лакомислености таквог Покрета, у коме се налазе сјајни и умни људи, највише кумовао? Убеђан сам, они исти, који су сваку часну идеју у српском бићу дочекивали као богомдану прилику да се лично афирмишу и окују "златом". Било би нормално, ваљда, ако "Светозар" мисли на своју нацију уопште, да прави "блок" (а не блокаду памети), са једином српском институцијом у Европи (у развоју), која не намерава да српску памет ломи преко колена, већ све жели да изгради на најдемократскијим, данас знаним принципима, а то је УСДЕ (Уједињена дијаспора Европе). Иницијатор таквог, јасног и демократичног сабирања европских Срба, Никола Јанић, за разлику од других људи, који са сличним идејама излазе на светло дана, никада није ништа радио иза кулиса, већ сасвим отворено. Ниједног Србина, који му се обратио са одређеним питањима, никада није оставио без одговора.

Зар то није начин на који би сви они, који намеравају да заступају Српство, требало да се понашају? Како је могуће да се то не цени, а придаје се значај евидентним улизицама, преварантима и сецикесама, које раде ћутке, излазећи из својих мрачних јазбина само у оном часу када процене да би својим појављивањем могли лично да профитирају. Свој тешко стечени углед, "Светозар Милетић" ће убрзо прокоцкати, буде ли се удруживао са српским Размрваљевићима. Сетимо се народне, "с ким си такав си"! Ако и "Светозар Милетић" потоне у горе поменути алхемијски котао (златни а крепали), угасиће се још једна добра прилика да се нашем народу покаже чиме треба да се воде они који намеравају да се ставе на чело страначких и других удружења, или пак национа.

Светозаре, опрости ми!

Завера ћутања

Завера ћутања је и данас, без обзира на силне оптужбе Запада (и прећутног одобравања Русије), присутна у овој нашој несрећној Србији. Др Радивоје Пешић је написао књигу под сличним насловом Оптужујем ћутање - завера порицања), која се, истина, односи на наше ћутање у вези непобитних историјских чињеница, да се Срби и српски језик налазе у основи европске цивилизације и културе. Али, све то показује и доказује да ми самима себи, већ деценијама, радимо о глави. Зашто је то тако, није тешко открити.

- Читав свет је контролисан од оних центара моћи, који у својим рукама држе највећи део светског капитала.

- Готово да више не постоји влада у било којој земљи света, која на власт није дошла, захваљујући тим истим "пекунијским" круговима.

- Не треба се заваравати и мислити да се из канџи белосветске финансијске камариле може тако лако извући. Сведоци смо да данас у Србији имамо премијера, ротаријанца Живковића, коме се, као што смо приметили, гаће тресу пред црнцем Пауелом (ја кажем Повалом или црноберзијанским, хомотравеститским поваљивањем). Сигурно је да су наши "владари" често били чланови масонских ложа, Ротари клуба и многих сличних (а у суштини истих) "тајних" организација за сакаћење здраве памети. Наша представа о таквим "окултним" институцијама прилично је мутна. Чини нам се да је то све прекривено мистицним велом, а стварност је сасвим другачија. Поменути "центри моћи" имају на располагању новац, који је неопходан да се задовољи похлепа сваког несрећника, који се у такво коло ухвати. Ко има новац, има и информације, помоћу којих се (поготово данас у ери "глобалне" комуникације) вро лако и једноставно управља бројним процесима у свету.

- Будући да ни они "силници", којима је привидно додељена улога "малих богова", у бити, нису господари нити имају своју слободну вољу, долазимо до разорног сазнања да се новац од слуге издигао на место свемоћног (универзалног) контролора људске свести и умне покретности.

Отварање очију

Но, да не би сувише упловили у непотребно мудровање, из свега наведеног следи логично питање:

- да ли уопште постоји излаз из таквог загрљаја бога Мамона?

Сигурно да постоји. Ипак, пре него што кренемо у образлагање конкретних будућих потеза за спас нације, најпре би требало да схватимо да је свет суров и да у њему нема места за дубоке људске особине, поготово за сажаљење. Кључно је питање ОПСТАНКА нашег рода, а то подразумева чист макијавелистички приступ том проблему. Не би требало да нас занима тудја судбина, већ само властито добро. Заправо, неопходно би било да свој данашњи егоизам, сведен на појединца, где нас не занима судбина наше браће, подигнемо на ниво колективне себичности и саборног (српског) духа. Судећи по "хуманистичким" идејама, које су нам од малих ногу испирале мозак, свестан сам да се многи Срби неће сагласити са таквим видјењем наше будућности. Прича о чојству и јунаштву је, нажалост, одавно превазиђена. Данас нам је потребна мудрост, али, још више, лукавост и промућурност. На несрећу, на овом свету се не може опстати а да некога не преварите. Зар није дошло време да од оних вараних, уз помоћ наше памети, пређемо у други "табор"и тиме сачувамо живу главу? Поменути "хуманизам" је прича за наивне. Хоћемо ли да будемо наивни? Зар смо спремни, у име "људскости", да прикријемо и такав крвави злочин, какав се десио над нашом децом у Вуковару? Ако јесмо (а изгледа да јесмо), да ли смо ми уопште људи? Да ли је могуће да нас ни злочини почињени спрам наше деце не обавезују да коначно отворимо очи и сагледамо нашу реалност онако каква она уистину јесте?

Устанак или потпуна револуција

Да би се уопште кренуло из мртве тачке, нужно је да се данашња власт у Србији што пре смени, а њени протагонисти примерно и без милости казне. Чињеница је да су нам "демократски опзиционари" дошли на кормило земље уз помоћ народног бунта и да су ту позитивну колективну српску енергију на најгори начин злоупотребили. Преварили су свој род због личног егоизма, похлепе и заслепљености задовољствима материјалног света. Нису успели да издигну нормалан људски егоизам на степеницу националног одржања, па су заслужили да се против њих дигне потерница у име народа. Та људска ништавила су спремна да предају (или продају) и рођену мајку, само да би се домогли мало "праха" из Јунониног храма. Ништа нису учинили (а обећали су) да се похапсе и пред народни суд изведу они који су ову земљу, нарочито у последњој деценије XX века, бездушно пљачкали и уништавали. А зна се, да они који аболирају лопове, а на власти су, чине то јер и сами желе да наставе оно што су њихови претходници (зло)чинили. Уосталом, то је данас јасно и птицама на гранама. Нема никога у тренутној власти у Србији, ко није кренуо путем најцрње издаје национални интереса.

Јасно је да такво стање потпуног расула не може дуго потрајати. Ова злотворска власт ће отићи убрзо, милом или силом. Вероватно, пре силом. Али, наш проблем није толико у томе да се једна власт замени, већ суштински лежи у оној народној: Сјаши Мурта да узјаши Курта, или обрнуто. Ништа нећемо добити тиме, ако, опет, слично 5. октобру, дођемо пред Скупштину и промовишемо изнова, сад неке друге, који ће нам обећати "куле и градове". Праву ствар ћемо учинити само у случају, уколико насим новоизабраним "владарима" не дозволимо да се опусте и помисле да могу да се понашају као и они пре њих. А једини начин да се то учини, јесте, да народ остане на улицама све до оног часа, када ће се објавити да су "опозициони позиционари" добили дугогодишње робије (најбоље доживотне). Истина, наефектније би било, да се те сецикесе и паликуће лише свог поганог живота на лицу места (као очит пример "наследницима"), али, то је неизводљиво због притисака од стране "хуманог" и "демократског" света.

