Ако мало пажљивије осмотримо реч срећа, видећемо да је она директно скопчана са сретањем, сусретом, сусретањем. Као да се бори против урока, српски језик подразумева да се једино срећа среће. А несрећа се не среће, нити, не дао бог, сусреће ─ не стиже нам у сусрет. Несрећа је несређена. Она је, заправо, несређено несретање, пошто је сретање исто што налажење или долазак два субјекта/објекта у средину, у центар на средини пута или у средиште (центар) на пола пута. Кад су у питању “умни” ентитети, тада свако сретање “на пола пута” подразумева да сви они “умноглавци” који су се договорили да се негде сретну, одраде свој (договорени) део посла и пређу своју “трасу” до назначеног средишта.
Несумњиво, најлепше и најважније човеково средиште, средина, центар целокупног његовог делања, срж без којег ничег не би било ─ јесте људско срце. Да би се срео, сусрео, како са самим собом тако и са другима, то јесте, да би био срећан/сретан, човек мора да има срце. Оно метафизичко, невидљиво. Оно срце које интелекту додаје неопходну есенцију љубави, разумевања, естетике и етике, чијим одсуством (несретањем) човек тешко може да буде човек у пуном смислу те речи. Особа која има такво срце, увек се труди да буде усредсређена и сређена, срдачна и срчана; она покушава да нађе средину и тамо где тако нешто, на први поглед, никако не би могло да постоји. Дакле, срећа не може да постоји ван центра, чак ни тада када се она, на скали између среће и несреће, почне померати ка оном што се, условно, може означити “апсолутном срећом”. Срећа је тренутак којег нема и који постоји или тренутак који не постоји а има га. Наиме, срећа је онај безвремени моменат у коме престаје једно (несрећа), а настаје друго (срећа). То је нешто као Сретење Господње, које, никако случајно, обележава ту непостојећу тачку “раздвајања” зиме и лета или увиђања истине (“Отпусти сада раба твојега Господе, јер видеше очи моје спасење твоје”; Симеон Богопримац зна да срећа нема трајање).
Сретенка
Једна од најлепших и најстаријих московских улица носи име Сретенка. Заправо, улица Сретенка је место где се родио и касније развио град Москва. Тешко је објаснити откуд усред Русије име Сретенка. Исто тако, нејасно је да ли такво име има везе са сретањем (рус. встреча) и срећом. Kао што знамо руска срећа је счастье и вероватно је у вези са речи часть ‘део, парче ‘, пошто се овде подразумева да се срећа може наћи само у дељењу (“на равне части”) узвишених идеја и радњи, чије се трајање не може измерити, јер је счастье такође безвремено. Срећа је само онда срећа када је “сретник” окружен онима с којима своју срећу може да подели, односно онима који умеју да у његовој “срећи” са-учествују (рус. участвовать ‘поделити, учествовати, партиципирати’). Овде је веома занимљиво да се напомене да је српска реч саучешће, у морфолошком смислу, настала на исти или сличан начин као и руско счастье ‘срећа’, с тим што су основне конотације таквог “израза” прилично дивергентне ─ Руси “саучествују” у срећи, а Срби у болу. Отуда, ваљда, оно чувено руско “пијанство” и њихов империјални дух, с једне стране ─ и српска необична и тешко објашњива наклоност ка самосажаљењу и самокажњавању.
Кучка
Изгледа да је баш у тој, горенаведеној улици Сретенка, некада давно било смештено село Кучково. Заправо, један значајан број историчара сматра да је Кучково било прво име Москве и да је изградња таквог села започела на Кучковом пољу, по имену бојара Степана Кучке. Степана Кучку, кажу, убио је Јуриј Долгоруков, а касније је ћерка Кучка убила Јуријевог сина Андреја Богољубскога, за кога је била удата. Овде је тешко разлучити да ли руска “кучка” има икакве везе са српском речи “кучка” (керуша, женка пса). Вероватно не, јер данас постоји руска реч кучка са значењем ‘хрпа, гомила’. Мада, како смо видели, и улица Сретенка тешко се може објаснити руским вокабуларом, док је у српском њено значење крајње јасно. Ако бисмо хтели да се мало поиграмо, могли бисмо рећи да је Кучка био Србин из племена Кучи у Црној Гори или да је барем рођен у српском месту Кучево. Само име Сретенка, може бити, показује да су сви Словени некада говорили језиком који је био веома налик српском “чобанском” – оном којег је Вук забележио и “ослужбенио”. Народ је, рекло би се, причао свугде исто, али црква и властела, желећи да, уз остало, и језиком утврде своју племенитост, и надмоћ над обичним пуком, радили су пуно на томе да се језик накити и значајно измени. Обичном крестьянину (сељак, хришћанин, кретен1)), такав језик је звучао тајанствено, малтене, божански, тако да му није било друге него да се беспоговорно повинује вољи жреца, цара и властелина (бојара). Тако је било некада ─ а данас?
_________________
1) Крестьянин ‘сељак’ је руска реч и првобитно значење јој је било “хришћанин”. Дакле, хришћанин је боље прошао у руском него у француском језику, где је хришћанин (crestin) “постао” кретен.
Пајташка мафија
Пошто не знамо како је данас у Русији, окренућемо се Србији, да видимо како се ту понашају “модерни” српски “бојари”. Истина је да се у цркви још увек (али, чини се, све мање), на литургијама говори једна варијанта црквенословенског, српскословенског или рускословенског, али, тешко је рећи да такав језик данас може било кога да импресионира. Срби, заправо, у цркву залазе само тада када их снађе нека тешка невоља или када (помодно) желе да покажу свету да више нису “неверници”. Српска властела је данас неписменија од обичног пука, тако да се од њих тешко може очекивати да у свом разговору употребе више речи од оног броја сантиметара који се садржи у обиму њиховог масног трбуха. Судећи по томе, рекло би се да језик више није средство за владање/управљање масама. Да ли је могуће да данашњи властелини контролишу народ, служећи се само кратким фразама и припростим паролама? Важно је да се направи атмосфера ишчекивања, у којој ће се име “господара” што дуже “провлачити” кроз пауперизовану свест обесправљених српских “хелота”. На пример, једне године, у банатском селу Лукићеву, у време сеоске славе, постављен је у центру села велики натпис са добродошлицом, намењен војвођанском владару Пајтићу. Атмосфера је била слична оној у филму “Три карте за Холивуд”. Непотребно је да се каже да Пајтић, баш као и Тито некада, није уопште имао намеру да дође у то банатско село. Чак ту није ни возом пројурио.
Демократска диктатура
Они који имају солидан број година на својим леђима, попут аутора ових редова, добро се сећају “диктатуре пролетаријата” из оних “Карл-Марксовских” времена. У том добу пролетери су били они “другови”, који су успели да се убаце у владајућу класу након Другог светског рата. Ма колико идеја комунизма (комуна →заједница) била “хумана”, никада није било (нити ће бити) простора и материјалних средстава, да се задовоље потребе сваког појединца (“радиш колико хоћеш, а добијаш према потребама”). Уосталом, како би властела била властела, а власт власт, ако не би било “плебса” над којим се влада и који се израбљује. Да би један имао оно што жели (а појединац жели све), тада не постоји друга могућност да се таква жеља испуни, сем да се крене у отимачину и пљачку оних других, који то исто желе, али нису у позицији да жељено остваре. Заправо, могло би се рећи да ту једна врста остварених хуља пљачка оне хуље које нису стигле да се развију и на време изађу из ларвене форме. У Србији, након “демократских промена”, као да се ништа суштински није изменило. Једнопартијска “демократска” власт замењена је “вишепартијском демократијом”, док, уистину, ту је владао и влада само један човек. Рекло би се да “демократска батина” никада неће напустити српску мазохистичку свест. Као што смо већ горе напоменули, Србин саучествује само у болу и само бол може накратко да га уједини у утилитарно-кметовском свету запретених грегарних мотива. А у временима без бола Србин се брзо осили и постане саможив и самољубив у толикој мери да његову детиње раскалашну разиграност више нико не може ваљано контролисати. Власт у Србији је то давно схватила и зато свој народ непрестано млати по ушима, не допуштајући му да се неконтролисано “заобада”. Уосталом, зар није нормално да у овом суровом свету јачи одређује судбину слабијима? Па и наши властодршци константно добијају евроатлантске “ћушке”, образи су им се ужарили, те је и њима потребан некакав вентил за пражњење “упресованог” понижења.
