Добри пајтоси (Jó pajtások)

Срећа

Ако мало пажљивије осмотримо реч срећа, видећемо да је она директно скопчана са сретањем, сусретом, сусретањем. Као да се бори против урока, српски језик подразумева да се једино срећа среће. А несрећа се не среће, нити, не дао бог, сусреће ─ не стиже нам у сусрет. Несрећа је несређена. Она је, заправо, несређено несретање, пошто је сретање исто што налажење или долазак два субјекта/објекта у средину, у центар на средини пута или у средиште (центар) на пола пута. Кад су у питању “умни” ентитети, тада свако сретање “на пола пута” подразумева да сви они “умноглавци” који су се договорили да се негде сретну, одраде свој (договорени) део посла и пређу своју “трасу” до назначеног средишта.

Несумњиво, најлепше и најважније човеково средиште, средина, центар целокупног његовог делања, срж без којег ничег не би било ─ јесте људско срце. Да би се срео, сусрео, како са самим собом тако и са другима, то јесте, да би био срећан/сретан, човек мора да има срце. Оно метафизичко, невидљиво. Оно срце које интелекту додаје неопходну есенцију љубави, разумевања, естетике и етике, чијим одсуством (несретањем) човек тешко може да буде човек у пуном смислу те речи. Особа која има такво срце, увек се труди да буде усредсређена и сређена, срдачна и срчана; она покушава да нађе средину и тамо где тако нешто, на први поглед, никако не би могло да постоји. Дакле, срећа не може да постоји ван центра, чак ни тада када се она, на скали између среће и несреће, почне померати ка оном што се, условно, може означити “апсолутном срећом”. Срећа је тренутак којег нема и који постоји или тренутак који не постоји а има га. Наиме, срећа је онај безвремени моменат у коме престаје једно (несрећа), а настаје друго (срећа). То је нешто као Сретење Господње, које, никако случајно, обележава ту непостојећу тачку “раздвајања” зиме и лета или увиђања истине (“Отпусти сада раба твојега Господе, јер видеше очи моје спасење твоје”; Симеон Богопримац зна да срећа нема трајање).

Сретенка

Једна од најлепших и најстаријих московских улица носи име Сретенка. Заправо, улица Сретенка је место где се родио и касније развио град Москва. Тешко је објаснити откуд усред Русије име Сретенка. Исто тако, нејасно је да ли такво име има везе са сретањем (рус. встреча) и срећом. Kао што знамо руска срећа је счастье и вероватно је у вези са речи часть ‘део, парче ‘, пошто се овде подразумева да се срећа може наћи само у дељењу (“на равне части”) узвишених идеја и радњи, чије се трајање не може измерити, јер је счастье такође безвремено. Срећа је само онда срећа када је “сретник” окружен онима с којима своју срећу може да подели, односно онима који умеју да у његовој “срећи” са-учествују (рус. участвовать ‘поделити, учествовати, партиципирати’). Овде је веома занимљиво да се напомене да је српска реч саучешће, у морфолошком смислу, настала на исти или сличан начин као и руско счастье ‘срећа’, с тим што су основне конотације таквог “израза” прилично дивергентне ─ Руси “саучествују” у срећи, а Срби у болу. Отуда, ваљда, оно чувено руско “пијанство” и њихов империјални дух, с једне стране ─ и српска необична и тешко објашњива наклоност ка самосажаљењу и самокажњавању.

Кучка

Изгледа да је баш у тој, горенаведеној улици Сретенка, некада давно било смештено село Кучково. Заправо, један значајан број историчара сматра да је Кучково било прво име Москве и да је изградња таквог села започела на Кучковом пољу, по имену бојара Степана Кучке. Степана Кучку, кажу, убио је Јуриј Долгоруков, а касније је ћерка Кучка убила Јуријевог сина Андреја Богољубскога, за кога је била удата. Овде је тешко разлучити да ли руска “кучка” има икакве везе са српском речи “кучка” (керуша, женка пса). Вероватно не, јер данас постоји руска реч кучка са значењем ‘хрпа, гомила’. Мада, како смо видели, и улица Сретенка тешко се може објаснити руским вокабуларом, док је у српском њено значење крајње јасно. Ако бисмо хтели да се мало поиграмо, могли бисмо рећи да је Кучка био Србин из племена Кучи у Црној Гори или да је барем рођен у српском месту Кучево. Само име Сретенка, може бити, показује да су сви Словени некада говорили језиком који је био веома налик српском “чобанском” – оном којег је Вук забележио и “ослужбенио”. Народ је, рекло би се, причао свугде исто, али црква и властела, желећи да, уз остало, и језиком утврде своју племенитост, и надмоћ над обичним пуком, радили су пуно на томе да се језик накити и значајно измени. Обичном крестьянину (сељак, хришћанин, кретен¹⁾), такав језик је звучао тајанствено, малтене, божански, тако да му није било друге него да се беспоговорно повинује вољи жреца, цара и властелина (бојара). Тако је било некада ─ а данас?