Чупање језика

Следећа ствар, коју би Срби и Србија морали хитно да ураде, јесте окупљање српских највећих умних глава, те стварање једне нове културне установе (дистанциране од "пензионерске" и полумртве САНУ), која би свету (али и нашем народу) презентовала оно што је највредније у нашем мисаоном стваралаштву, као и истину о нашем језику и чудесној српској историји, каквом се ниједан народ на свету не може подичити. Можда ће то многим Србима изгледати невероватно, али, један од главних разлога нашег затирања и евидентних планова за уништење Срба и српског језика, лежи управо у чињеници да је српско име у Европи темељ европске и светске цивилизације. Ако неко у то још сумња, нека се запита који је разлог да се данас српски језик и даље цепа на "босански" и "црногорски". Сетимо се немачке крилатице:Србија мора умрети! Несмотрена изјава Медлин Олбрајт: "Одреците се свог имена (српског) и нећете имати више проблема"!, указује нам на праве узроке нашег сатанизовања. Хашки трибунал користи две верзије докумената, једна писана на енглеском, а друга на БХС језику, с тим што се оно С потпуно занемарује или маргинализује. Зар мислимо да је случајно предвиђен и Windows на "црногорском"? Откуд нам се породи сулуда "дукљанска академија" усред српске Спарте? Самосталност Србије и Црне Горе (осамостаљивање Срба од Срба!) није оригинално наш производ, већ је дебело плаћен, а и данас се плаћа нашим разможденим крвопијама, да сами себе скратимо за главу. У свему, примећујемо, удар на српски језик је примаран (лансирање тезе о "комуникацијама" од нашег несрећног министра просвете) и од исхода борбе на том пољу, зависиће да ли ћемо више постојати као народ. Дакле, наши непријатељи увелико реализују своје планове, али, ипак, само од нас и наше памети зависи да ли ће тај план у потпуности остварити. Посебним стварањем једног института за српски језик, где би се укључили многи српски умови, који се налазе широм земаљског шара, за релативно кратко време, могла би се на светло дана изнети таква аргументација, из које би се видело да готово сав европски говор почива на српском имену, а коју нико више не би могао да оспори. Крајње је време да се ослободимо неверице и озбиљно прилегнемо на посао, који би нацији повратио углед и достојанство у свету.

Све се може кад се хоће

Можда ће неко замерии да економију (оно од чега се живи) остављам за крај. То је због тога што верујем да се без духовног препорода никако не може доћи ни до напретка у материјалној сфери. Када се слика о Србима у свету измени (а рекао бих, то може да се изведе у релативно кратком року), цео наш род би почео другачије да размишља, наступило би доба позитивног заноса, које би нам убрзо омогућило да кренемо стазом екомског просперитета. За само неколико година, све наше несреће и злопаћења, остала би нам као ружан сан, а наша деца (потомци) не само да нас се не би стидели, већ би с поносом истицали своје српско име и порекло. Све то можемо да урадимо, а питање је само да ли хоћемо.

До горе поменутих, посебно културних и економских циљева, тешко се може стићи без помоћи наше дијаспоре. Ја то, ипак, у овом случају не раздвајам, јер сматрам да је Србин (ако је Србин?) Србин ма где он био и да има исте обавезе (с тим да у будућој Србији има и иста права), без обзира да ли живео у Матици или на Северном (Јужном) Полу. Наравно, нисам говорио о нечему што је врло важно, а то је онај несрећни новац, без кога се ништа на белом свету не може ваљано урадити. Али и до тога би се дошло, ако би Срби у расејању прекинули међусобна трвења и посветили се стварању уједињене српске организације у свету, засноване на међусобном уважавању (УСДЕ је,чини се, прави пример за то), чији би главни циљ било добро свеколиког Српства. Многи Срби не верују, но, сигуран сам да би то била најчаснија, али и најуноснија и најпрофитабилнија инвестиција. Новац би се оплодио, а, што је далеко важније, Српски Дух би се обогатио и у великом сјају вратио се на светску позорницу.

Конгрес Српских Еуменида

25 septembar 2003

Прво, како је могуће да госпођа Алечковић говори нешто у име Срба из Француске и ко је Милу овластио да говори у име својих сународника? Колико ми је познато Мила Алечковић данас нема подршку ниједне српске организације (баш као и Сима Мраовић), па, гледајући са правног, али и чисто људског становишта, она може да говори само у своје лично име, а никако у име било кога другога. Таква осионост и безобразлук нигде се у нормалном свету не би толерисали. Томе је сигурно нису могли научити ни Грци ни Јермени. Истина, можда је неко и саветовао Милу да пронађе правнике и адвокате, јер би јој добра правна помоћ, уколико се Срби у Европи једног дана консолидују, заиста могла затребати.

То што она чини, заједно са Мраовићем и Перићем, јесте таква злоупотреба рођеног народа, заправо дела народа који је поменуту тројку "развластио" и прогнао из својих редова, каква се данас тешко може срести у иоле цивилизованим друштву. Мегаломанска црта у карактеру поменутих ренегата толико је нарасла, да су не само заборавили норме пристојног људског понашања, већ су, сматрајући српско исељеништво у Европи незрелим и малолетним, својевољно себе прогласили туторима српске европске дијаспоре. Ја ипак верујем да наши људи у Европи нису манијакално-депресивни, онако како то често тврди Мила Алечковић, те да им још нису потребни психолози, а још мање психијатри који би се бринули о њиховом менталном здрављу. Време ће то убрзо показати, а Мила, Сима, Томислав и слични, остаће да сами уживају у санаторијуму, у КСЕ дилкарници, коју су изградили својом надменошћу и компулзивном жељом да сопствени род "лече" надрилекарским методима преузетим из асортимана "свемоћних" афричких врачева.

Мила каже, "ми желимо да будемо легитимни на европској сцени, јер ништа немамо да кријемо". То, да Мила и остала братија желе да легитимишу своје личне амбиције, сасвим је јасно свима онима које они сматрају својим "пацијентима", али остаје недоречено, шта то они (КСЕ главари) "немају да крију". Можда то, што својеврсним пучем покушавају , заобилазећи све познате демократске принципе, да заседну на трон српскоевропске "распамећености" и као представници "расцепљеног" ума себи обезбеде место на "конгресним" психосеансама и олигофренопедагошким курсевима за све оне који су им некада помогли да се самоиздигну или самоуздигну? Они не крију, као што се из приложеног Милиног текста види, да желе да обезбеде српском народу једног врхунског "мајстора" за "поправљање" српских "болесних" душа? Када год се појави из своје, мемлом прожете памети, Мила срчано упозорава: "Народе српски (!), зар не видиш колико си умно оболео?! Потребан ти је КСЕ психолог, КСЕ психијатар и, још приде, једна добро опремљена и модерна светска КСЕ лудара!" Сав српски свет је меланхоличан и сетан, а КСЕ је меланом(л)ичан и спретан! Иако је, као српска тата-мамина мезимица изузетно лепа, Милој се због невољног грча n. facialis-a чини да је врло ружна. Трудећи се да сакрије оно за чим нема потребе (јер и сама каже да "нема шта да крије"), сва се "скупила" (самошринковала) у спасоносни КСЕ лазарет. Зато и збори крештавим (стакато) гласом: Браћo Срби (европски и ваневропски), навалите у наш новокомпоновани Ментол Хаус или Ментал Хаос (КСЕ - Кућа Суманутих Евросрба)! Дакле, народе, ко примећује да нешто није у реду са његовом психом - правац у поменуто лечилиште! Allez! Avancer! Aller voir!

Душан Вукотић

П.С.

Самозвани КСЕ се "јавља" Доменику де Валпену "директним саопштењима", али нигде не видимо да ли се Доменик "јавља" КСЕ-у !

У КСЕ-у су "образовани људи који течно пишу и говоре језик домаћина"! Узгредно питање: да ли је Перић коначно успео да савлада азбуку?

КСЕ-овце "имају утицај у друштву у коме живе и немају криминални досије"! Само што их Срби терају од себе као шугавце! Није тачно да немају досије, имају га као ТУЖИБАБЕ!

У КСЕ су "ушли људи који се међусобно познају"!
Какав рецепт за сабирање српске памети! Генијално!