Зора
Но, да покушамо да се са оваквог поља, засејаног теоретском јаловином, вратимо у поље у којем реално бујају многи цветови разнобојног корова. Пре неколико дана, аутор овог галиматијасног чланка, био је у прилици да га просветна “инспекторка” позове на “рапорт” у школи у Лукићеву где ради. Неко ће се овде упитати какве везе имају просветни инспектори са Кучковићима и Дугорукима. Вероватно никакве, сем, можда у симболичком смислу, јер је власт, углавном, свугде дугорука. Дакле, Дугоруки су дугоруки и у Русији и Србији и на било ком другом крају планете. Што се Кучковића тиче, видели смо да ту ствар није до краја јасна. На крају, као “куриозитет”, да још напоменемо да су Долгорукови били једна од најмоћнијих фамилија у Русији вековима и да су имали имање у месту Подмокло, чије нас име подсећа на српски придев подмукао (подмукло). Ипак, то је чиста случајност, јер је Подмокло добило име по влажном, мочварном земљишту (рус. подмокать ‘овлажити’).
…
Елем, тог дана (сада прелазимо на писање у првом лицу једнине), био сам некако наоштрен да се са неким жестоко посвађам ─ да ли због сретања или несретања ─ нисам сигуран. Било би најбоље, мислио сам, да то буде баш просветни инспектор. Нећу да се свађам с људима с којима се свакодневно виђам ─ то би ми за ове године било пренапорно. Сетим се оних давних/дивних времена када сам на “сва уста” изружио једног полицијског инспектора, па ми некако дође мило око срца. Онда, као да ми савест мало проради… чини ми се да је најбоље да онај малопређашњи позив игноришем. Ипак, након десетак минута премишљања, уђем у ону малу управну зграду, у којој плинска пећ хукће и дању и ноћу. Тамо, за оним удаљеним столом, одмах поред школског сефа, видим црнокосу госпођу, лепог белог лица и солидне, рустикално здраве, телесне грађе. Зорица Пајташев. Знамо се већ дуже од једне деценије. Из школе у Мужљи, још из оног доба када су једни, крајем деведесетих прошлог века, дували у пиштаљке и шетали по граду лупајући у шерпе, а други, попут Зорице Пајташев, мирно све гледали и стајали с друге стране барикаде. Издалека ми се учини да се Зорица није пуно променила, али, кад сам пришао ближе, видех да се прилично удебљала. Зорица је тада била девојка, која је, ваљда, тек била завршила факултет. Запослила се у школи у Мужљи као секретарица. Била је веома послушан радник у то доба, када је у Мужљи директоровала igazgató Стојанка Стајић2) и када се у школи дизала буна против “диктатуре”. Зорица је, заправо, пример како се сервилност исплати (претпостављам да је тада добила посао преко СПС-а, јер се тада, као и данас, ретко ко могао запослити уколико није био члан владајуће партије/касте) ─ од једног “смерног” девојчета и сеоско-школске секретарице (касније секретарица у дечјем вртићу “Бошко Буха” у Зрењанину) “уздигла” се до места просветног инспектора.
__________________________
2)Стојанка Стајић је била директор школе у Мужљи пре “октобарске револуције” у Србији на крају другог миленијума. Иако ми је Стојанка тада, готово целе школске године, одбијала 10% од плате, покушавајући да ме утера у “тор”, морам да признам да је она била госпођа, дама par excellence, за сву ову новокомпоновану господу. Сећам се, да и у време када сам са Стојанком био у најжешћем сукобу, никада се није десило да уђем у њену канцеларију, а да ме она не понуди кафом и пићем. Данашњи директори (слични Сретенку Марићу из Лукићева) гледају само како да се накраду за себе и не дају никоме другоме да узме једну пребијену пару. Песмица коју сам склепао за време Стојанкине владавине у школи у Мужљи, нимало не губи на актуелности:
Да л’ десет посто ил’ сто за једнога Пита се у себи наставник нервозно; Ако каже нешто – јебаће му бога И све свеце што је школом добра спозно
Све за службу
Поздравих се са Зорицом и хтедох да је мало подсетим и попричам о оним временима у Мужљи, док је СПС још суверено владао Србијом. Међутим не стигох, јер ме Зорица погледа некако мутно, трудећи се да буде ауторитарна, питајући ме одмах “шта се ја то буним”. Не чекајући мој одговор, наставила је да прича како је у случају моје наставне норме све урађено по закону. Ударила је по бесмислицама, које нисам имао намеру нити да слушам нити да о њима озбиљније полемишем. Заправо, нисам желео да сада расправљам о нечему о чему ћу свакако морати да дискутујем у једном будућем судском процесу. Најзанимљивије у свему је то, да Зорица Пајташев, просветна инспекторка, тврди како члан 131. Закона о основама система образовања и васпитања, није прекршен тиме што листа за преузимање нераспоређених радника и запослених с непуним радним временом није достављена до 15. августа за следећу школску годину.
А члан 131. поменутог Закона дословно гласи:
Запослени који је у установи у радном односу на неодређено време, а остао је нераспоређен или има статус запосленог са непуним радним временом на основу члана 137. ст. 2. и 3. овог закона, остварује право на преузимање стављањем на листу запослених са које се врши преузимање.
Листа из става 1. овог члана утврђује се до 15. августа за сваку наредну школску годину, у оквиру школске управе по јединицама локалне самоуправе, а на основу пријава установа о запосленима који имају право на преузимање. Право на преузимање остварује се споразумом, уз сагласност запосленог.
Потом се Зорица осврну на мој пријашњи захтев да се обезбеде иоле пристојни услови рада у учионици која је преуређена за наставу физичког васпитања. Каже ми “мудро”: “Душане, знаш ли ти колико наставника ради у горим условима него што су ови овде у Лукићеву?”
Ту замало нисам пао у ватру. Подсетим Зорицу, бившу секретарицу школе у Мужљи, да сам сличну бесмислицу чуо од Вере Ђукић, бивше саветнице за наставу физичког васпитања, која ми је, баш у школи у Мужљи рекла, како је она некада “радила и у тежим условима”. Дакле, инспектори, саветници и надзорници су исто причали и оно “зло” СПС време као што причају и у ово “демократско” доба. Уместо да раде на томе да створе боље и хуманије услове за рад деце и наставника, наша несуђена инспекторка прича (баш као и Вера Ђукић некад) о горем. Одвратно! Кратко сам одговорио Зорици:
“По таквој логици могли бисмо да се вратимо у пећину и да као урођеници тамо скачемо око ватре!”
Свака даља дискусија са Зорицом, видим, сасвим је непотребна и без икакве је сврхе. Иако инспекторка, по истом, горепоменутом, Закону о основама система образовања, има обавезу “да обезбеди заштиту детета и ученика и запослених од дискриминације, насиља, злостављања и занемаривања”, она ипак брани ону страну која је плаћа. Наравно, то је у Србији сасвим нормална ствар, јер ту се једино луд инспектор, судија или било који други државни службеник, који доноси одлуке о туђим судбинама, придржава закона и етичких принципа који човека чине човеком. Уствари, човек који држи до свог моралног интегритета никада не би могао да ради посао инспектора, јер уколико би поступао по слову закона, убрзо би био удаљен с таквог посла. Наравно, овде ја не желим да окривим Зорицу за било шта… па, побогу, и она мора од нечег да живи!
Не може се преко мора без компаса и мотора, та није ово средњи век… ─ говорио је некада песник, мој пријатељ Ж. Перовић, професор математике у Приједору, који, нажалост, данас није међу живима. Тај човек се увек водио оним чувеним Кантовим начелом: “Звездано небо изнад мене и морални закон у мени” (Der bestirnte Himmel über mir und das moralische Gesetz in mir). Као и Кант, оптимистички је веровао у могућност побољшања морала и људског карактера уопште, истовремено се слажући с великим философом “да је наопака и зла природа још увек иманентна људском бићу”. Сам Кант је тврдио да човеков порив за чињењем зла није наслеђен, то се не стиче и не учи, пошто зло оригинално припада човеку; оно је примордијалног порекла, у човеку је “од почетка”.
С друге стране, добро и морал оригинално не постоје у човеку, те је неопходно (Кант1) да се човек од малих ногу васпитава (поучава) у том смислу. Наравно ни Кант ни мој колега и пријатељ Перовић нису први који су слично размишљали на тему морала, општеприхватљивих норми и, уопште, на тему онога што бисмо, можда, условно могли да назовемо “добрим понашањем”. Са своје стране, Хегел се супроставио Кантовом “индивидуалном” моралу, сматрајући да се морал (Sittlichkeit) мора промишљати како кроз институције (објективни дух) тако и у смислу његовог историјског развоја. Спознавање тог објективног духа (који постоји “сам по себи” и који је независан од људске воље) било је предмет “умовања” многих философа, од античког доба до данас: како спознати несазнајно! Све у свему, обрни окрени, “разумно бића” (Сократ) увек се на крају своди на “политичку/друштвену животињу” (Аристотел) и на “незаситу” жељу те “животиње” за “превредновањем свих вредности”, пратећи “вољу за моћ” (Ниче, Wille zur macht).