_________________

¹⁾ Крестьянин ‘сељак’ је руска реч и првобитно значење јој је било “хришћанин”. Дакле, хришћанин је боље прошао у руском него у француском језику, где је хришћанин (crestin) “постао” кретен.

Пајташка мафија

Пошто не знамо како је данас у Русији, окренућемо се Србији, да видимо како се ту понашају “модерни” српски “бојари”. Истина је да се у цркви још увек (али, чини се, све мање), на литургијама говори једна варијанта црквенословенског, српскословенског или рускословенског, али, тешко је рећи да такав језик данас може било кога да импресионира. Срби, заправо, у цркву залазе само тада када их снађе нека тешка невоља или када (помодно) желе да покажу свету да више нису “неверници”. Српска властела је данас неписменија од обичног пука, тако да се од њих тешко може очекивати да у свом разговору употребе више речи од оног броја сантиметара који се садржи у обиму њиховог масног трбуха. Судећи по томе, рекло би се да језик више није средство за владање/управљање масама. Да ли је могуће да данашњи властелини контролишу народ, служећи се само кратким фразама и припростим паролама? Важно је да се направи атмосфера ишчекивања, у којој ће се име “господара” што дуже “провлачити” кроз пауперизовану свест обесправљених српских “хелота”. На пример, једне године, у банатском селу Лукићеву, у време сеоске славе, постављен је у центру села велики натпис са добродошлицом, намењен војвођанском владару Пајтићу. Атмосфера је била слична оној у филму “Три карте за Холивуд”. Непотребно је да се каже да Пајтић, баш као и Тито некада, није уопште имао намеру да дође у то банатско село. Чак ту није ни возом пројурио.

Демократска диктатура

Они који имају солидан број година на својим леђима, попут аутора ових редова, добро се сећају “диктатуре пролетаријата” из оних “Карл-Марксовских” времена. У том добу пролетери су били они “другови”, који су успели да се убаце у владајућу класу након Другог светског рата. Ма колико идеја комунизма (комуна →заједница) била “хумана”, никада није било (нити ће бити) простора и материјалних средстава, да се задовоље потребе сваког појединца (“радиш колико хоћеш, а добијаш према потребама”). Уосталом, како би властела била властела, а власт власт, ако не би било “плебса” над којим се влада и који се израбљује. Да би један имао оно што жели (а појединац жели све), тада не постоји друга могућност да се таква жеља испуни, сем да се крене у отимачину и пљачку оних других, који то исто желе, али нису у позицији да жељено остваре. Заправо, могло би се рећи да ту једна врста остварених хуља пљачка оне хуље које нису стигле да се развију и на време изађу из ларвене форме. У Србији, након “демократских промена”, као да се ништа суштински није изменило. Једнопартијска “демократска” власт замењена је “вишепартијском демократијом”, док, уистину, ту је владао и влада само један човек. Рекло би се да “демократска батина” никада неће напустити српску мазохистичку свест. Као што смо већ горе напоменули, Србин саучествује само у болу и само бол може накратко да га уједини у утилитарно-кметовском свету запретених грегарних мотива. А у временима без бола Србин се брзо осили и постане саможив и самољубив у толикој мери да његову детиње раскалашну разиграност више нико не може ваљано контролисати. Власт у Србији је то давно схватила и зато свој народ непрестано млати по ушима, не допуштајући му да се неконтролисано “заобада”. Уосталом, зар није нормално да у овом суровом свету јачи одређује судбину слабијима? Па и наши властодршци константно добијају евроатлантске “ћушке”, образи су им се ужарили, те је и њима потребан некакав вентил за пражњење “упресованог” понижења.