Они "једни другима верују и могу заједно да раде"! На чему? Изграђују српско-европску психијатријску "опсерваторију"?

"А десило се да су нас напала нека лица која уопште не познајемо, никада с њима ништа нисмо радили".
Невероватно! Нико не може да буде незахвалан као "српски манијаци"! КСЕ зна да су луди сви они које лично не познају и баш зато желе да их заступају! И откуда таквима право да их уопште нешто питају. Њихово је да ћуте и узимају терапију прописану од оних који се "међусобно познају". КСЕ никада ништа "с њима није радио", јер "лечење" и није рад у правом смислу речи. Једнострано је.

"Такви смо ионако по својој психолошкој структури, ово барем психолози и психијатри знају..."
Хе, хе, хе... Лудара!

"Ми ћемо донети и тзв. кодекс српског понашања."
Што, бре, такозвани...? Зар тзв. КСЕ није у стању да донесе бар кодекс који неће бити тзв.? Тзв. тзв. тзв... Будите одлучнији, научите те "српске урођенике" у Европи да се пристојно понашају и да само вас слушају! Свакако, без тог тзв. тзв. тзв...

"Ја сам, лично, део мог живота радила са психолошки болесним људима...!"
Да ли су то они који се "добро познају" и "могу заједно да раде"?

Ех Мила, Мила... блесава ли си...

Волимо Француску као што је она некада волела нас!

Уједињени Срби Европе

Посто се цини да смо се ми, Срби у Србији, толико заглибили (до гуше) на пољима плитке памети а невероватно дубоке глупости, да нам само јос остаје периодично дисање изнад блата, које нам се већ увлачи у ноздрве, и немоћан поглед у мочварној измаглици наше свести, постаје више него јасно, да нам спасење може доћи само од оних који се налазе на "чврстом тлу" и ван "живог блата" које се зове Србија. То су наши људи, Срби, који се налазе у Европи и на другим континентима. Њихова мисао, надајмо се, још није "заражена" безнађем и смртоносним дефетизмом. Убеђен сам да би до српског организовања давно дошло, да није српске дављеничке власти у Србији (бивше и садашње), која, самртничким трзајима, покушава да нађе своје упориште у оним Србима у расејању којима нацонално достојанство ништа не значи. Таква власт, блатњава, укаљана, до краја умазана безумљем, села је на леђа народа, који, као што сам већ рекао, једва налази простор за краткотрајан удах у лепљивој смоли властите неверице.

Истина, у земљи постоји још један мали део политичких снага, које би хтеле и умеле да спасу свој род од (само)дављења, али у таквој су мањини, да без помоћи са "стране" никада неће успети да своје "спасилачке" замисли проведу у дело. А ти "са стране", који би нам могли бити од пресудног значаја, јесу Срби који су напустили Матицу из различитих разлога (најчешће због бахатости или небриге власти у Србији) и који су дуже или краће живели у земљама где је "друштвено уредјење" мање лоше и где су сигурно научили како се човек мозе извући из блата.

Часно сабирање (УСДЕ)

Но, да се оставимо "мудровања" и да пређемо на "практично поље". Ми данас у српском исељеништву Европе имамо две иницијативе за њихово сабирање, па и политичко организовање. Једно је иницијатива Николе Јанића, која се отелотворује у УСДЕ-у, где су се већ окупиле оне српске организације, које разумеју да се српска сујета и суревњивост морају превазићи, уколико се жели притећи у помоћ Мајци која се дави. Све те организације задржавају своју потпуну аутономност, сем у оном делу, где ће се заједно, поштено и крајње демократски, донети одлуке управљење ка активностима према Матици и које ће се постовати све до оног часа док се таква одлука не промени (наравно, демократским гласањем, где ће важити правило, "једна организација један глас"). Такво организовање Срба, у коме неће бити било каквог фаворизовања, нити наметања лидерства, неспорно је толико јасно, да верујем како не постоји човек који би томе могао дати било какву озбиљнију примедбу. УСДЕ не заказује конгрес или скупштину, пре него сто се највеци део српских организација у Европи претходно усагласи у основним ставовима и питањима. Некоме то вероватно изгледа као непотребно "губљење времена", али, нама мора бити јасно да се данас ствара организација Срба на једном закоровљеном терену и да би свака нестрпљивост и претерана журба само изградиле привремену "грађевину", која би и при најмањем дашку неусклађеног "ветра" пала као "кула од карата".

КСЕ спектакл

С друге стране, тзв. КСЕ иде сасвим другачијим путем. Заказују Конгрес "Срба Европе", на који позивају сваког Србина (без икакве селекције), који има могуцност да плати пут до Румланга и трошкове вечере у вредности од 100 евра (студенти 50€!). Дакле, сваки Србин, који је имао новаца за такву "екскурзију", могао је да буде учесник једног "великог историјског догађаја" (спектакла!). Када се на такав наопак (за све нормалне људе увредљиви и поспрдан) начин одржала Оснивачка скупштина, где су се "изборили" за своје личне позиције, КСЕ дебелгузани су се досетили да би на ту "готову вересију" требало сада да позову српске организације и српску интелектуалну елиту, која би могла њиховом приватном скупу у Румлангу (где већина учесника није представљала никога сем себе саме, баш као и организатори, Сима Мраовиц и Мила Алецковиц), да да легитимност која им је неопходна за даље замајавање Срба у Европи. Сигурно је да се нико, ко је здраве памети, неће одазвати на такав "јеретицки" позив (ниједна достојанствена српска организација нити частан појединац), јер би тиме само саучествовали у злочину, у коме нису били актери и са којим они нису имали никакве везе. Стога, они који се данас придружују на било какав начин КСЕ-у (углавном из Србије, попут једне наше угледне, али очигледно наивне организације, Покрета "Светозар Милетић") морају бити свесни да личе параноику, који, чувши однекуд да је неко извршио убиство на неком далеком месту, где он никако није могао бити присутан, одлази у полицијску станицу и тврди да је он починилац таквог злочина.

Владин експеримент (пропали)

Следи логично питање: коме би било у интересу да подржава стварање некакве српске организације, на врат на нос, где ће главну реч водити људи слабе интелигенције, који немају никакав ауторитет код Срба у дијаспори (сем оног вештачког и надуваног уз помоћ медија Владе Србије, који је само мехур од сапунице) и који уистину теско могу да сами себе заступају. Њихова глупост, неспособност и инфантилност видљиви су на сваком кораку и на свему што наводно предузимају у "интересу" Срба и Србије. Сима Мраовић нема смелости да се појави на српским интернет страницама, сем понеким сувим, штурим и несувислим саопштењем, једном у пола године. Нико заправо не зна какве су они закључке донели на свом "добро дошао ко год дође" конгресовању, па чак није до краја јасно ни ко је ушао у уже руководство те "небочардачке" организације. Све то заправо није ни битно, јер је требало створити препреку здравом организовању Срба, какво заговара УСДЕ. Из тога јасно произилази да је иницијатор слуђеног КСЕ-а нико други већ власти Републике Србије. Онај коме то још није јасно, требало би да се врати у основну школу и коначно научи да чита. Да је то тако, потврђује и Мила Алечковић, вајни психолог, која објављује некакве психолошке "огледе" (вратоломије), које не би могле да прођу ни као матурски рад једног просечног средњошколца, а које се у медијима Србије стављају у некакву "научну" раван. То српско мезимче је полуписмено и толико јадно, да може да буде само "ода" српској наивности или глупости.