У земљи Србији, рекло би се, не остаје простор ни за какве друге “философске” медитације сем оног Кантовог “звезданог неба” (које се све ређе и теже може видети кроз тешку тмушу и маглуштину) и моралног закона “у себи”, којег људи у Србији никако не смеју да се држе. Човек у Србији тешко да може да буде “разумно биће”, пошто он не мисли главом већ изгладнелом утробом. Он није ни “политичка” ни било каква друга животиња, пошто више није у стању да се организује ни на нивоу чопора. У Србији човек нема шта више да “превреднује”; све вредности су темељно уништене. Он више није у стању да онако, ничеовски, у очају повиче, “Ja, ich weiß woher ich stamme1…”, јер грађанин у Србији више ништа не зна: од силних надања и хватање на “кедере” лажних обећања, ни сам не зна како, нашао се у подножју непрегледне пустињске дине, коју ветрови нон-стоп развејавају замећући све путеве и све трагове који би могли да одведу некуда и негде. Смештени смо у никуда и нигде, без икакве наде за оазу негде. А ко нам је крив што смо се нашли ту где јесмо као да нисмо? Наше вође? Ама не, тешко да су нам “лидери” криви. Оне наше старије генерације из 40-их и 50-их беспоговорно су, читавог живота, следили некакве “вождове”. Осим у ретким изузецима, бунили су се само онда када их неко напујда и када су знали да им неће фалити длака с главе. Нисмо знали да станемо у заштиту наших комшија, пријатеља и рођака, чак ни тада када су неки од њих били изложени ужасним страдањима. Сви смо расли уз Домановићевог Вођу, а ништа одонуд нисмо успели да схватимо. Мислили смо да је сатира исто што и шала. А када смо схватили да то двоје није исто, било је касно, време нас је згазило.
А како да нам не буде лоше? На чело Министарства просвете увек су, неким чудом, долазили људи, којима ништа “озбиљније” није запало у расподели изборног плена. Шта ће политиколог на челу српске просвете? Човек је докторирао на теми: “Мањинско питање у односима балканских држава” и требало га је послати у Прешево, Нови Пазар, на Космет, да тамо ради оно за шта се школовао. На сајту владе стоји да је министар просвете написао две књиге и десет научних радова. Осим књиге Геополитика Србије, написане у облику скрипте, за потребе Мегатренд факултета, ништа даље се, изгледа, не може наћи на интернету. Како год било, теме којима се бавио Жарко, чини се, немају великог додира с просветом. Ваљда нам се због тога и десило да смо почетком ове школске године кренули да сејемо отказе просветним радницима. И то сасвим противзаконито. Министар ништа није радио током лета, а онда се “сетио” да је ипак требало нешто да уради, да би, ако ништа друго, показао да волонтерски рад није једнак нераду. Након што је консултовао просветне синдикате, који кобајаги заступају интересе просветних радника, отпочео је лов на “прекобројне” раднике у школству. Најпре је одаслао школским управама широм Србије некакво наводно упутство, које, до дана данашњег, нико није успео да види. Убрзо, након два три дана, уследиле су и две тајне “депеше” у којима се покушало ублажити оно зло које је министар нанео незаконитим одлукама. Начелници школских управа углавном су ревносно извршавали постављену “домаћу задаћу”, баш као и велики број директора школа. Међу овим другима нашао се и приличан број оних који су дочекали овакву прилику да се освете појединим радницима који им нису били по вољи. Једноставно, акција “реорганизације”, започета лакомисленошћу министра просвете, добила је облик тешке харанге и прогањања познатих из давно прошлих компартијских времена. Недостајао је само Голи Оток, Главњача и други слични центри за “преваспитавање” унутрашњих непријатеља. Вероватно да просветни радници никада раније на овим просторима нису осетили такву правну несигурност, као у првим данима ове школске године. Већина тужних просветара завукла се у мишје рупе, свакодневно се презнојавајући у очекивању какву ће им вест донети директор школе. У канцеларију директора улазили су на прстима, једва успевајући да некако нешто проговоре о ономе што их мучи, а излазили су погрбљених леђа са неодређеним, а често и бахатим одговорима њихових надређених. А на њиховом ојађеном, понекад и престрављеном месту требало је да буде просветни радник који ће с осмехом од уxа до уха да дочека ученике?
Но да се још мало вратимо нашем мега политичком комесару, преподобном комуносоцијалисти, који би направио дил и са црним ђаволом само да се домогне места на коме ће имати велику личну корист и парче тако слатке политичке моћи и утицаја. У то што је данас, Обрадовић је стасао под Милошевићевим скутом, оним истим због кога некадашњи ДОС и данас кука и тврди да и даље пропадамо због наопаке владавине СПС-а и ЈУЛ-а током деведесетих прошлог миленијума. Данас, зачудо, као да нико не сме да тог истог министра просвете упита зашто арчи државне паре у своја туристичка путовања по свету. То он, ваљда, хоће ипак “мало” да наплати своје волонтирање у влади? Човек “ради” у влади “бесплатно”, а плаћен је на страном факултету! Али, ко да пита министра просвете зашто незаконито и тајно троши народне паре и зашто уништава српску просвету, када и већина других државних функционера чини то исто. И то од врха до дна власти. У просвети се намножило на хиљаде директора, заменика директора, правника и друге непотребне администрације, који у малим сеоским школама немају шта да раде, сем да гледају да за себе узму неку “цркавицу”. Такви непрестано поправљају шарке на вратима, косилице, пумпе за грејање, сваке године негде разводе струјне каблове, праве чесме и где треба и где не треба, купују апарате за пречишћавање воде па их негде забораве, граде шупе, узимају сваки час измишљене дневнице, путне трошкове, троше на хиљаде евра на “пословне ручкове”, купују и оно што не постоји, чекају гром и олују као озебли сунце…
1Die Kritik der Urteilskraft 2Знам одаке потичем
(Да, ја знам порекло своје.
Незасито као плам,
горим, згарам себе сам.
Што год дирнух, светлост поста,
што оставих угљен оста,
сигурно је да сам плам!)
Оно што се дешава у месецу септембру у школама широм Србије могло би се подвести под најгору врсту психолошког терора над просветним радницима. Заправо, да ли постоји ишта теже и опасније за човеково здравље од неизвесности? Данима и недељама долазите на посао, а не знате какав вам је статус. Не знате у којим ћете разредима радити, не знате колико ћете часова имати у недељи, не знате да ли ћете имати пун или непун фонд, да ле ће вам плата бити мање за 10 или за 50 процената. Ништа од тога не знате, а сваки дан долазите на посао и покушавате да сакријете вашу муку од ученика, који својим проницљивим ‘радарима’ примећују да нешто с вама није како ваља. Сваке вечери, исцрпљени до максимума и физички и психички, лежете с питањем шта ће вам донети сутрашњи дан, какво ће вам решење ваш директор сутра или неког следећег дана гурнути под нос, шта ћете онда када вас напросто шутну, да ли ћете скичати, сиктати, скакутати или ћете се скитати од немила до недрага. Није потребно посебно објашњавати колико је сличан однос према радницима нељудски и колико одступа од свих моралних норми на којима почива модерна цивилизација. Модерним језиком, сличан психолошки терор назива се ─ мобинг (енг. mob ‘руља, гомила, олош). Најчешће је то тзв. вертикални мобинг, где надређени прогањају и уништавају своје подређене.
Наравно, мобинг (злостављање слабијих) постоји од када је света. Ипак, рекло би се, ретко се дешавало да се ‘народна и демократска’ власт једне државе сасвим окрене против властитог народа (какав је случај у Србији) и да жели да свој народ затре, тј. да га темељно и неповратно искорени. Човек који је први увео термин ‘мобинг’ у употребу, Хајнц Лејман, учинио је то на основу студије о “психолошком терору”, коју је урадио у Шведској током 80-их година прошлог века. Њему је пошло за руком да идентификује 45 варијанти понашања типичних за мобинг: прикривање неопходних информација, социјална изолација, клевета, немилосрдна и неоснована критика, ширење гласина, поруга и слично. Условно речено, све то што је Лејмен побројао веома је уобичајено (малтене природно) у пословном свету који је израстао из криминалног миљеа. Ипак, такво разбојничко понашање никако се не може сматрати “нормалним” када је у питању државна управа и извршна власт једне земље. Да ли је то српска политичка елита (слично пословној) израсла из разноразних ‘гангова’ и ‘синдиката’, који се ни по чему не разликују од оних мафијашких кругова из којих је израсла класа модерних бизнис “лидера”?