Зора

Но, да покушамо да се са оваквог поља, засејаног теоретском јаловином, вратимо у поље у којем реално бујају многи цветови разнобојног корова. Пре неколико дана, аутор овог галиматијасног чланка, био је у прилици да га просветна “инспекторка” позове на “рапорт” у школи у Лукићеву где ради. Неко ће се овде упитати какве везе имају просветни инспектори са Кучковићима и Дугорукима. Вероватно никакве, сем, можда у симболичком смислу, јер је власт, углавном, свугде дугорука. Дакле, Дугоруки су дугоруки и у Русији и Србији и на било ком другом крају планете. Што се Кучковића тиче, видели смо да ту ствар није до краја јасна. На крају, као “куриозитет”, да још напоменемо да су Долгорукови били једна од најмоћнијих фамилија у Русији вековима и да су имали имање у месту Подмокло, чије нас име подсећа на српски придев подмукао (подмукло). Ипак, то је чиста случајност, јер је Подмокло добило име по влажном, мочварном земљишту (рус. подмокать ‘овлажити’).

…

Елем, тог дана (сада прелазимо на писање у првом лицу једнине), био сам некако наоштрен да се са неким жестоко посвађам ─ да ли због сретања или несретања ─ нисам сигуран. Било би најбоље, мислио сам, да то буде баш просветни инспектор. Нећу да се свађам с људима с којима се свакодневно виђам ─ то би ми за ове године било пренапорно. Сетим се оних давних/дивних времена када сам на “сва уста” изружио једног полицијског инспектора, па ми некако дође мило око срца. Онда, као да ми савест мало проради… чини ми се да је најбоље да онај малопређашњи позив игноришем. Ипак, након десетак минута премишљања, уђем у ону малу управну зграду, у којој плинска пећ хукће и дању и ноћу. Тамо, за оним удаљеним столом, одмах поред школског сефа, видим црнокосу госпођу, лепог белог лица и солидне, рустикално здраве, телесне грађе. Зорица Пајташев. Знамо се већ дуже од једне деценије. Из школе у Мужљи, још из оног доба када су једни, крајем деведесетих прошлог века, дували у пиштаљке и шетали по граду лупајући у шерпе, а други, попут Зорице Пајташев, мирно све гледали и стајали с друге стране барикаде. Издалека ми се учини да се Зорица није пуно променила, али, кад сам пришао ближе, видех да се прилично удебљала. Зорица је тада била девојка, која је, ваљда, тек била завршила факултет. Запослила се у школи у Мужљи као секретарица. Била је веома послушан радник у то доба, када је у Мужљи директоровала igazgató Стојанка Стајић²⁾ и када се у школи дизала буна против “диктатуре”. Зорица је, заправо, пример како се сервилност исплати (претпостављам да је тада добила посао преко СПС-а, јер се тада, као и данас, ретко ко могао запослити уколико није био члан владајуће партије/касте) ─ од једног “смерног” девојчета и сеоско-школске секретарице (касније секретарица у дечјем вртићу “Бошко Буха” у Зрењанину) “уздигла” се до места просветног инспектора.

__________________________

²⁾ Стојанка Стајић је била директор школе у Мужљи пре “октобарске револуције” у Србији на крају другог миленијума. Иако ми је Стојанка тада, готово целе школске године, одбијала 10% од плате, покушавајући да ме утера у “тор”, морам да признам да је она била госпођа, дама par excellence, за сву ову новокомпоновану господу. Сећам се, да и у време када сам са Стојанком био у најжешћем сукобу, никада се није десило да уђем у њену канцеларију, а да ме она не понуди кафом и пићем. Данашњи директори (слични Сретенку Марићу из Лукићева) гледају само како да се накраду за себе и не дају никоме другоме да узме једну пребијену пару. Песмица коју сам склепао за време Стојанкине владавине у школи у Мужљи, нимало не губи на актуелности:

Да л’ десет посто ил’ сто за једнога
Пита се у себи наставник нервозно;
Ако каже нешто – јебаће му бога
И све свеце што је школом добра спозно