Ум-мртвило

Оно што мене лично највише збуњује, јесте једна морална тупост, која је снажно захватила српско биће, где чак ни српска интелектуална елита (ако уопште постоји) не жели да се активно укључи у процесе, започете у телу наше европске дијаспоре, а који би, по свему судећи, требало да буду одсудни за даљу (свеукупну) српску судбину. Да ли разлоге таквог, евидентног "умног мртвила" треба тражити у вишедеценијском "испирању" српског мозга, у коме су се у први план увек стављали квази-интелектуалци, слични поменутој Мили Алечковић, што је изазвало "замор материјала" у привидно здравим српским главама, ја заиста не знам. Не верујем да игде у свету постоје "умне главе" које су нарцисоидније и саме себи довољне (које се перверзно самозадовољавају), као што је то случај медју Србима. Зато би можда за српско уједињење било далеко ефикасније, да се такве "памети" сасвим одрекнемо и вратимо се здравој српској мисли, домаћинској (од које сви, мање-више, потичемо), која чак и инстинктивно зна како се може учинити добро своме роду. Убеђен сам, да би се, у случају да се српско чланство бројних српских организација разбуди и крене у акцију, убрзо дошло до онога што сваки Србин - у коме се није прекинула прадедовска нит (а такви међу Србима, мада нам то не изгледа тако, ипак чине убедљиву већину) - жели, сања и на томе истрајава. Такође сам убеђен, када бисмо питали Србе у расејању за какву су врсту српског сабирања (а да им се претходно јасно презентују намере једних и других), ону коју нам разложно предлаже УСДЕ или онакву какву нам "јуришнички" намеће тзв. КСЕ, да би се ретко могао наћи појединац који би свој глас дао самозваним (с коца и конопца сакупљеним) "конгресменима".

Успаванка

Ех, овај Сима заиста мисли да су Срби будале, које он може да замајава и преводи жедне преко воде, онако како му се прохте. Сада је у своју мрежу увукао још једног "доктора", који ето, као члан председништва Европског блока и учесник КСЕ "журке", потврђује да је Милино писмо потписано од стране Европског блока, иако смо видели да председник те исте организације, господин Петковић, каже јасно, да Европски блок о томе ништа не зна и да су у томе безочно злоупотребљени.

Јасно ја да господин Др. или др Алексић (вероватно рођак оног Миленка Алексића, из Швајцарске, који се више пута јављао да би "бранио" КСЕ мућак кајгану) спада у оне несрећнике који су упали у похлепно Мило-Симино коло ( о чему сам говорио у једном од претходних дописа), тако да сада нема избора и мора да игра онако како Сима свира. Наш народ добро вели: у глади су огромне очи. Господин Алексић је уложио властити новац и отишао на "историјски конгрес" Срба у Румланг, где је поред трошкова пута морао да плати и вечеру у вредности од 100€. У Србији, чак и за "докторе", то је изузетно велики трошак. Од онога што му је, тако сиротом, Сима обећао пре него што је спаковао кофере, није остало ништа и сви његови снови распршили су се као мехур сапунице. Пошто је КСЕ махом друштво састављено од "психоживчаних" експерата, није искључено да и Др. Алексић спада у оне "лекаре", који су се претерано "дружили" са душевно оболелима и тако доживели слом отеловљен у синтагми "негативни трансфер". Алексић вероватно још није сасвим пореметио, али ако из ових стопа не крене "на јутрење", ни такав исход није искључен. Алексићева патња је разумљива: зар да сва његова силна надања и ружичасти снови које је месецима сањао, тек тако нестану? Видео је већ себе како држи ватрене (патриотске!) говоре Србима европске дијаспоре, како му даме (не само српске) узвраћају осмесима, сви му на крају прилазе, честитају, узвикују: браво Алексићу! Браво сине српски! У медјувремену, Алексић је уписао "убрзани" курс енглеског језика, вежба сатима пред огледалом, јер, побогу, јасно је да са својим "сељачким мумлањем" никако не може у свет, а посебно не пред Савет Европе и УН! Мислио је: дошло је време Алексићу да покажеш овим српским папанима, посебно комшијама и пријатељима, какав бриљантан ум поседујеш! Сви ће видети коначно да Драган Алексић није обичан "доктор" већ "суви геније"!

Након свега, шта му је јаднику остало, сем да заигра на последњу карту, мада у души слути да ће тако остати и без "краве и без имања". Жеља за успех успеха је пола, а Алексићева жеља је била већа од једног "читавог". Што је најгоре, Алексићева жена (ако је има) жестоко је поверовала у све приче које јој је у врелим летњим месецима шапутао на јастуку.Сада у њега гледа као у бога, а он никако не може да смогне снаге да јој саопшти, да неће моћи да је води ни у Румланг, а камоли у Брисел или Њујорк. Уколико Алексић има и љубавницу, ствар је тада толико трагична, да се више не да ни појмити. Тикве су се око њега толико покондириле, да он нема куд, већ мора да иде главом кроз зид. Усплахирено је чекао Мравовићеву команду, да би се сјурио као ратничко-овнујска справа на дебеле зидове кинеског царског зида. Зна да га Сима злоуотребљава, али то га не може освестити. Ј..еш чело! Ј..еш главу! Са штитом или на њему!

Видимо да се Сима доле потписао као "члан радног председништва КСЕ". Како је то могуће Симо, па зар ти ниси председник КСЕ? Ко те је скинуо са тог трона? Пре само три месеца, Сима се у Паризу, на скупу џамахиријских "зеленаша" поносно представљао као "председник Конгреса Срба Европе" (Sima MRAOVIC, neurophysiologue, doctor in philosophy, CNRS, member of the “Committee for the Liberation of the Political Prisoners of the Hague”, president of the “Congres of Serbs of Europe” (London). И још у Лондону! Када Сима постане кинески цар, његове титуле ће се исписивати бројним томовима књига. Јасно је да је Мраовић или тежак душевни болесник, кога би под хитно требало сместити у неку "ментол" установу или харлекин и спадало, који се намерно спрда са светом у коме однекуд, ни сам не зна како ни зашто, припада или борави. Сима би "независно" да "организује" Србе, а најнезависнији ће бити ако то уради сам са неколико својих "оданих" пријатеља и познаника. Мудар Сима, нема шта. Ама, није он џаба "доктор философије"! Ко може да се мери са тако тешким мозгом, који има сиријуску "специфичну" тежину?!Грам Симине сиве масе тежи је од планете земље. Човек није пијан к'о земља, него је тресан к'о сто земаља, укључујући ту и џамахирију! Онај ко ћути мудар је. Сима не уме да говори. Сима је мудар! Срби Европе напред! За Симом! И ћутите. Не говорите ништа! Будите глувонемо мудри као Сима - Император Кине!

Стратегија Миле Алечковић и Симе Мраовића

Док се тзв. КСЕ "шири" од Лондона до Београда (како смо видели из лажног представљања Симе Мраовића и Миле Алечковић у "школици" зелено-алтернативних "пацифиста" у Паризу, августа ове године), можда не би било лоше да мало пажљивије анализирамо на који начин то двоје српских ренегата успевају да већ дуже времена вуку за нос европску српску дијаспору.

Будући да тај двојац познаника себе именује као некакву "ауторитативну групу", вероватно захваљујући својим звучним "титулисањима", Сима и Мила су се одличили да се окрену "светским центрима моћи", док Отаџбину остављају "за ледјима". По њиховој плиткоумној (сензалској) логици, право гласа наших исељеника може се исфорсирати преко Савета Европе и УН. На страну то што би такав приступ био прилично дискутабилан у моралном смислу, али да погледамо да ли би заиста светске институције биле у стању (чак и да прихвате Милино и Симино трабуњање) да натерају власти Србије да свој ригидни став према нашем исељеништву измене? Можда би и могле, но сасвим је сигурно да то ни у таквом случају не би желеле да учине. Ономе ко је иоле пратио рад Савета Европе и функционисање других медјународних институција, није потребно објашњавати зашто је такво размишљање Симе и Миле најобичнија глупост. Наравно, све је то смишљено, да би Сима и Мила показали да умеју да "открију" нешто ново, што још српској дијаспори није пало на памет. Ту је и друга бриљантна замисао српско-париско-џамахиријских "мученика", то јесте, да дијаспора не улаже у привреду Србије него да подстиче наталитет. Да то њих нимало не занима, сем као "црвени плашт" за "српске бикове", схватићемо оног часа када приметимо да се они не упуштају у даље разрадјивање такве несувислости, јер знају да је тако нешто неизводљиво.