Разбојнике који данас кроје судбину српској просвети и српској будућности нимало не занимају деца. Интереси ученика у пребројавању и елиминисању “прекобројних” наставника уопште немају значаја онима који су одлучили да “уштеде” неки динар у циљу очувања “економске стабилности земље”. На пример, у школи у Лукићеву, где је директору стигла “директива” начелника (гаулајтера) школске управе Зрењанина (коју овај као државни војник “савесно” извршава), да се наставницима музичког васпитања убудуће не плаћају часови хора, дошло се до апсурдне ситуације у којој се ученицима ускраћује право да имају школски хор. Наиме, реч је о невиђеној и несхватљивој дискриминацији деце, пошто је јасно да наставница музичког не може да држи бесплатно хорове у обема школама у којима ради (Лукићево и Стајићево). Дакле, поменута наставница ће изабрати једну од те две школе да у њима држи хор као “обавезну секцију”.
Да би апсурд био већи, настава музичког васпитања, када су у питању хор и оркестар, не помиње се у Закону о основној школи нити у Закону о основама образовања. Али, у наставном програму за седми разред јасно пише да су часови хора обавезни (види слику горе) и да они улазе у фонд часова наставника музичке културе. Дакле, часови хора (по мишљењу министра, начелника и директора), иако су обавезни и мада улазе у фонд часова наставника музичког ─ не треба да буду плаћени. Зар је могуће да се наставни програм не мора поштовати или се оно што у том програму пише може тумачити како се коме прохте?
У најновијем програму за осми разред и даље стоји да је “школа обавезна да организује рад хорова”. Дакле, школа је обавезна да организује нешто што је необавезно, пошто је сада, Правилником о другом циклусу образовања, хор сврстан у факултативне изборне предмете. Тешко је објаснити како се таква нелогичност могла наћи у једном законском акту. Поставља се питања да ли је ико то пажљиво читао пре него што је такву бесмислицу усвојио. Примећујемо да се овог пута часови хора не третирају као “редовна настава”, већ улазе у “оквир” 40-часовне радне недеље”. Сваком ко није раставио с памећу јасно је да нешто што је обавезно не може да подлеже било каквој и било чијој “ревизији”.
Хор је по законодавцу и факултативни (необавезни) изборни предмет и додатни рад у оквиру предмета музичко васпитање и слободна активност (секција). Уз све то хор је и ОБАВЕЗАН предмет који траје 45 минута и који се уноси у распоред часова.
Коначно, уколико министарство жели да истера с посла наставнике музичког васпитања, да би тиме “спасило земљу” и да би се Србија “извукла из економске кризе”, тада се оно понаша сасвим неразумно. Сваки иоле бољи економиста, још од Рикарда и Адама Смита зна да решење за финансијске невоље никако не може бити масовно отпуштање радника с посла, већ ново упошљавање на оним местима која доносе профит. Очигледно је да су наше власти неспособне да се озбиљно ухвате у коштац са економским проблемима у које је земља запала и, уместо да траже механизме којим ће да напуне буџет, они гледају како да смање захватања из буџета. И то где? У просвети!?
А пре само неколико месеци наш надобудни министар се хвалио како следи ону кинеску пословицу (погледај видео, кликни лево): “Планираш ли за једну годину унапред, посеј жито; планираш ли за десет година, посади дрво; планираш ли за цео живот, образуј народ“. Занемаримо ли чињеницу да Обрадовић погрешно приписује горњу мисао Конфучију, слушајући га могли смо доћи до (погрешног) закључка да њега уистину занима судбина српске просвете. Засад је стигао дотле да сеје отказе и дискриминише децу, којој укида право на хорско певање, али исто тако, рекло би се, и на било какву радост у животу.
Изгледа да није нимало случајно да се ваш помоћник у Министарству просвете презива ─ Јауковић. За последњих годину дана, некада у пратњи поменутог Јауковића, а понекад без њега, успели сте да обиђете, малтене, цео свет: Кина, В. Британија, Француска, Куба. Наравно, све сте то обилазили у жељи да унапредите српску просвету. На Куби сте научили да се шећер може правити и од шећерне трске, а у Кини сте увидели да људи могу да комуницирају и уз помоћ слика. У Француској, пак, похађали сте курс о томе како се "фејсује" социјалистичка интернационала (СПС-ДС), док сте у Лондону сазнали да и кинески "даблдекери" имају две платформе.
Звучи готово фантастично, да сте се тако жестоко "распутовали" (заједно са својом не малом свитом) по свету, као да сте мега министар иностраних послова једне од великих сила или некакав мега интернационални менаџер ─ можда мега маркетиншки експерт, без кога се функционисање великих (мега!) светских бизнис-система никако не може замислити. Уз све то, како нам јављају провладини медији (а других у Србији скоро да и немамо), ви сте се великодушно одрекли ваше плате у Министарству просвете. Заиста, тешко је замислити министра у било којој влади у свету, који се одриче плате која му по закону припада. С друге стране, такође је тешко замислити министра, који волонтерски ради као шеф Министарства просвете, а стално је "ухлебљен" на другом "мегатренд" месту. Заправо, како замислити министра који волонтира у Влади Републике Србије? Да ли је таква пракса "добровољног и неплаћеног министарског рада" икада и игде забележена у некој другој држави на свету (у мирнодопским условима)? Тешко да јесте.
Али, мора се знати да на свету и нема тако напредне земље каква је Србија.
Дакле, одрекли сте се министарске плате, у замену за друго радно место ─ место ванредног професора на приватном Мегатренд универзитету. На сајтуМегатренд универзитета стоји да сте одржали 115 часова предавања студентима Факултета за државну управу и администрацију и Геоекономског факултета Мегатренд универзитета, од почетка академске 2008/09. године. Уз то још се додаје "да су ваша предавања, у редовној анкети студената, оцењена највишим оценама и у научном и у педагошком смислу". Свакако, другачије и није могло бити. Побогу, па професор тим "срећним" мега студентима није било ко ─ већ мега министар просвете главом и брадом!
И све би то било лепо ─ вансеријски мега способан човек, рекло би се. Стиже на све стране света, држи дивна предавања мега студентима и, уз све то, министар је српске просвете у слободном времену. Неко би се на овом месту можда упитао, када ви то (и како) господине министре стижете да испуните ваше министарске обавезе? Или, што није искључено, ваше министарске обавезе и не морају бити обавезне, пошто сте на том месту свакако добровољно, тј. необавезујуће, без икакве плате/принадлежности. А човека with no income (нема потребе да ово преводимо, пошто сте похађали Мемфис и Долину краљева о трошку српских пореских обвезника) није морално терати да нешто озбиљно ради. Заправо, сада нам постаје јасно да све што ви радите на месту министра просвете није ништа друго до ваш "хуманитарни" рад in your spare time ─ малтене као "добри Самарићанин"!!
И замислите, док ви радите на два места, а плаћени сте само за једно, неки просветни радници (за које сте ви волонтерски задужени) бивају "двоструко" плаћени за исти наставни час. Недопустиво. Страшно! С друге стране, ма неких злобника који вам замерају на вашемдоброчинитељском раду. Кажу, да је ваш рад у министарству и на приватном факултету неспојив и да се ту ради о класичном облику "сукоба интереса". Уз то још додају како је ваш Мегатренд добио акредитацију тек када вам је повећао месечну апанажу за тричавих 65 000 динара (са 200 000 на 265 000). Има и оних који тврде да се истовремени рад у Министарству просвете и на приватном (страном) факултету може упоредити са министром финансија који би био стално запослен у некој од страних банака. Ипак, ти људи не разумеју да су финансије једно, а просвета нешто сасвим друго. Јесте да се не зна тачно ко је власник Мегатренд факултета (председник је Валтер Швимер, некада генерални секретар Савета Европе, који нас је недавно саветовао да се одрекнемо Космета ако желимо да уђемо у ЕУ); очигледно то је неко ко стоји иза MEGATREND International Expert Consortium Limited, London, чији је домен на интернету тренутно угашен. Уосталом, кога баш занима како је "порођен" Мегатренд, може се о томе обавестити директно на сајту Мегатренд универзитета. Образовање, поготово високо, веома је комплексно да би се могло, тек тако, једноставно, апсолвирати. Али, ко се потруди (уколико му је IQ довољно висок), схватиће да је Мегатренд јако упориште "еуропске културе", јер је ректор тог универзитета, Мића Јовановић, истовремено и потпредседник Атлантског савета Србије.
