Пошто су претходне поруке о мојој преписци са Симом Мраовићем (погледај КСЕ МРАВИЊАК или МАРВИЊАК), како видим, прилично разбацане, покушаћу да се у што краћим цртама осврнем на неке моменте наше дискусије. Ићи ћу оним редом како су писма стизала. Мој коментар је плаво обојен.
Сима каже: "За оне који нису упознати са генезом Конгреса Срба Европе (КСЕ) и бесомучном активношћу тандема Јанић/Вукотић да му стану на пут, замолио бих Модератора да са прилогом докумената које достављам у прилогу, омогући члановима Форума да се, бар површно, упознају са основним идејама КСЕ и разлозима, надајмо се, само тренутног посустаја".
Такозваном КСЕ нису "на пут стали" ни Никола Јанић, а камоли Душан Вукотић. То би Сими морало бити јасно. Стали су му они који су покушали да га на "препад" организују и који су међусобно закрвили око "ражња", уопште немајући представу о томе где се "зец" налази. А нису могли знати где је "зец", када су такав "лов" организовали по пустарама њиховог похлепног ума.
(По не знам који пут морам да поновим да никакав тандем Јанић/Вукотић не постоји, сем, можда у Симиној глави. Ја сам нека врста интернет "овисника" који не може а да не даје свој коментар на одређене теме. Пишем оно што мислим и никада нисам тврдио да то што напишем мора бити тачно или исправно виђење. Када ме неко убеди да сам неке ствари погрешно интерпретирао, тада сам спреман да свој став коригујем, па и да се извиним (што се неколико пута до сада десило). То напомињем стога, да бих указао на то да у дискусијама човек никада не сме бити ригидан, нити би требало да не призна своју грешку када је сасвим јасно спозна. Једна од тема за које сматрам да су изузетно важне (свакако за српски род) јесте и она о уједињењу српске дијаспоре. То што подржавам УСДЕ није стога што ми је Никола Јанић посебно прирастао за срце, него зато што сам убеђен да је његова идеја сасвим исправна и што нема никога ко би могао да нађе било какву озбиљнију примедбу таквој замисли. Не знам колико пута морам да поновим да би Сима и слични њему схватили да се ја налазим у Србији, да ни по којој основи не припадам дијаспори нити имам право да причам у било чије име на тему српског уједињења у Европи. С друге стране, налазим се на многим српским дискусионим групама, на којима, сматрам, имам право да изнесем своје мишљење на било коју тему која се тамо иницира, ни мање ни више него у истом степену као и остали чланови група.)
Сима:"Иза неколико демагоских реченица и већ познатих вулгарности, оптужујући друге, Вукотић очигледно ужива у разбијачкој улози, и не трепнувши. То наредбодавци од њега и очекује. Они који су упознати са слаткоречивошћу Вукотића на рачун "ујединитеља" Јанића, с једне стране, и Јанићеву сарадњу са бившим министром спољних послова Свилановићем, с друге стране, ствари ће можда бити јасније".
Најпре, било би добро да нам Сима директно (аргументима) укаже на моју "слаткоречивост" на "рачун Јанића". Ако под тим подразумева то што немам примедби на Јанићев рад, тада би требало да буде свестан, да никаквих примедаба у односу према УСДЕ идеји нема готово ниједан Србин који уме да размишља властитом главом. То што афирмативно пишем о таквом начину српског уједињења у Европи, сигурно је нешто што се тешко, по било ком часном људском мерилу, може назвати "слаткоречивошћу". Јанић нуди браћи уједињење на јасним основама, какво ниједан частан представник неке српске организације или друштва никада не би могао одбити. Волео бих када би нам Сима коначно пробао да докаже супротно.
Никола никада није "сарађивао" са Свилановићем и то је још једна у низу Симиних гнусних лажи. Наравно, ту Мраовић једноставно рачуна на српско "кратко" памћење. Верује да су читаоци српских форума заборавили Јанићева писма српским властима, у којима озбиљно критикује њихов рад. Уосталом, о свему томе није тешко да се обавестмо, јер су сва Јанићева обраћања српским властима, од Милошевићевог до Коштуничиног (Тадићевог) доба, врло лако доступна интернет читалаштву.