Сима неуморно гази "дијаспорном" пијацом годинама и тражи нову жртве (купце), којима ће увалити рог за свећу. Свима нам се дешавало да некада кренемо у куповину и тамо налетимо на некога ко нам "заманта" свест и прода нам нешто што нам уопште не треба и то по далекој већој цени од регуларне. Такви "трговци" углавном имају очи постављене уско у корену носа, врло убедљиво причају и врло лако вас доведу у позицију да се и против своје воље машите новчаника. Ти "омадјијаши" су углавном далеко мање интелигентни од своје жрве, али изгледа да се ту уопште не ради о интелигенцији, већ о некаквој другој способности, коју чак ни "врсни" психолози попут Миле, још нису успели да растумаче. На чудесан начин и сама Мила је Симина жртва, мада се то не би рекло, када се узме у обзир да му она служи као писар, јер њен "претпостављени" је једва у стању да сриче слова.

Сигурно да није случјно и то што је Сима више пута наглашавао, да је КСЕ "микроскопска" организација, пошто је био свестан да ниједна озбиљнија српска организација неће прихватити његов "мамац" и залетети се као сом на бућкалицу. То показује да њега и не занима да се српска дијаспора озбиљно организује, већ му је једина жеља да самом себи прокопа подземни тунел до значајних европских и светских институција. Мада је Сима, како сам тврди, неурофизиолог и доктор филозофије (цврц! минхаузенске свакако), њему ни самом још није јасно да су му замрле све централно мождане функције, те да се светом још котрља само захваљујући свом виталном вегетативном систему подгузнух живаца. Мравовић је давно приметио да има однекуд натприродан утицај на вољу других људи и да му се таква способност увећавала што је више и осионије лагао. Ипак, звезде му, на његову несрећу, нису биле до краја наклоњене, тако да су се децнијама таложени екскременти у његовом хабитусу данас усковитлали и почели да куљају, пуше се и диме, у свим отворима његовог, некада сјајно угланцаног организма. Он се очајнички труди да то народ не примети, запушава рупе како и чим стигне, али све мање успева да их сасвим заптије. Некако би се навикао на сопствени смрад, али неподношљиво му је када види да они у његовој близини однекуд све чешће запушавају носеве.

Мени није јасно да ли Сима и Мила уопште негде раде или живе од "шибицарења", односно, долазе до материјалних средстава, варајаћи људе, сличне "богатом" и припростом Перићу, кога је, колико сам чуо, Мраовић добрано олешио. Волео бих када би нам се Перић јавио и рекао да ли у таквим причама има истине. Перићева кукњава и "бежање" од КСЕ-а након "конгреса" у Румлангу, наговестили су нам да тамо где има дима има и ватре. Ако је горња претпоставка, о Симином и Милином "завртању" нашег света, тачна (а сва је прилика да јесте, јер онај ко се лажно представља, најчешће то чини да би се некако окористио на људској лаковерности), тада би наши људи у дијаспори требало добро да се припазе сличних продаваца магле.

Без обзира што често раде у тандему, Сима и Мила такодје су врло неповерљиви једно према другом, јер добро знају каква им је природа и да би били спремни да преваре и родјену мајку, ако би се на томе могло профитирати. "Куд' ће то Мила"?, пита Сима, а Мила размишља: "Шта ли то Сима сада снује"? Медју самим "конгресменима", од којих велики број није ни знао коме "богу" треба да се захвале што су се нашли у "елитном" друштву великих српски "умова", након скарабуџене "конгресоманије", дошло је до великих препирки, али, новим лажним обећањима Сима и Мила су успели да ту распуклу тикву донекле сакрију од јавности. Сада су заведени "конгресмени" у позицији коцкара, који је сав новац изгубио, па му не остаје ништа друго него да још једном покуша да уложи, сада кућу и имање, како би евентуално повратио оно што је својом ранијом несмотреношћу и похлепом изгубио. Зна се како се такве ствари завршавају. Слично Лазаревићевом "Први пут..." Ојадјени, а од Симе и Миле "изабрани" Срби, као да уопште нису у стању да размишљају сопственом главом. Паралисани су као бодљикаво прасе које се надје под страшним погледом анаконде. Знају да ће бити "прогутани", али ноге су им се одсекле.

С друге стране, требало би и разумети те несрећнике, јер су то људи који не би желели да своју бруку, за коју, мање више, не сносе кривицу, сем наивности која их је утерала у Симин марвени (мравени) тор, изнесу пред свет, већ би радије да то некако са собом однесу у гроб. Брука је увек брука, признали ми то или не, а једини начин да се човек искупи, јесте, да изадје на светло дана са целокупном истином. Грех је варати, а никако бити преварен, јер ретки су људи на планети који некада нису попустили пред преварантском слаткоречивошћу оних којима ништа није толико свето, да то не би злоупотребили и стрпали у властиту прождрљиву утробу.

Верујем да ће неко од чланова "иницијативног одбора" сакупити довиљно снаге да нам саопшти праву истину о Симиним и Милиним марифетлуцима, те стога прилажем и списак оних који су били предвиђени да у тој КСЕ папазјанији учествују. Знам да су већина са те листе часни и достојанствени људи, те ће се, уколико буду читали ове редове, одазвати властитој савести и објаснити нам детаљније како поменути двојац превараната функционише:

Томислав Перић, председник, Српског Културног Савеза у Свајцарској, Свајцарска
Дусан Остојић, публициста, Француска
Драган Котарац, Француска
Видоје Пурић Француска
Глигорије Лазин Француска
Сима Павловић Свајцарска
Миско Кораћ Свајцарска
Др. Бранка Ђорђевић Швајцарска
Дипл.Инг.Арсеније Поповић, председник Удружења Срба Северне Италије
Проф. Зорка Петровић, председник Културнох одбора Удружења Срба Северне Италије
Јован Јовановић Новинар, Италија
Маја Копривица-Поповић Италија
Ана Цетковић, Италија
Вера Марјановић Аустрија
Тривун Станић Председник српских удружења у Аустрији,
Радомир Путниковић, аутор и публициста, Енглеска
Ангелина Цуцић, Белгија
Никола Живковић, Немацка
Раде Сандић, председник Српско-југословенских клубова и удружења С. Баварске
Раде Митровић Председник Српско-југословенских фудбалски клубова, Келн Немачка
Дусан Ћурић Шведска

Коме Србин верује

СУМЊА У НЕВЕРИЦИ
Већ деценијама у српском бићу се размножавају (коте) разорне мисли, под заједничким именитељем, који нас све заједно гура у страшни амбис неверице. Познато је да неверица израста из сумње, а сумња из оног дела наше свести, свеједно да ли рационалне или интуитивне, у коме знамо, осећамо или наслућујемо превару која ће (или која би могла) тек уследити. Због свега тога, српски ум је склон да се често превари и тамо где никакве преваре није било, чак ни у минималним траговима. Наша новија историја пуна је фантастичних, несхватљивих и болних ломова, насталих управо због НЕВЕРОВАЊА, које је великим делом продрло у саму основу нашег неуравнотеженог и крајње осетљивог духовног склопа. Заправо, човек кога дубоко раздире сумња (кога су змије уједале и гуштера се боји) и чији је основни супстрат бића неверица, убедљиво је најсклонији томе да буде преварен. Реч је о једном парадоксу, где се веровање и неверовање своде на исто и где се не зна ко ће се грдније преварити, онај ко верује у све и свашта или неко ко не верује ни у шта. Српска сумња се толико распомамила, почев од "сазнања" да нам комшија краде кокошке, па до фаталних виђења да нам читав свет ради о глави. У свему томе је занимљиво да "кокошке" никада нисмо тачно пребројали, а од света смо се сакрили тако што стављамо руке на очи као слабашна и несигурна деца, која су "мајчин скут" ненадано изгубила.