А председник Атлантског савета је Владан Живуловић, својевремено Директор фонда за реформу војске СЦГ, која је тако умешно "реформисана" да више, по речима њеног врховног команданта и председника Србије, "никада неће ратовати".
Стога, господине министре, никакво чудо није да сте ви, као мега-српски ум, засели (добровољно и за "џабака") на чело српске евроатлантске просвете. Требало би да знате, да има и оних смућених глава у Србији, који свим силама покушавају да умање ваше мега интелектуалне и мега организационе квалитете. Такви, верујте, нису у стању да разумеју ново време, које тражи веома софистицирану технологију и софистициране просветне раднике, који ће бити у стању да прате мега савремене и мега ефикасне Мега-трендове. Ваше жртвовање за добро Србије и српске просвете, морам признати, полако добија епску димензију. Мегатрендовци, односно, евроатлантиђани, сигурно су највећа нада, не само српске просвете; они су велика нада боље српске будућности уопште. Уместо негдашњег српског војводе, данас имамо господина Вејводу (да ли је ово штампарска грешка?), који је главна перјаница српских евроатлантиђана, српске политике, али и српске просвете. Човек се вешто (што ви добро знате господине Обрадовићу) инфилтрирао у редове наших противника; био је председник Сорошеве фондације у периоду од 1998-2002).
Наравно, ово ја говорим онако, да остане међу нама, јер народ то не треба да зна, а поготово не просветни радници, које треба припремити за једно остракизам-инклузивно-екстензивно пропадање у мега светлу будућност мега евроатлантског мегатрендног мегалополиса.
Да би просветни радници у Србији били у стању да схвате зашто ви остајете верни Мегатренду и зашто волонтирате у влади Србије на месту министра просвете, неопходно је да се каже какве су све величине (мега интелектуалне громаде!) добиле титулу почасног доктора наука на вашем Мегатренд универзитету. Најпре, ту је Џон Незбит, човек који је експерт за кинеско економско и социјално "чудо", а који је, однекуд и један од оснивача (вероватно и власника) Мегатренд универзитета у Србији. Потом, ко ће коме ако неће свој своме: син Мића Јовановић, ректор Мегатренда, додељује титулу почасног доктора своме оцу ─ Божину Јовановићу. Коначно, да не би било спора да је Мегатренд факултет место окупљања врхунских светских стручњака показаћемо то примером још једног почасног доктора наука, чије је име добро познато широм земаљског шара ─ мега проф. мр. др Милутин Мркоњић!
И поред тога што имате плату од 2500 евра (готово сиротињску у односу на Евроатлантиду), повремено се појаве они међу просветним радницима, који су спремни да вас опањкавају. На школским одморима, такви просветни зли језици (углавном нерадници и набигузи који нису заслужили ни ту плату коју добијају ─ око 350 евра ако имају пуну норму) причају да сте купилистан од готово пола милиона евра. Не знам да ли сте заиста купили тих двестотинак квадратића стамбеног простора, али и ако јесте, не видим ту ништа лоше. Шта хоће овај свет? Одрекли сте се министарске плате, хеј! Да ли би то исто иједан од поменутих просветних лајаваца урадио, и тиме, попут вас, показао своје огромно срце и бескрајно добру душу? Сумњам да би. А све те паре, које нису мале (хеј, министарска плата, бре!) ви остављате држави, која ће то дати у социјалне сврхе. Ти погани просветни језици, који би хтели да вас оцрне, требало би да размисле одакле су добили оних 5000 динара (готово целих 50 евра) садака зеката (помоћи за сиротињу).
Уосталом, за способног и вредног човека пола милиона евра и није некакав велики новац. Толико новца се, за време шефовања вашег СПС вожда и црвене ружице, крајем прошлог миленијума, могло зарадити на брању малина, трешања или крушака дивљака, зар не!
Господине министре, ових дана, словеначка фирма Комтрејд отворила је скуп под називом "Фабрика знања". Однекуд ми се чини да су организатори те "фабрике" сасвим маргинализовали вашу мега величину и да су вас гурнули у запећак, заједно са мега привредником Мирославом Мишковићем. Јако ми је жао због тога, и кад бих могао, жестоко бих критиковао Словенце, који игноришу нашег мега министра просвете, да не кажем ─ министра знања. Како, бре, неко сме да прави фабрику знања, а да се ту ништа не пита српски МЕГА министар ЗНАЊА. Несхватљиво. Уместо да причате о знању, школству, просвети, едукацији, инклузији и конклузији и оклузији с преклузијом, остало вам је да са привредником Мишковићем разглабате о новом успону СПС-а и најновијим директивама пристиглим из Мишковићеве "јулске" Дирекције.
Заправо, имам утисак као да неко покушава да вас дискредитује, то јесте, да умањи углед једне доказане мега звезде српске науке и образовања. Не дајте се.
Знање је сила, знање је моћ.
Коначно, драги наш министре, веома ми је драго што сте започели са оном реформом на коју смо чекали дуже од педесет година. Ваш рационализам је, заиста, оно што нам је недостајало, па да добијемо школство по мери човека/детета. Доста је било ослањања на танане и варљиве емоције, на бесмислене и бескорисне људске медитације . Потребан нам је ваш хладан интелект и ваш непогрешиво дедуктивни критеријум истине. Раније реформе и рационализације школског система нису успевале зато што су се претходни реформисти освртали на законе и правилнике. Не, ви сте први од оних великих организатора који су схватили да се поштовањем глупавих норми и правила никуда не може стићи. Интерес друштва и државе мора бити испред сваког закона, осим оног евроатлантидског. Има и оних који тврде да се закони морају поштовати, па чак и тада када су наопаки, попут оних који су допустили да наставници могу да буду двоструко плаћена за један исти час. Невиђена брука. Ипак, ви сте то, хвала богу, запазили вашим интроспективним оком. Решили сте да разрешите тај замршени чвор, попут Гордија, брзо и ефикасно, једним потезом вашег мачо пера.
Господине Обрадовићу, верујте ми на реч, велики број наставница леже у кревет с вашом сликом на својим обнаженим и ознојаним грудима. Има и један број наставника, који ради то исто, следећи ваша и евроатлантидска упутства о родној равноправности. Каква ће тек вриска настати, када се заједно са вашим драгим колегама министрима, тако наочити и зубати појавите на челу поносне геј параде. Ипак, скренуо бих вам пажњу да има и оних гадова, који около причају, да ви излазите на поменути сајам поноса зато што су вам тако наредили министри, немачки Гвидо Вестервеле и британски Вилијам Хејг. Људи ваљда мисле да ви не одлучујете ни о чему у овој нашој лепој државици, јер су погрешно протумачили ваше речи, да ништа не можете казати о повећању плата у просвети, док не видите шта о томе мисли ММФ. Такви сироти не знају, да ММФ долази у Србији да научи како се може преживети без посла и без плате.
Само дан раније, уочи мишљења МСП о шиптарској Декларацији о независности, изјавили сте да “не бисмо више живели у истом свету, уколико би одлука суда легализовала сецесионистички покушај”. Нисам сигуран да ли сте то рекли тек онако, реда ради, или заиста тако мислите. Ако је у питању ово друго, тада ви показујете такву наивност каква се ретко може срести код једног државника. Или сте, што би се пре могло рећи, добро премазани свим евро-атлантским “помадама”, које вас, ето, већ годинама успешно штите од било каквог негативног зрачења вашег бирачког тела. Наиме, да би се претпоставило каква би одлука МСП могла бити када су у питању спорови које води Србија (или се воде против Србије), није неопходно да будете велики стручњак за политичка питања. Највећи део информација о раду МСП и подацима о судијама који се тамо тренутно налазе, могу се данас веома лако наћи на интернету; потребно је само да у претрживач укуцате право “питање”. Да бих јасно илустровао ово о чему говорим, узећу слободу да вас упутим на страницу коју је моја маленкост “окачила” на интернет пре готово две године (јесен 2008). Дакле, ако је један лаик, којем политика није занимање и који се тиме бави само узгредно, био у стању да претпостави лош исход нашег обраћања Међународном суду (не)-правде, тада помало чуди да сте ви (заједно са дивизијом саветника који вас прате) потражили “сламку спаса” тамо где се она никако није могла наћи — усред “леденог” евроатлантског океана. Као што горе рекох, тешко је поверовати да сте толико наивни или глупи, да не бисте били у стању да схватите у каквом свету живите.