Сима: "Од америчког неславног октобарског пуча 2000. година (у коме је Вукотић, по сопственим речима, с поносом учествовао) и лакејске владе у Београду, ствари се нису много измениле".
Тачно је да сам био у Београду када је Милошевић срушен са власти, али у томе, сем као пасивни посматрач, поред стотина хиљада других људи, ни на који други начин нисам учествовао. Никада се тим нисам поносио нити изразио жаљење што сам се тамо у том часу нашао. То је био добар моменат да човек у пракси дозна нешто више о психологији "гомиле". Тачно је и то да је Сима члан Одбора за заштиту хашких затвореника, баш као што је тачно да сам ја написао приличан број текстова на тему злочиначког суђења коме је Слободан Милошевић подвргнут у хашкој кар(л)акурници. Такође (овде морам да додам), да сам ја аутор збирке песама, под насловом "Права је Абдера кад нам се утера" (Књижара Театар, Зрењанин, 1997.), у којој је главни "јунак" Слободан Милошевић.
Сима: "Међутим, КСЕ ће једнога дана ипак заживети. Срби Европе ће се , кад тад, отргнути од загрљаја власти у Београду. Патриотизам се немери кантаром послушности већ жељом да се допринесе свом народу не само у материјалном, већ и моралном и политичком смислу".
Тешко је рећи на какав "кантар послушности" Сима алудира. И оданост отаџбини
је одређена врста послушности. Такође, дијаспора ништа добро неће учинити ни ако се "отргне" ни ако се не "отргне" из "загрљаја" власти у Београду. Дијаспора би требало да се труди да утиче на одлуке српског тренутног режима и да на његове грешке указује, баш онако како то чини Никола Јанић. (Надам се да ове моје речи неће опет бити протумачене са Симине стране као "слаткоречивост").
Сима: "Чињеница да је КСЕ, упркос кампањи дезинформација и лажи (Јанић/Вукотић), упркос захтева власнику просторија у Румлангу (министар иностраних послова Свилановић) да не дозволи одржавање Оснивачке скупштине КСЕ, имајући у виду чињенице да је Конгрес Срба Европе подржала Српска православна црква, да је добио и подршку српских академика укључујући Др. Крестића и Др. Недељковића, да на заседању Конгреса учествовали српски интелектуалци и свештеници из Србије и Црне Горе, говоре
о томе да је одржавање Оснивачке скупштине КСЕ успело".
Опет Сима, попут покварене плоче, говори о "дезинформацијама и лажима", без навођења барем једног конкретног примера. Наравно, јасно је да их он не наводи, јер све што је речено о тзв. КСЕ-у и фарси која је око тога настала, сушта је и непорецива истина. Уосталом, мало касније ћемо видети да то и сам Сима потврђује.
Сима: "Душане,
Не желим да чланове форума оптерећујем са овом преписком зато ти одговарам лично. Мила није моја, као што кажеш. Мила живи у Београду, а ја живим у Паризу. Мила има свој круг пријатеља и истомишљеника са којима се упутила у КСЕА организацију. Ја на тако нешто не бих пристао. Зато нисам ни био у току догађаја".
Као што видимо, на овом месту Сима започиње приватну преписку са мном. И то након што је сазнао да је Мила (потпреседница двочланог "конгреса"), напрасно и за њега ненадано, "основала" КСЕА! На овом месту намеће се логично питање: зашто се Сима обраћа једном усамљеном српском интернет "десперадосу" и шта то он од таквог "очајника" уопште очекује? Иако далеко дуже познаје Николу, помислио је, ваљда, да ја могу да утичем на Јанићево мишљење о Сими Мраовићу!? Ако је тако, а не видим други разлог да мени пише, тада је то толико наивно, да се напросто тешко може разумети. Људи који имају намеру да уједине српску дијаспору, морају директно да комуницирају, а мишљење неког аутсајдера могу само да уваже у извесним сегментима, за које претпоставе да би им могли бити од користи.
Сима: "Готово свакодневне славопојке Јанићу и УСДЕ, које нису поткрепљене објективним чињеницама, не доприносе српском уједињењу. Готово свакодневне оптужбе на мој рачун и идеји КСЕ, а да се и не познајемо, неозбиљне су и, исто тако, не доприносе српском уједињењу".