Све за службу

Поздравих се са Зорицом и хтедох да је мало подсетим и попричам о оним временима у Мужљи, док је СПС још суверено владао Србијом. Међутим не стигох, јер ме Зорица погледа некако мутно, трудећи се да буде ауторитарна, питајући ме одмах “шта се ја то буним”. Не чекајући мој одговор, наставила је да прича како је у случају моје наставне норме све урађено по закону. Ударила је по бесмислицама, које нисам имао намеру нити да слушам нити да о њима озбиљније полемишем. Заправо, нисам желео да сада расправљам о нечему о чему ћу свакако морати да дискутујем у једном будућем судском процесу. Најзанимљивије у свему је то, да Зорица Пајташев, просветна инспекторка, тврди како члан 131. Закона о основама система образовања и васпитања, није прекршен тиме што листа за преузимање нераспоређених радника и запослених с непуним радним временом није достављена до 15. августа за следећу школску годину.

А члан 131. поменутог Закона дословно гласи:

Запослени који је у установи у радном односу на неодређено време, а остао је нераспоређен или има статус запосленог са непуним радним временом на основу члана 137. ст. 2. и 3. овог закона, остварује право на преузимање стављањем на листу запослених са које се врши преузимање.

Листа из става 1. овог члана утврђује се до 15. августа за сваку наредну школску годину, у оквиру школске управе по јединицама локалне самоуправе, а на основу пријава установа о запосленима који имају право на преузимање. Право на преузимање остварује се споразумом, уз сагласност запосленог.

Потом се Зорица осврну на мој пријашњи захтев да се обезбеде иоле пристојни услови рада у учионици која је преуређена за наставу физичког васпитања. Каже ми “мудро”: “Душане, знаш ли ти колико наставника ради у горим условима него што су ови овде у Лукићеву?”

Ту замало нисам пао у ватру. Подсетим Зорицу, бившу секретарицу школе у Мужљи, да сам сличну бесмислицу чуо од Вере Ђукић, бивше саветнице за наставу физичког васпитања, која ми је, баш у школи у Мужљи рекла, како је она некада “радила и у тежим условима”. Дакле, инспектори, саветници и надзорници су исто причали и оно “зло” СПС време као што причају и у ово “демократско” доба. Уместо да раде на томе да створе боље и хуманије услове за рад деце и наставника, наша несуђена инспекторка прича (баш као и Вера Ђукић некад) о горем. Одвратно! Кратко сам одговорио Зорици:

“По таквој логици могли бисмо да се вратимо у пећину и да као урођеници тамо скачемо око ватре!”

Свака даља дискусија са Зорицом, видим, сасвим је непотребна и без икакве је сврхе. Иако инспекторка, по истом, горепоменутом, Закону о основама система образовања, има обавезу “да обезбеди заштиту детета и ученика и запослених од дискриминације, насиља, злостављања и занемаривања”, она ипак брани ону страну која је плаћа. Наравно, то је у Србији сасвим нормална ствар, јер ту се једино луд инспектор, судија или било који други државни службеник, који доноси одлуке о туђим судбинама, придржава закона и етичких принципа који човека чине човеком. Уствари, човек који држи до свог моралног интегритета никада не би могао да ради посао инспектора, јер уколико би поступао по слову закона, убрзо би био удаљен с таквог посла. Наравно, овде ја не желим да окривим Зорицу за било шта… па, побогу, и она мора од нечег да живи!

Назад у Аустро-Угарску

Назад у Аустро-Угарску


(По)крадена и покројена покрајина

На управо окончаном (из)ванредном конгресу Лиге социал-демократа Војводине (ЛСВ), малтене једногласно, Ненад Чанак је, као једини кандидат, (ре)изабран на место председника те партије. Рекло би се да није случајно то што Чанак својом појавом (психофизички) личи на Јосипа Броза; мада је почео да шепа у доста млађем узрасту него што је то био случај с оновременим "сином (и оцем) свих наших 'братских' народа и народности". Овог пута, Чанак је одлучио да се врати на политичку сцену Србије у "великом стилу" и без "длаке на језику", баш онако како је то пре неко туце година (по)чинио у "освит-у" српске "слободе" и нове "демократске (на)мисли". С модерно-ново(на)сађеном "Вудроу Вилсон" главом, по Брозовом об(ез)личју, Ненад Чанак је уверљивији и полетнији него икада раније. Јасније него икада раније, Чанак је "поручио" народу Војводине (будућим сито-ухрањеним "Војвођанима"), да Војводина није Србија и да то никада неће ни бити. По Чанку, Војводина је "украдена" земља, а украо ју је, нико други, до Србин (Геџа), с ону страну Саве и Дунава.