Заправо, повод за овакво писмо вама била једна изјава Абдулаха Гула (ово писмо сам давно започео), на оном “тројном” састанку у Истанбулу, у априлу 2010. године, где сте били присутни уз председника Турске и председавајућег Председништва Федерације БиХ. Наиме, између осталог, Гул је (како преносе српски медији) као добар корак, оценио именовање амбасадора БиХ у Србији, као и усвајање декларације којом је парламент Србије осудио геноцид у Сребреници. Као што видите, Гул је ту јасно изговорио ону реч, коју сте ви, предлажући ту несрећну декларацију, наводно, покушали да избегнете, користећи реч “злочин” уместо “геноцид”. Медији не кажу да ли сте ви на такву Гулову “опаску” реаговали. Претпостављам да нисте, јер се, уистину, таквој “констатацији” тешко ишта може приговорити. У преамбули “сребреничког покајања”, позвали сте се на пресуду Међународног суда правде, где је јасно речено да је у Сребреници почињен геноцид. Таквим несмотреним (намерним или ненамерним) потезом запушили сте уста себи, али и држави Србији и свима онима који би хтели да права (документована) истина о Сребреници једном буде презентована домаћој и страној јавности. Можда сте схватили какву сте ужасну грешку направили, већ следећег дана након усвајања “извињења” за “геноцид” у српском параменту, када је Мирсад Токача, директор Истраживачко-документационог центра – Сарајево (по писању муслиманске агенција ФЕНА), изјавио да је дошао до податка о 500 живих становника Сребренице који су, како каже, по разним листама били евидентирани као нестали у Сребреници, те о 70 особа који су сахрањени у Меморијалном центру Поточари, а који нису страдали у Сребереници. По ранијем признању Мерседа Смајловића, директора Меморијалног центра у Поточарима, тамо је “укопано око 50 људи који нису из Сребренице. Уз то, Амор Машовић, председник Комисије за нестала лица ФБиХ, јасно каже следеће: “У Меморијалном комплексу Поточари налазе се и жртве које су у блиском сродству са неким од већ сахрањених и идентифицираних жртава страдалих у геноциду 1995. године. То је вршено на основу одлуке највишег тијела Фондације, а у жељи да се изађе у сусрет породицама. Фондација је излазила у сусрет породицама које су тражиле дозволу све док се није суочила с проблемом да би се наставком такве праксе довели у позицију да не буде довољно мјеста на оних седам парцела које су предвиђене за укоп 8.000 жртава геноцида у Сребреници. Тада је Фондација донијела одлуку да се жртве које нису погинуле у Сребреници 1995. године не могу сахрањивати у Меморијалном комплексу.” Зар овакве изјаве, дате с муслиманске стране, нису довољне да се нормалан човек замисли и изрази сумњу да нешто са сребреничким “локалним геноцидом” није у реду.
За арапску телевизију Ал Џазира изјавили сте да не можете предвидети да ли ће српски парламент усвојити и другу резолуцију (да се 11. јул прогласи даном сећања на “геноцид” у Сребреници), али, иза вашег таквог дипломатског одговора, да се закључити да ћете се трудити да Србија и ту своју “обавезу” према “цивилизованом” свету коначно испуни, као што ћете се трудити да ухапсите генерала Младића, за којег чак знате да се “налази у Србији”. Ових дана, у посету Србији (или пре Санџаку) дошао је други представник Турске, премијер Ердоган, који је у Новом Пазару (Yeni Pazara) отворио Турски културни центар. Нормалном човеку тешко је појмљиво да у једној сувереној држави, на улазу у једну институцију, види ратну заставу неке друге земље. Наиме, како се на основу снимака, који су направљени за време Ердоганове посете, може видети, поред заставе Србије извешена је и ратна застава муслиманске БиХ. Исте такве заставе могли сте да видите у Поточарима, тамо где су вас дочекали погрдним узвицима и где су муслиманске “мајке Сребренице” од вас тражиле да се понашате као “добар комшија”. Заиста, било је крајнје понижавјуће за све грађане који Србију сматрају својом отаџбином, видети вас онако јадног и погруженог (само што нисте заплакали; не зна се да ли од жалости за муслиманским жртвама или за самим собом), како “достојанствено” трпите увреде и пљувања. Наравно, ви лично можете бити мазохиста, односно болестан човек, који ужива да га други понижавају и ударају ногом у задњицу, али, у улози председника Србије, такво ваше “уживање” је невиђена брука за Србију и њене грађане, као и за све Србе, ма где они живели.
Има доста тога необичног вашем понашању, господине председниче. Зар то није ствар "ишчашених" владара/идеолога, да се, у “сумњивим” ситуацијама, када немају праве одговоре на економске и политичке изазове, свесрдно и “ауторитативно” позивају на “доказане аксиоме” и друге, одавно “утврђене” комуно-атеистичко-глобалистичке догме. Како другачије протумачити вашу иницијативу да српски парламент усвоји поменуту декларацију о Сребреници, осим као “неодложни евро-коминтерновски задатак”. Ваши поступци јасно говоре да сте у потпуној власти “еуропске” фаланге, јер да нисте, ви бисте се барем потрудили да штетне одлуке по српске државе и српски народ не доносите на значајне датуме из српске историје. Наиме, тачно на 11-годишњицу злочиначког/варварског напада НАТО земаља на Србију, декларација о Сребреници (коју вам је написао ваш словеначки пријатељ и осведочени непријатељ Срба, Јелко Кацин), по вашој вољи, улази у скупштинску процедуру.
Истог дана (24. март), ви одлазите у ненајављену посету Хрватској и тамошњем новоустоличеном “поглавнику” савремене НДХ, Иви Јосиповићу, човеку који је и кључни аутор тужбе против Србије пред Међународним судом правде. Зашто сте учинили то што сте учинили, вама је најбоље знано. Можда због тога што вам је такво наређење стигло из Европске уније, преко горе поменутог Јелка Кацина, “изасланика ЕУ за Србију без Косова”? Или можда зато што “нисте поносни што сте председник Србије” (то сте имплицитно изјавили пре нешто мање од три године у емисији “Недељом у два”, на ХРТ). Коначно, у тој истој емисији покушали сте да “фасцинирате” хрватске гледаоце тврдњом да ваша деца “нису само Срби”.
У поменутој “безкраватној” посети Кроацији седели сте и пријатељски ћаскали с вашим колегом Јосиповићем (којем су деца “само Хрвати”) на палуби брода, док се иза ваших леђа виорила хрватска застава. Испало је да на крмном делу брода седе два функционера Хрватске. Уосталом, погледајте и сами оно што сте поносно “окачили” на вашем Facebook-у. Заправо, добија се утисак да ви намерно вучете потезе који причињавају велику штету држави Србији и српском народу у целини. Тешко ми је да поверујем да председник било које државе у свету може да направи такав “лапсус” и констатује, на пример, да је он, “на жалост, једини председник који се извинио за злочине своје земље”(Leider bin ich der einzige Präsident, der sich für die Verbrechen seines Landes entschuldigt hat; Die Welt, 17. 10. 2010; Warum sollte Serbien Mladic schützen?). Све оно што се годинама говори за “домаћу употребу”, то јесте, “да не може бити говоро о колективној кривици једног народа и државе”, ви сте у самој једној секунди анулирали. Наиме, уколико сте се извинили за “злочине” које је починила “ваша земља” (под претпоставком да сте ту мислили на земљу у којој се налазите на функцији председника државе), тада је Србија, уистину, “злочиначка држава”; а по логици ствари, народ који живи у таквој земљи “недвојбено” је “злочиначки”. Зар није противно интересима земље Србија то што ви молите хрватског председника да предузме одређене кораке како би дошло до “историјског помирења Хрватске и Србије”? Зашто понижавате Републику Србију? Да ли због чињенице да ви у вашој породице “баштините и хрватску културу”? Ако је тако, да ли под таквом “хрватском културом” подразумевате и таква “дела” слична Туђмановој “политичко-филозофској литератури”? Туђман тврди да су најстрашнијим концентрационим логором у људској историји управљали Јевреји (Туђман, Фрањо, Беспућа повијесне збиљности, Накладни завод Матице хрватске, Загреб, 1990.,стр.319.).