УЈЕДИЊЕНА СРПСКА ДИЈАСПОРА ЕВРОПЕ
Да здрава и свежа српсковучја крв није сасвим разводњена и да наше српско "стадо" још у себи садржи мушкост, снагу, али и памет која нас може сабрати, показују нам и доказују Срби из горе поменуте друге групе, који знају, умеју и имају с ким, да крену путем јасног организовња српских интелектуалних и духовних сила. УСДЕ (Уједињена Српска Дијаспора Европе) Србима нуди нешто што ми још никада раније нисмо имали у нашем уморном и прилично расточеном српском телу: нуди нам праведан, поштен и један крајње демократичан вид организовања. Познато је да је Никола Јанић (иницијатор таквог српског окупљања) најчешће нападана личност на српским интернет страницима. Истина, углавном од оних хијена из треће групе, које немају смелости да нам саопште своје име и који повремено извирују из својих црних рупа. Речи једног од оних ретких Срба који су смогли снаге и непоштења да у куђењу Николе Јанића учествују јавно, сада су дословно пренесене на сајт Serbian Business, наравно безимено. Чудног ли процеса! Да ли је то и Звонимир Трајковић, са својом чувеном "подвалом", одлучио да пређе у анонимне мутавце? Ипак, да видимо у чему се огледа поменута "УСДЕ подвала". Можда у томе што свим српским организацијама у Европи, а потом и свету, нуде један модел окупљања, где ће свака појединачна организација сачувати своју аутономност? Или у чињеници, што одбацују било какво лидерство нити било коме намећу своју вољу као једину истину? Зато што су до краја јасни и искрени и што сматрају да представници свих српских организација имају право на свој глас (једна организација један глас)? Ту је ствар толико јасна, да ту више нормалном човеку није потребно постављати питање веровања или неверовања, већ се ради о томе да ли је неко будала или није будала, па да поверује да приватно удружење КСЕ (које воде људи који никога не представљају, па чак и они који су из српских удружења прогнани или најурени) може да се уопште пореди са јасно дефинисаним и крајње поштено и доследно замишљеним начином организованог српског наступа нашег расејања, како у свету тако и у Србији. Зар Сима Мраовић и његова похлепна братија заиста мисле да су Срби у Европи малоумни и да нису схватили да су се они најпре приватно "основали" и да сада на свој приватни дернек покушавају да довуку српске организације и оне људе који у свету и Матици имају углед и поштовање. Све је то толико провидно, да је сасвим сигурно да се КСЕ-у могу придружити само они којима фали пола мозга. Видевши да су кренули подмукло и наопако, КСЕ-овце су се досетиле и након што су одржали "сеоско прело" назвавши такву "журку" Оснивачком скупштином, замислимо, ни мање ни више већ Конгреса Срба Европе(!), ти сески ђилкоши су се досетили да им следећи корак буде Изборна скупштина, на коју ће позвати све оне које нису тражили онда када је требало. Дакле, КСЕ отворено краде замисао УСДЕ-а, али, наравно, тек сада када су српски лешинари обезбедили своје личне позиције претходном спрдачином и ујдурмом, коју су назвали звучним именом. То вам је као оно када самац (нежења) позива брачни пар који се тек доселио у комшилук, да додју на "групњак" који он организује. "А колико ће нас тамо бити", питају муж и жена. "Па...уколико вас двоје додјете, биће нас троје!"

ПИР СРПСКИХ ДУШЕУКОПНИКА
Заправо, највећу неверицу код човека (Србина) коме мозак још није одстрањен, изазива чињеница да постоје они, за сада углавном у Србији, који су спремни да се на поменути "групњак" одазову. Можда због еротског набоја Миле, који опет никакве везе нема са супротним полом, јер је и њој набрекао кавернозни уд спреман за дубоку пенетрацију у бездани лавиринт српске несвести. Оформљен је "блок" у коме се безглаво убетонирао чак и један српски покрет, који је пуно обећавао. Светозар Милетић се због злоупотребе његовог имена сада сигурно преврће у гробу. Није јасно зашто су часни људи попут академика Недељковића или проф. Јефтића пристали на секташку "сеансу" српских душеукопника, а нису подржали здрави начин организовања, какав нам нуди УСДЕ. Ипак, јасно је да је Србија духовно и морално толико разорена, да је сасвим природно да душеждери потраже своје основно упориште баш у Матици. Срби у Европи би морали бити тога свесни, а ја сам убедјен да јесу, те да неће дозволити да им се КСЕ куга запати у прилично здравом телу. Са УСДЕ-ом створени су сви предуслови за нормално функционисање српског организма у Европи и нема места никаквој сумњи нити неверици да то није исправан пут. Све је отворено и толико јасно да чак и нема велике потребе да се о томе много распреда прича. А они који још увек не верују, нека изволе и обате се УСДЕ-у и Николи Јанићу лично. Одонуд ће, за разлику од мутавог и глувог КСЕ-а, добити прецизан одговор на свако жељено питање, јер ти људи знају шта је добро, најпре за укупан српски род, а тек потом за сваког од нас појединачно. Дакле, брате Србине, веруј у оно што видиш својим очима, а не у оно у шта те неко из чисте похлепе жели да убеди!

Писмо Борису Тадићу

From: "Dusan Vukotic" <suriorao@sezampro.yu>
Date: Tue Oct 12, 2004 12:18 am
Поштовани господине Тадићу!

Поштовани Председниче Републике Србије!

Пуне четири године прошле су од оног часа када је у Србији смењен (збачен) режим Слободана Милошевића. Многи грађани Србије тада су поверовали да ће такве "демократске" промене довести до стабилизације нашег друштва и до економског, културног и духовног опоравка земље и нације. Нажалост, десило се оно што смо тада најмање очекивали. Процес труљења и пропадања српске нације и државе не само да није заустављен, већ је, у међувремену, дошло до још жешћих ретроградних промена, како на политичком тако и на економском и општем моралном плану. Добија се утисак да није случајно то што је ДОС (Демократска опозиција Србије), још дуго времена након преузимања власти, задржала своје "опозиционо" име. Данас многи знају (барем они који још увек имају способност критичког мишљења) да је то била "опозициона позиција" здравој људској памети.

Ипак, да се укратко подсетимо на оно, што је Вама сигурно добро познато, а што је претходило даљем, рапидном пропадању српске здраве мисли. У оно време, када је Председник Милошевић још увек чврсто седео у столици "шефа" државе, темељно се радило на припреми будућег "преврата", који се и догодио на дан 5. октобра 2000. године. Партије такозване демократске оријентације (једна, чини се, прилично безлична квалификација, без јаке реалне основе) годинама су биле "едуковане" или поучаване оним методама политичког деловања, какве су одавно (али не баш у таквој огољеној форми) примењиване на Западу. У обуци српских политичких "експерата" предњачиле су Сорошева Фондација и чувена НДИ (The National Democratic Institute for International Affairs - NDI), америчка "непрофитна" организација, која је своје штабове основала у многим земљама "нецивилизованог" света (Бангладеш, Боцвана, Казахстан, Азербејџан, Зимбабве и слично), углавном у државама "трећег света" и бившег Источног блока. Међу њима се, неизбежно, нашла и наша земља. Најбољи ученик таквих професора била је, свакако, Демократска странка, на чијем се челу тренутно налазите. У такву, несрећну "машину" за испирање српског ума, укључила се и наша дијаспора, захваљујући KSU (Serbian Unity Congress - SUC), под диригенском палицом чувеног америчко-српског "бизнисмена", Мајкла (Мирослава) Ђорђевића, чија се "по/моћ" показала врло ефикасном на познатом Сентандрејском сабору вредних (опзиционо-позиционих) српских политичара. Коначно, након дугих и темељних припрема, представа, под насловом "Serbian Suicide - The Final Act" (Српско самоубиство - последњи чин), могла је да се "премијерно" изведе.