Варка Жуте греде

Чини се, на овом месту би се могла повући паралела између онога што се донедавно догађало у Црној Гори (Српској Спарти) и активности једног тамошњег политичког "зеца", Славка Перовића, који је деценијама уназад водио партију сличног акронима - ЛСЦГ (Либерални савез Црне Горе). Наиме, Перовићева улога у Црној Гори, баш као и данашња Чанкова у Војводини, била је да непрестано подгрејава нетрпељивост према Србима и Србији и да тиме створи оне предуслове, који ће на крају довести до отцепљења те "савезне" републике. Такође је занимљиво да су поменути Перовић и његова ЛСЦГ имали подршку веома малог броја гласача у Црној Гори, баш онако, како је то данас случај са војвођанском "Вудроу" ЛСВ филијалом, која, ако би самостално изашла на изборе, сигурно не би успела да пређе цензус и уђе у Парламент Србије, а највероватније ни у Скупшину Војводине. Као што знамо, у Црној Гори, Славко Перовић и ЛСЦГ су "трчали" док су имали снаге, да би потом "штафету" црногорске "суверености" преузели они, који су својевремно, "догађањем народа", на Жутој греди ударали печат на "бесмртно братство" Србије и "српске" Црне Горе.

Жута линија српског растакања

Једно, рекло би се, логично питање могло би да уследи у овом часу. Заправо, ако су улоге Славка Перовића и Ненада Чанка конципиране на исти начин, тада би се могло очекивати да, ускоро, "штафетна палица" вовођанске самодовољности буде предата у руке онима који су боље "утренирани" и чији је дах (дух) инспиративнији или конспиративнији на "спирометру" српске испране памети. Јасно је да Војводина данас нема боље "мустре" црногорској ДПС (Демократска партија социјалиста) него што је то српски ДПС (Демократска партија + Социјалисти). Ипак, такав српски ДПС, за разлику од црногорског ДПС-а, који се простирао само на територији републике Црне. Горе, није, како би се то могло очекивати, стациониран само на тлу Војводине, већ је дубоко "инфилтриран" на највећем делу ове, још увек важеће државе Србије, укључујући и једно парче окупираног Косова и Метохије. Оно што је некада у Црној Гори лукаво подвучено "жутом (тројанском) гредом", софистицирано се, већ годинама подвлачи "жутом линијом" српског обезглављивања, не само у двема српским покрајинама (Косово и Метохија и Војводина), него и на целом подручју за које се данас верује да је још под контролом власти из Београда.

Уставом уместо законом

На поменутом конгресу ЛСВ-а, Чанак је затражио да се приступи новом писању Устава Србије, који ће омогућити да Војводина има суверену (извршну, судску и законодавну) власт на својој територији. Осим поменутог, Чанак још једино тражи да Војводина има "право на власништво и изворне приходе". Да се Власи не досете, лидер ЛСВ-а се данас одриче некада главног циља у статуту те партије, познатог по синтагми "Република Војводина". Наравно, за тим више и нема потребе, јер, након што се испуне услови из његовог "ултиматума" Србији, Војводина неће бити република - биће суверена држава! По предлогу новог статута Војводине, та српска покрајина је већ "добила" свог председника, своју владу и своју "Војвођанску" академију "знаности". Чанку је јасно да би се такав "државни статус" Војводине боље чувао и даље јачао, ако би се њен положај учврстио уставном регулативом, уместо некаквог помоћног, пратећег закона, чија важност не би била "трајног" карактера. Вероватно су центри светске моћи, који стоје иза Ненада Чанка или чији је главни сатрап у Воводини Ненад Чанак, проценили да би се у овом часу могло кренути далеко агресивније у "освајање" душа у северној српској покрајини.