Ове године посетили сте Доњу Градину и на том грозоморном стратишту нагласили, да српски народ, упркос страшним жртвама које је имао у прошлом веку, “ипак мора пронаћи снаге за помирење”. У најмању руку, таква ваша изјава била је непристојна. Испало је да су стотине хиљада невино уморених Срба од стране хрватских усташа (на крајње бестијалан начин: клање “србосијеком”, убијање маљевима, спаљивањем, бацањем у Саву, чак вађењем и убијањем још нерођене српске деце из мајчине утробе и слично), заправо, били они који су се с неким “свађали”, па би, ето, било добро да се таква “свађа” (која је, узгред речено, однела око милион српских живота) коначно “прекине” и заборави. Не, господине председниче, немају Срби с ким да се мире, јер се ни са ким нису свађали. Оно што је требало да урадите у тој несрећној посети, коју сте започели у “част” НАТО дивљаштва над Србијом, јесте, да барем подсетите Хрвате да су они ти који су починили геноцид према Србима, наставивши онај из Другог светског рата, и протеравши, у августу 1995. године, стотине хиљада Срба са њихових вековних огњишта. Уосталом, за разлику од вас, који се Срба нисте ни сетили приликом вашег “бега” у Истру, ваш тамошњи саговорник, Иво Јосиповић (онај исти који је писао тужбу против Срба за “геноцид над Хрватима”, за МСП), дошао вам је у узвратну посету, али, по његовом понашању, није посетио Републику Србију, већ Бачки Моноштор и тамошњу Заједницу војвођанских Хрвата (заправо Буњеваца, Срба католика, које је Србија заборавила). Заправо, Јосиповић долази у мисију “похрваћивања Срба”, а ви га у томе пратите глумећи да не схватате о чему се ту ради.
“Када влада не би продавала државне компаније, Србија би онда била комунистичка, а не модерна земља са тржишном економијом”. Неко ће се упитати, зашто се обраћам вама, а не председнику владе, који је горе поменуту несувислост изговорио? То је зато, господине председниче, што је сваком у Србији јасно, да се Мирко Цветковић и Влада Републике Србије уоште не мешају у “свој посао” и да сте ви, лично, “алфа и омега” српског политичког, економског, културног, па чак и спортског живота. Нема никаквог спора, да ниједна значајнија одлука у Србији не може бити донета без вашег знања и одобрења. Отуда, јасно је да сте ви онај “фактор”, који је одлучио да Србија више не буде “комунистичка” земља, мада није јасно како је могуће да се “комунизам” толико дуго задржао, чак десет година након што је “демократска опција” освојила власт у Србији. Истина, не тако давно, пре нешто више од годину дана (ваљда док су “комунистичке” идеје владале вашим умом?), ваша размишљања била су дијаметрално другачија. На пример, на конференцији за штампу поводом деветнаестогодишњице оснивања Демократске странке, рекли сте: “Нисам велики присталица продаје ни ЕПС-а, ни Телекома, јер су те компаније важне за вођена економске и регионалне политике Србије”. Биће занимљиво да чујемо шта ћете о “приватизацији и комунизму” рећи сутра. Добија се утисак, да сте намерно изабрали Цветковића (чија интелигенција већ на први поглед делује упитно), да изговори горњу неистину, како бисте “сондирали” јавно мњење. У великом броју “некомунистичких” земаља, држава управља телекомуникацијама, енергетским постројењима и другим великим привредним системима (железница, инфраструктура и сл.), а то је, како видимо, у потпуној супротности с Цветковићевим “мишљењем”, које он малоумно испољава, тврдећи “да држава не треба да управља привредом”. За разлику од Цветковића, претпостављам, ви сте интелигентан човек и добро знате да је у свету на делу тзв. мешана економија, дакле, делом је она планска, а делом је то “слободно тржиште”. Наравно, онај део економије, који је од стратешког интереса за одређену земљу, налази се под већинском државном контролом, а негде је и потпуно у државном власништву. У Ајови, на пример (једна од држава САД), телекомуникације су у стопостотном државном власништву. Да ли то, судећи по Цветковићевој “памети”, значи да је Ајова комунистичка држава? Премијер Цветковић, надаље, сам себи “скаче у стомак”, говорећи најпре “да је економска наука као аксиом ставила да је приватна својина ефикаснија од државне”, додајући потом “да ће држава кроз значајно учешће од 20 одсто да задржи своје интересе у Телекому". Прво, шта ће нам ту “државни интереси”, ако је “приватна својина ефикаснија од државне”, а друго, како је могуће да неко сачува “државне интересе” са само 20 процената учешћа у власништву? Можда применом државне (при)силе?
Обичан човек, читајући силне бројне хвалоспеве владики Артемију, заиста добија утисак да је реч о великом страдалнику, којег прогањају патријарх и Свети Синод СПЦ и држава Србија. Све ми је ово однекуд прилично сумњиво, поготово када се сетим како се владика Артемије понашао током НАТО агресије, у друштву Саве Јањића, у оно доба лојалног Артемијевог јеромонаха.
Деловање Саве Јањића, данас, сасвим је огољено и јасно је да је тај човек непријатељски настројен према СПЦ и српском народу уопште:
На истом послу: Сава Јањић и Блерим Шаља
Касније су се Артемије и Сава Јањић наводно “разишли”. Због чега? Да ли се тај “разлаз” уистину десио? Тешко је ту бити сигуран. Можда се Артемије искрено покајао за оно што је својевремено (када је Србима било најтеже) радио, а можда и није. На пример, погледајмо шта је о екуменизму писао Сава Јањић 1995. године:
Нажалост, у наша смутна времена појавили су се и у оквиру Православне Цркве појединци, који на своју Цркву гледају другачије него што су то чинили Свети Оци, мученици и исповедници. Ови модерни одступници од Православља и протагонисти нове јереси екуменизма3 активно раде на стварању једног “Новог Хришћанства” преко којег непријатељ људскога рода жели да оснује своју лажну Цркву (Анти- Цркву) и уз њену помоћ припреми долазак лажног Христа. Њихов циљ је да Цркву доведу у корак са данашњим временом и стиде се пред “слободоумним” и “напредним” западним светом да јавно признају истину о својој Цркви и вери православној. Они заједно под руку са разним јеретицима у “лажном смирењу” хуле на Цркву признајући да су врата адска већ надвладала Христову Цркву4 , да је она подељена и да “сви треба да се покајемо и измиримо”. Тек тада ћемо, по речима ових нових апостата, поново “пронаћи” једну, недељиву и истинску Цркву Христову. Још до јучер су се ти исти правдали да учествују у дијалогу са јеретицима како би пред њима сведочили истину Православља, а сада то исто Православље продају у бесцење, бацајући бисере свињама (каже јеромонах Сава Јањић, сабрат манастира Дечана, у својој књизи “Екуменизам и време апостасије“, Призрен, 1995).
Изгледа да се ту ради о типичној српској сујети. Протосинђел Сава Јањић прима америчког потпреседника Бајдена, који јасно поручује да ће Срби остати у “баруштини историје” уколико не признају да су починили “највећи злочин након Другог светског рата” и не буду у стању да препознају “ђавола у себи”.
Послушајте говор Бајдена на Косову. Невероватно је са колико мржње се тај човек обраћа целом једном народу, којег, очигледно, сматра сасвим безвредним и недостојним да се назову људима:
С друге стране, владика Артемије, свом снагом подржава одбеглог архимандрита Симеона Виловског, који се није поуздао у Бога и Истину да остане у земљи, него је “запуцао” у Грчку, покушавајући да се некако “прода” Епархији пирејској. Логика је ту јасна: зашто би било ко (а поготово верник и свештено лице) бежао од правде, уколико му је савест чиста? Уосталом, није ли највећа хришћанска врлина да се човек одупре лажима и сваком злу по сваку цену? “Страдање је крста добродјетељ”, каже Владика Његош. Али не… модерни православно-хришћански црквени достојник радије бежи у суседну земљу. Како му то успева? Од чега тамо живи? Да ли од оних пара, које је, како стоји у оптужници, наводно проневерио у Епархији рашко-призренској? Који разлог има владика Артемије да стане иза таквог човека и његовог чина, који се никако не може назвати хришћанским, нити је у духу православља?
Неко би могао да помисли да је владика Артемије, да ли из пуке саможивости, уистину умислио да је он важнији од СПЦ, Косова и Метохије и васцелог Српства? Његова суза је златна, шта ли? Чему сузе, ако искрено верује у Бога, Истину и Правду? Можда је жељан “награде” на овом свету? Толико је задужио српску паству и Српску Православну Цркву, а ови, незахвалници једни, неће да му то признају? Зар сва ова “парада” око Артемија не делује отужно, попут стотина других (световних и црквених) “афера” без “епилога”? Данас је Артемије против екуменизма, онако како је то био и његов негдашњи секретар средином деведесетих прошлог века.