Сви се сећамо прича о Милошевићевој "аутодеструктивној" природи (што свакако није било далеко од истине), али његов нагон за разарањем властите земље, рекло би се, ни издалека није имао онај грозничави и "великодушни" мазохистички набој (у мањој или већој мери, одавно и по туђинској вољи, својствен "денатурисаној" природи српског бића), какав се доцније, доласком "демокаратије" у Србију, нескривено испољио. Више се није варало или тајно калкулисало само иза кулиса (карактеристично за период Милошевићеве владавине), већ су превара и лаж ("легално и легитимно") заиграли на српској политичкој сцени сасвим отворено, огољено, без икакве унутрашње (барем подсвесне) жеље или потребе да се властити недостаци некако склоне од очију јавности. И поред тога што су нове власти лекције из "демократије" савладали уз прелазну НДИ оцену, добија се утисак да су се и саме нашли у чуду, када су увиделе да су упутства и прогнозе њихових "непрофитних" ментора биле непогрешиве. Оног часа када су новоустоличени српски политичари узјахали "зебру", пред српском наивном и лаковерном скуп/шт/ином и светином, очи су им се сасвим
отвориле. Видик се енормно проширио, чак до Солуна и Бодрума (умног подрума). Њихово едукативно и "спасоносно" brainwashed "телевиђење" довело је српски народ у стање крајње извраћене духовно-моралне ексцитације, где је "покајање" и "признање" лопова и превараната, протумачено као највећа могућа људска врлина. Као стручњаку за психо-науку, Вама је сигурно познат силогизам (plumb nonsense) у коме чак и немогуће постаје могуће. Ако лажов потврди да је лажов, тада такав, неспорно, говори истину!

Прескочићемо онај део Ваше политичке каријере, у коме сте, као министар војске, по некима, значајно допринели да се наша армија "реформише" (реафирмише) и постане "добро опремљена" и "ефикасна". Занимљива је Ваша недавна кампања за председника Србије, јер су ту на сцену опет ступили они који знају добро како се управља народним вољом и "мозгом". Наравно, Ваш изборнопредседнички гламур покушали су да имитирају и други председнички кандидати, не схватајући да у борби с Вама, као најбољим демократским ђаком, немају никакву шансу. Да би се прошетало од "врата до врата" и стигло до штранге око српског врата, потребан је дугачак и напоран физичкоментални тренинг. Поштено сте победили. На томе Вам се мора честитати. Захваљујући Вама, "српска будућност" се појавила "одмах", чини се, без остатка. Ипак, само од себе намеће нам се питање: ако се, Вашом победом на изборима, "будућност" заиста распрострла целом српском временском скалом, да ли то значи да нам је остало једино да "прекопавамо" по прошлости (нарочито оној СПС-милошевићевској) и да будемо осуђени да, као људи саздани од будућности, лежимо непокретно на postmortem катафалку те исте, рукохватно-футуристичке "реалности"?

Спадам у ону врсту несрећних Срба, који не само да сумњају, већ сасвим добро знају да завера против нашег народа није фикција. Огроман је број чињеница које на то недвосмислено указују, почев од јасних непријатељских аката Европске уније, до Америчке администрације, ММФ, Светске банке, Уједињених нација (легитимне институције "народа света", која је давно престала да постоји); ту су и стални, немилосрдни и добро срачунати атаци на српски језик и покушаји потирања српског бића свуда где је то могуће (Црна Гора, Војводина). Да не помињемо Републику Српску, Педија Ешдауна... Улога некадашњег "експертског" (у међувремену конвертованог у политички фактор), економског и финасијског тима (Г-17), насилно наметнутог Србији, требало је да нам буде јасна још пре петог октобра (погледајте чланак Косудовског и Израела, објављен у Гардијену, дан пре наше славне "револуције" http://www.cpa.org.au/garchve3/1019chos.html), односно, требало је да знамо да су они изабрани да у потпуности униште финансијски систем земље и уведу нас у дужничку кризу и банкротство. О Хашком трибуналу, мислим да нема потребе да се детаљније говори, јер је сваки просечно интелигентан човек могао до сада да схвати о каквој се ту злочиначкој подвали "међународне заједнице" (без народа) ради. Српска "кривица" је тамо а приори утврђена, те би и детету до данас морало бити јасно чему такав "ad hoc" трибунал служи. Надам се да сте Ви свега тога потпуно свесни, али по начину на који водите српску политику, добија се утисак да у Вама, сем личног "шарма" и англосаксонског поимања мушке "лепоте" (насилно наметнуте и српским бирачима), као да не постоји она државничка мудрост и промућурност, коју Ваша функција неминовно захтева. Ако таква претпоставка није тачна, тада је јасно да ви све добро знате, да сте упознати са свим горњим чињеницама, до којих данас сваки радозналац може врло лако да дође, али да не желите или не смете да се таквом српском главопаду ни на који начин супроставите.

Два Ваша недавна реаговања; прво, рекло би се, крајње наивно и готово инфантилно пропадање кроз "мађарски лед", где сте, без природне потребе да о свему добро размислите, понудили некакву врсту "заштите" мађарској мањини у Србији и тиме посредно признали лаж за истину (да Срби у Војводини прогањају Мађаре), уместо да сте, заједно са новинарима дошли у места у којима живе Мађари и у разговору с њима сазнали да никакве међуетничке тензије ту не постоје (или је и Ваш циљ сличан циљу Јожефа Касе?); друго је Ваша одлука (ништа мање трагична од претходне), супротна мишљењу Владе и СПЦ, којом позивате косовско-метохијске Србе да изађу на "албанске" изборе на Косову и тиме их "мултиетнички" легитимишу пред непостојећом међународном заједницом, али и пред светским јавним мњењем. Истина, поставили сте ту некакав услов "међународној заједници", рок од деведесет дана, у коме ће се учинити оно што није урађено у протекле четири године? Уколико се то не деси, Срби ће повући своје делегате? Да ли Ви уистину верујете у то што причате? За деведесет дана, сасвим сигурно, ништа се на Косову неће променити. Срби ће се повући из органа косовско-шиптарске управе...и шта тада? Мислите да ће тада неко ту вест у свету објавити и да ће то било кога занимати? Остаће упамћено само оно прво - власт на Косова је "мултиетничка и легитимна!" И ту је крај. Ваша или било чија даља реторика више неће имати никаквог значаја. Недостаје нам још Рашка област, Врање и Бујановац, па да несрећна тријада буде употпуњена. Но, јасно је, како смо кренули, и ту ћемо брзо стићи.