О "славопојкама" Јанићу и УСДЕ-у мислим да нема потребе да даље говорим. Ако је истина "славопојка", тада Сима има донекле право; мада ја лично, понекад месецима, нисам помињао ни Јанића ни УСДЕ, као што месецима нисам помињао ни КСЕ нити Симу Мраовића. То се може све проверити на нашим групама, па ако је Сими "свакодневно" оно што се прича једном или два пута годишње (и то увек с поводом са друге стране), тада је он у праву.
Сима: "Душане, да се разумемо, Мила и ја нисмо у свађи. Мила има свој живот, ја имам свој. Оно што она ради мене не обавезује, нити њу обавезује да ме о свему шта ради обавештава".
Врло занимљиво: Мила има свој живот а Сима свој! То што су заједно замајавали Србе у Европи више од годину дана "конгресом" који су заједнички "измислили", не обавезује ни Милу ни Симу да се међусобно "обавештавају"! Наравно, то је тако када су у питању неозбиљни људи и обичне замлате, којима је спрдња и превара у крви. Јасно је да озбиљним људима тако нешто никада не би пало на памет, не само да изјаве него и да помисле. Замислимо само, Сима и Мила "формираше" Конгрес Срба Европе, а потом "куд који мили моји". Тако се не би понашало ни руководство Друштва за заститу паса луталица, а камоли једна "организација" која претендује да представља Србе пред светским институцијама. Мени једино није јасно, због чега Срби у Европи трпе такво понижење? Или, докле ће да трпе такве сецикесе и малоумнике?
Сима: "Реч "конгрес" има мобилизаторски карактер, реч "конгрес" се употребљава међу другим етничким међународним организацијама и има одређену тежину у односима са владиним инстутуцијама. Реч "конгрес" има снажнији уједињавајући позив од других назива, и најзад, речи "европски конгрес" могу да инспиришу Србе у свету да оснивају
регионалне конгресе који ће, надам се, тежити ка Светском српском конгресу".
Овде је Сима заборавио да већ четрнаест година постоји КСУ у Америци. Да ли је то прескочио случајно или намерно? Какав је "мобилизаторски" карактер имао Конгес српског уједињења на формирање фамозног КСЕ? Нећу то даље објашњавати, јер сваком ко пажљиво прочита горње Симине речи, мора бити јасно шта је ту по среди. КСУ није у себи садржавао реч која делује "уједињујуће" и "инспирисуће" а КСЕ јесте?!
Сима: "Душане, немој да Богу душу грешис. Скупштина је припремљена и одржана више
него коректно и достојанствено" (Сима ту мисли на оснивачку скупштину тзв. КСЕ у Румлангу - Швајцарска).
Како је та "коректност" и "достојанственост" изгледала, можемо да видимо из следећих Симиних речи:
Сима: "Још једна ствар. Читав финансијски "пакет", под којим се подразумева наплаћивање улазница за улазак у салу заседања (!?), бонови за ручак, пиће, вечеру (пиће није било урачунато у цену оброка), приватно је одређивао и спроводио, без дискусије са члановима Иницијативног одбора, газда ресторана, Сима Павловић, иначе пријатеља нашег Перића. Мада то није било предвиђено, Иницијативни одбор КСЕ је био изван било каквог финансијског аранжмана. А, цене су биле срамно високе за такав један патриотски скуп, поготово за оне који су дошли из Србије. Знам да млади из Француске (био је и мој син), Швајцарске и Шведске нису једноставно могли да плате вечеру. Једној групи младих вечеру је платио мој пријатељ Пурић. Неки су вечеру провели у краткој шетњи. О томе нисам до сада желео да говорим. Нити за то могу да сносим оптужбе. И ја сам, као и остали, био у истом "кошу". Због свега тога, за један исцрпан финансијски извештај још није касно. Мада са закашњењем, треба захтевати да се финансијски извештај са заседања КСЕ јавно саопшти. Напомињем да, до сада, финансијски извештај са КСЕ заседања нити је ко тражио, нити је дат".