Игра именима

У ствари, пројекат Војводина - независна држава (НДВ), одавно се, већ годинама у назад, спроводи на простору Војводине. На пример, у банатским школама, па и онима у којима уче само српска деца, службени печати су исписани, поред српског, на мађарском, румунском и словачком језику. У селу Лукићеву, које се налази на домак Зрењанина, пре отприлике месец дана, на сеоској амбуланти осванула је нова табла, исписана на сва четири "службена" језика у Банатском округу. На делу табле, који се обраћа мађарској мањини (које, узгред речено, у Лукићеву уопште нема, јер у том насељу живе искључиво Срби), стоји обавештење да се у дотичној згради налази сеоска амбуланта, те да се село зове Szigmondfalva (Жигмондово село) и да се оно налази на територији општине Nagybecskerek varos (града Велики Бечкерек). Зачудо, румунска и словачка мањина се ипак одлучила да не мења својевољно називе места, не само Лукићева, него и Лазарева (на мађарском је то данас Lázárföld; нем. Lazarfeld), Книћанина (мађ. Rezsőháza; у преводу нешто попут "кућа на страни", нем. Rudolfsgnad, по аустријском принцу Рудолфу, сину цара Франца Јозефа).

Жигмондизација Зигмунда

Осионост или, да будемо блажи, неувиђавност мађарских реваншиста се свакако може разумети. Они деценијама сањају дан када ће се Угарска обновити и засијати старим сјајем. Ипак, тешко је схватљиво да Срби на такве активности "хортијеваца" гледају или незаинтересовано или чак са симпатијама, јер је ту реч о српској судбини на северу Србије. Чињеница је да данашња српска "демократска" власт потпомаже афирмацију оних мањинских "вредности", које директно иду на штету већинског српског народа. Поменута табла на амбулантама српских села у Банату, где се на мађарском језику противуставно мењају називи насељених места, пример је крајњег немара и неодговорности српских власти према властитој судбини и историјском трајању на просторима данашње Аутономне покрајине Војводине. Да би се схватила величина безобзирности српских власти и мађарске националне мањине, у случајевима мењања имена насељених места на мађарском језику, илустроваћемо то примером поменутог села Лукићева, које је једно време носило име немачког великаша Зигмунда (не Жигмонда) Еделсбахера (нем. Sigmund Edelsbacher). Наиме, у том селу су пре Другог светског рата живели Немци (Фолксдојчери) и они су га звали Зигмундфелд (Sigmund-feld, Зигмундово поље), а не Жигмондфолво (Жигмондово село; Szigmond-falva), како то данас, остварујући своје великомађарске политичке циљеве, а удружени са српском актуелном власти, покушавају (фалсификатом историјских чињеница) да обману јавност у Србији али и у Европи.

ДПС губилиште

То исто село (Лукићево, Зигмундфелд), звало се у XVII, XVIII и првом делу XX века Мартиница, а његови први мештани (по Катастигу Пећке патријаршије из 1660 и 1666) били су Срби, да би се крајем XVIII века у том истом месту, одлуком Аустроугарске царевине, почело с насељавањем Немаца, највећим делом оних који су због одређених прекршаја раније одговарали пред аустријским законом и судом. Новопридошли "фолкс-осуђеници" су временом истиснули староседеоце (Србе), тако да је у Лукићеву, пре почетка Другог светског рата, живиела само једна или, евентуално, две српске породице. Дакле, историја овог банатског села, како видимо, нема баш никакве везе с Мађарима. У њему Мађари никада нису живели, нити је Банатом управљала Угарска власт, јер је тај простор био директно потчињен Аустријском двору. Без обзира на све наведене чињенице, мађарска мањина у Војводини не преза ни од каквих нискости нити, пак, подлости, да би искривила слику о "мађарском трајању" на северу Србије, а Србе приказала као "придошлице", "дошље" или "дођоше", како то партијски ЛСВ другови уобичавају да кажу. Једини који су у датом случају покваренији и подлији од "хортијевих кохорти" и ЛСВ "зечје" партије, јесу горе-поменути ДПС жуто-линијаши (Демократе + Социјалисти), који су за новац спремни да главу Србије ставе на пањ. И то не само да је тамо ставе, већ и да свом својом снагом замахну џелатском секиром.

Српска Зора Бела