Наравно, јасно је да сви они, који у одређеним, из западне перспективе, "нецивилизованим" земљама, дођу на власт, захваљујући "жандарима", задуженим за "међународну сигурност, просперитет и мир", заправо, финансијском монструму (који "пржи земље и народе"), имају обавезу да раде онако како се то од њих у одређеном моменту захтева. Ипак, и поред привидне беспомоћности малих земаља као што је наша, сигурно је да постоје начини да се одређене ствари, и на унутрашњем и међународном плану, значајно поправе. Добар пример за то је последња похвала америчког Конгреса, лично Вама, за Вашу уздржаност (мада је то, чини се, требало да иде на адресу Владе Србије) током овогодишњег мартовског дивљања Шиптара на Косову и Метохији и Вашој одлуци о неангажовању Војске Србије и Црне Горе у датом случају. Шта нам то заправо говори? Зар нам то не потврђује да је америчка Администрација рачунала и са таквом могућности? Природно је да јесте, јер тешко да постоји иједна друга земља на свету, која би могла мирно да посматра како јој неко убија народ, децу, пали и пљачка домове, цркве и манастире. Ви (као, уосталом, и Влада Србије) нисте схватили да је то био прави моменат да Војска СЦГ уђе на Косово и Метохију и запоседне барем део оних територија на којима Срби тамо још увек живе. Нажалост, Ви и власти у Србији сте се, крајње неосновано и нелогично, уплашили да би се тиме ушло у сукоб са НАТО снагама на Косову. Да сте тада имали тим умних људи, који би био у стању да прецизно анализира тадашњу (тренутачну) политичку ситуацију у свету, Срби би данас имали добар део контроле, барем над северним делом Косова и Метохије. Можда бисмо због тога једно време били на "тапету", али је сигурно да не бисмо били због тога више кажњени него што је то данас случај. Заправо, свако наше ново "повијање" кичме, довешће нас до нових невоља, јер је сасвим природно (баш као и у свету појединачних људских бића) да неодлучног човека, послушника и млакоњу, "шутира" како ко стигне. То свакако не значи да би требало да се инатимо или јогунимо у оним ситуацијама које су за нас безнадежне, али, Ви сигурно знате да се и "ситуације" мењају из часа у час. Ако смо незаинтересовани (индолентни) према властитој судбини, тада немамо никаквог моралног права да се жалимо на било кога, нити однекуда можемо да се надамо некаквој помоћи. Када Конгрес и сличне институције кажу да је Ваша одлука била "храбра", сигурно је да је нека врста тешког схватљивог еуфемизма за оно што неко чини, што би наш народ рекао, "у корист своје штете".

Зато би, верујем, било неопходно, да ви, као демократски изабрани српски председник, коначно, учините оно што никоме у српској власти раније није пало на памет: да оснујете, организујете или окупите (саберете) све оно што је данас умно у нашем роду, како у земљи, тако и у иностранству и направите једно снажно интелектуално језгро, које би било у стању да пронађе одговоре на страшне изазове који нам тек предстоје. Србија и српски род су у овом часу, очигледно, великим делом обезглављени и дезоријентисани. Политички естаблишмент у Србији је сукобљен до крајњих граница (не зна се ко је коме опозиција; bellum omnium contra omnes), испуњен је сујетом, похлепом, а каткад и несхватљивом нетрпељивошћу, чак мржњом. Уколико се настави са таквом самоубилачком политиком, сигурно је да Србије ускоро неће бити. Уколико Вам је заиста циљ да будете упамћени у српској историји као уман и способан државник, тада нећете нимало оклевати, већ ћете се, колико сутра, бацити на тежак посао сабирања и јасног организовања српске памети. Већ сте испунили, како чујем, Ваше предизборно обећање и отворили Канцеларију Председника Србије, у којој ћете покушати да разговарате с "обичним" светом (спустићете се у "базу"). Иако то врло лепо звучи, поготово за српско нарцисоидно ухо, није ми јасно, шта ће Вам то? Ко Вам је тако нешто саветовао? Таква комуникација с "народом", убеђен сам, није ништа друго до губљење Вашег драгоценог, веома скупог времена, сем у случају када један државник покушава да напабирчи себи још који (за народ и државу) бескористан поен. Наравно, народ треба поштовати и волети, али му се, у исто време, не сме нипошто додворавати. Уместо поменуте Канцеларије, у којој ћете слушати жалопојке ојађеног света (којима, како знате, у великој већини случајева, нећете никако моћи да помогнете) и у којима ће поред Вас радити и некакви бледуњави и уштогљени државни чиновници, који једва и за себе знају да су живи, организујте, опремите једну моћну српску цитаделу ума, која ће се састојати од бројних, доказаних експерата за разне области људске делатности, оних интелектуалаца чије се високоумне опсервације и сјајне идеје бездушно потиру у српском конфузном и поништавајућем "етеру" и који и сами полако губе вољу да своје умно семе и даље бацају у "јаловину". Позовите ту и упослите младе, надарене, модерно образоване и способне људе, који познају стране језике, информатичке системе, да свакодневно, из часа у час, прате све оно што се догађа широм планете, да марљиво сакупљају све информације које би нам могле бити од користи и дотурају их онима који ће умети да то зналачки анализирају.

Били сте у САД и покушали да тамо утичете на америчке Србе, како би се они више ангажовали по питању Срба, Србије и, уопште, српских националних интереса. Не могу да кажем да је то лоше, мада би, чини се, било добро када би се слична ствар покушала и са Србима који живе у европским земљама. Они су нам ту, пред самим кућним прагом, а за државу Србију као да не постоје. У САД имамо КСУ (Конгрес српског уједињења), који је врло мало тога, доброг и корисног урадио за српски род. То је једна окоштала и застарела, временом прегажена српска организација, која, у суштини, не сме ништа друго да предузме сем онога што им одобри америчка администрација. Уколико наша држава њима препусти рад на стварању српског лобија, тада ћемо само доћи у ситуацију, да, евентуално, државни новац буде непотребно бачен. Најновије формирање некаквог српско-америчког Кокуса, јасан је пример да ти људи нису способни за било какав озбиљан рад на стварању новог имиџа Срба у свету (посебно у Америци). Као свој велики успех, поменути Кокус, наводи резолуцију Представничког дома Конгреса, у којој смо похваљени за наш марљив рад - у приношењу суварака на ломачу, која нам је одавно припремљена (H.RES..762)

С друге стране, на Европском континенту имамо значајну иницијативу за једним смисленим и ефикасним организовањем европских Срба, која је потекла од господина Николе Јанића, председника Српског савеза из Шведске. Реч је о УСДЕ (Уједињена српска дијаспора Европе www.usde.se; www.koreni.net), односно координираном деловању српских организација и удружења (најпре у Европи а потом и у целом свету) на крајње демократски начин, који не би имао строго централизовану хијерархују попут КСУ у Америци и где би се битне одлуке доносиле простим сабирањем гласова сваке појединачне организације. Наравно, одлуке које би се на такав начин донеле биле би касније обавезујуће за сваку чланицу УСДЕ. Убеђен сам да би држава Србија, због властите будућности, требало да подржи такву замисао.

Да не би било неспоразума, ја живим у Србији (Зрењанин), те нити имам нити желим да имам било какве директне везе са било којом нашом организацијом, ни у земљи ни у расејању. Ја сам један усамљен и прилично пажљив посматрач свега онога што се дешава у Србији и српској дијаспори, а све то из жеље да некако покушам да дам макар минимални допринос ономе што већ дуго имамо (неостварено) у српском корпусу, под синтагмом "српска слога". Свакако, јасно ми је да ће моја писма углавном завршавати у кошу, али ја верујем да је дужност сваког Србина, да у оваквом тешком моменту за земљу и народ, барем покуша да каже оно што мисли да би, евентуално, могло бити од користи оним нашим људима на власти, који би требало да о судбини Срба и Србије, барем онолико колико је у њиховој моћи, одлучују. Коначно, све што сам горе написао, само је моје мишљење, за које никако не могу да тврдим да је у свим сегментима до краја исправно. Ово писмо је намењено првенствено Вама, господине Председниче (мада сам сигуран да га никада нећете прочитати), али и свима онима који смогну снаге да на њега баце поглед. Па и ако га нико не прочита, сматрам да сам као просечан, убоги Србин, барем нешто покушао... Не зарад властите сујете или уображености, него због оног архива свести (божанског логоса), у коме, верујем, остаје записано све оно што смо у својој свести (и кратком животу), у свом мисаоном "жрвњу" млели или "прежвакавали".

На крају, молим Вас, да ми не замерите због појединих оштријих речи, упућених на рачун власти Србије (за коју и даље сматрам да је у великој мери незрела и саможива, каткад и мисаоно ограничена), као и Вама лично. Када сам већ донео одлуку да Вам се овако обратим, тада би било непоштено и према Вама и према мени самом, да пишем нешто што уистину не мислим. У прилогу Вам шаљем и писмо које сам својевремено упутио Премијеру Ђинђићу, у марту 2003. године.

Искрено Ваш,

Душан Вукотић