Толико што се тиче "логистике" и "финансија". А када је реч о Иницијативном
одбору КСЕ, Сима каже:
"Једноставно речено Марјановић лаже. Веру Марјановић је предложио Перић. У току припрема КСЕ, ја сам ступио у контакт са Вером. Знала је, наравно, да је на списку Иницијативног одбора. Чак се мени понудила да пише и Саопштења за јавност. У ту сврху тражила је од мене да јој пошаљем Е-маил адресе које сам имао. То сам и урадио. Интересантно, по добијању адреса, нашој сарадњи је дошао и крај. Као, покварио јој се
компјутер. Путниковића је предложила Мила Алечковић, "породични пријатељ". Касније, Путниковић је од мене тражио да га избришем са листе. То сам и урадио".
Дакле, све сами "породични пријатељи", лажови и преваранти, а Сима међу
њима "светац"!
Сима: "Тачно, у Устеру смо гласали за још један састанак: у Шведској. Било ми је јасно да ни тај састанак неће водити ничем конкретном. Јер, када је било речи о уједињењу Николин став био јасан: тек за неколико година, још је рано. Не слагајући се са Николом, ја сам сматрао, и јосш увек сматрам да је и данас, као што је било и јуче, већ касно. Чему губити време? Нисам ја био сам који је тако мислио. Међутим, други се нису желели експонирати и замерати један другом, или једноставно, нису схватили ургентност српског
уједињења".
Коначно, Сима директно, својим речима признаје, да је у Устеру био договорен следећи састанак у Шведској, оно на шта нам је Никола више пута указивао. Дакле, већина је нешто изгласала, али Сима зна да то "не води ничему конкретном" и да су људи тако гласали да се не би некоме "замерили". Коме, то нам Сима не саопштава. Претпостављам
да су тако гласали јер су се "уплашили" Николе Јанића? Да ли постоји будала на белом свету која би могла да уважи овакву Симину несувислу аргументацију. Сима није хтео да "губи" време и одлучио се да на своју руку "направи" конгрес, у коме сем њега никога другог неће бити. Мало је да се за таквог човека казе да је варалица, јер варалица се труди да своју превару никако не призна.
Сима: "Написао сам: "Због притиска од стране конзулата у Цириху да се Скупштина КСЕ не држи, а речено ми и директно од Свилановића,..." У праву си, твоја интерпретација је коректна, неправилно написане реченице. Исправљено написан део реценица која се односи на Свилановића, требало би да гласи: "..., а речено ми је, и од Свилановића..." Не, нисам имао то част да се упознам, а камоли да разговарам са бившим министром Иностраних послова".
Колико се Сима запетљава, показује нам и његов горњи текст. Немогуће је
да човек не зна шта значи "директно". Ту се не би могао забунити ни неко коме српски
језик није матерњи.
Сима: "Ја нисам желео у то време да позовем Ђорђа Јовановића, који је учествовао у рушењу Скупштине Срба у расејању (1995) нити Николу јер се у основи није слагао са идејом "прераног" уједињења".
Показало се да Никола није био против "прераног" уједињења, него против стављања клипова у "точак" српске дијаспоре. То је, ваљда, данас јасно у птицама на грани. За разлику од Симе, Никола није себи најважнији. Никола хоће уједињење српских организација а не некаквих сулудих појединаца који не представљају никога. Сима и Мила су једно време били сами у свом чудесном конгресу, да би се потом Мила "отцепила" и сазидала нови "чардак", по имену КСЕА! Онога чега нема ни у лударама има у европској српској дијаспори. Још једном питање: зашто то Срби у Европи трпе? Зар им није доста такве бруке?
Сима: Видиш, Душане, настанак и рушење КСЕ, је један пример наше колективне трагедије. Неко то може да сагледа, неко не. Да би се то схватило није потребно бити никакав психијатар. Довољно је бити патриота и свестан реалности у којој се данас налази наш народ. Ако оно што ти називаш "самоварањем" има у мени и у нама, онда је то управо та неизбежна реалност која нам безуспешно понавља да је једино уједињење спас српске нације и да, упркос неуспесима, уједињењу треба тежити".
Шта је то уопште "настало" а шта се "срушило". Ваљда, срушило се оно што је труло и што једна похлепна и болесно амбициозна душа у својој глави "исковала". И види чуда: то је ни мање ни више него "колективна трагедија"! Наравно, трагедија није то што неко због својих ћифтинских интереса занемарује договор с људима и започиње некакве друге активности, сматрајући да већина није у праву.
Један човек је више него два, три, пет, стотину, милион и више Срба.
Његово име је Сима Мраовић!