Извесни Миладин Р. Шошкић лепо пева:
Ко Чарнојевић некад Арсеније, Тако пође и наш Артемије. Ка северу од српских земаља, Понавља се историја стара.
Можда су горњи стихови “пророчански”: можда владика Артемије уистину жели да буде упамћен у српском роду као патријарх Арсеније. Артемијеви одани монаси из мнастира Црна Река већ су се спаковали и кренули код некаквог “грешног Милоја”. Овакав развој догађаја, уз сву своју трагичност, лагано се претвара у комедију. Никако се не треба чудити ако
Сава Јањић заступа интересе Католичке цркве. Крв, кажу, није вода. Мајка му је Хрватица, тако да њгово духовно “ломљење” није ништа необично нити неочекивано. Чудно је, ипак, да СПЦ, чини се, и не покушава да доведе у ред стање у Грачаници и да се уопште не реагује на Јањићеве “политичке” изјаве, које су често уперене против српског народа. С друге стране, тешко је разумети зашто појединци покушавају да од Артемија начине некаквог хероја, који се, ето, бори за “српску ствар”. Чињеница је да је свештенство СПЦ великим делом расрбљено; тј. наше црквене “службенике” од малена уче да Православље држе на првом месту. Тако се, ваљда и десило, да они који много не држе до своје етничке припадности, на крају, веома мало (неки нимало) држе и до Православља.
Коментари:
Господине Вукотићу,
Морам да признам да сам мало разочарана вашом “брзометном логиком”, на коју нисам навикла, често базираној на изворима жуте стампе. Као блиског сарадника Николе Јанића, не бих то од вас очекивала. На основу чега закључујете да је о. Виловски “запуцао” и “бежи”у Грчку да се “прода” Епархији пирејској? Чињеница је да је О.Виловски у Грчкој за задње две године где докторира. Да ли ми уопште знамо да је крив и ако “знамо” на основу чега знамо? Свако је невин док му се не доказе кривица. Ваљда је то постулат сваког права! Да ли смо од суда и стручњака чули да је проглашен кривим? На основу чега му ми унапред пресуђујемо? То што владика Артемије “свом снагом подржава” о. Виловског мислите ли да он то чини тек тако да нешто каже? Мислим да лекар много више познаје пацијента него други људи. Духовни отац као лекар душе познаје га највише.Њему се поверавају тајне које другим смртницима нису доступне. Мислите ли да треба да имамо поверења у његов суд више него оних који га не познају?
Ја никако не желим да кажем да човек може бити непогрешив. Непогрешив је само Бог. И свети људи су грешили по неком Божијем допуштењу.Али, по закону вероватноће, његов суд треба ли да је тачнији? Чини ли вам се необичним да је владика Артемија медијска мета за задњих 10 година? Та хистерија иде толико далеко да се просто утркују ко ће више да га облати па се не устручавају да масним словима пишу “ВАРАО, КРАО, РУСИО ЦРКВУ”. Да ли је то баш тако? Учини ли он неко добро за ту цркву? Колико је владика побегло чим је “запуцало”? Знамо их који су. Он остаде са својим народом на Косову. Да ли то треба да се вреднује? Није ли он духовни отац трећина монаштва у СПЦ? Колико остале владике имају монаштва иза себе? Да ли је он једини у СПЦ који “греши”? Где су “греси” других? Или су остали непогрешиви као римски папа? Како бисте ви реаговали да је ваш син био жртва педофилије? Да не ређам друге “грехе”.
Сви ти ваши закљуци о владикиној “саможивости”, жељи за овоземаљском нагадом и низ других, то су карамазовски закљуцци базирани на “карамазовској маловерној логици”. Тако их ја доживљавам. Чињеница је да је Сава Јањић тако писао док се није “пресалдумио”. Зар је он једини који се “пресалдумио”? Шта да каземо за владику Атанасија и Амфилохија у које смо се клели? Зар Јуда који је био апостол Христов, сведок његових чуда није га издао? Зашто? Зашто се чудити људској слабости и падовима? Зар не рече ђаво у Карамазовима: “Дражи ми је један такав него хиљаде других”. Знаци, искушењу су више подложнији они него ви или ја? Људе морамо гледати у динамици битисања. “Глас народа глас Божији”, рече владика Николај.
Како можете да објасните да се на сахрану патријарха Павла слегло више од пола милиона људи? Зна ли народ, обичан народ да цени врлину? Зашто се толики правници каноничари, интелектуалци, монаси, “буне” против неканонског и нелегалног поступка према владици Артемију? Да ли они то измишљају? Ако измисшљају зашто измишљају? Ако неко “погреши”, хришћански је да се грешка исправи јер “грешити је људски али истрајност у греху је ђаволска” каже народна мудрост. Или ћемо изигравати непогрешиве римске папе и проглашавати да владика хоће да је изнад Синода? Није ли он прихватио одлуку Синода иако се са њом није слагао? Ја не бих на одлазак монаха из Црне Реке гледала као ” комедију”. Много је то олак закључак. Може се поставити много, много других питања.
Могуће је да сам био, како кажете, брзоплет у некаквим сагледавањима наше црквене стварности. Изгледа да су ме почеле иритирати ове свакодневне вести о “крсту” и “страданију” извесних “праведника”. Истина је да не знам нити уопште могу да наслутим ко је међу нашим “оцима” у праву а ко у криву. Постоји могућност да ту једни лажу, а други говоре истину или да обе стране лажу. По логици ствари, искључујем могућност да обе супростављене “групације” говоре истину. Наравно, уколико би ме, којим случајем, неко питао на чијој сам ту страни, никако не бих могао да се одлучим за кога сам. Лавина беспоговорне подршке владики Артемију и петиције које се могу пронаћи на интернету, делују ми као један ирационалан излив љубави према Српству и Православљу, оличеном у једној особи. Слажем се с вама да човек може да се промени, да окаје своје грехе и да временом постане пример часног и достојанственог човека, на којег ће се остали свет радо угледати. Дакле, теоретски то је могуће, али, ипак, у пракси ствари стоје мало другачије.
Што се, пак, Симеона (Дејана) Виловског тиче, у праву сте да сам мало претерао. Човек није крив док се не докаже супротно. Али, шта ћемо у случају када истину не можемо утврдити, нити донети пресуду на световном или црквеном суду, ако оптужена особа нема намеру да на такво људско и божје “суђење” изађе? Нема ничега спорног у томе, ако некакав криминалац утекне из земље, да не би одговарао за недела која је починио. Ако Симеон (Виловски) заиста хоће да се понаша у духу Православља (и Христовог учења), тада сигурно неће избегавати ниједан земаљски суд. Христово страдање на крсту, свакако је ту јасан путоказ, јер Христос ни у једном тренутку није дошао у искушење да побегне од Пилатовог и “народног” quid est veritas суда. Све и да није крив, Виловски ће остати “крив”, јер, властитом вољом, није хтео да се наводи из оптужнице, која је против њега подигнута, провере и тако утврди пуна истина. Свакако, не искључујем могућност да су оптужбе против Виловског “монтиране” и да су политички мотивисане, те да не би имао поштено суђење. Али, зар се човек, који следи Христову науку, води земаљским мерилима и стрепи од земаљског суда? Откад је суд земаљски постао важнији од Суда Небеског? Коначно, на пример, ја сам лаик, а ипак никада не бих избегао позив било каквог суда на коме сам неосновано оптужен. Напротив, сам бих тражио да се ту истина што пре утврди, чак и у случају када бих знао да ћу, на крају, бити неправедно осуђен. Мислим да је чиста савест човеку важнија од било каквих закулисних “игара” и неистина које о њему колају међу народом. Стога, јасно се намеће питање: да ли господин Виловски има чисту савест?
Сигурно да се владики Артемију никако не могу, нити смеју, оспорити заслуге које има у нашем монаштву. Изгледа да је тачно да је већина монаштва уз њега и да он међу њима има велики углед. Зато сам помало и збуњен чињеницом да владика Артемије ништа не предузима (или можда нисам добро информисан) да монаси не напусте манастире и преселе код неког вајног и “грешног” Милоја. Заправо, уколико Артемије прећутно одобрава такве “расколничке” кораке у нашем монаштву, тада је питање шта је ту за њега важније: Православље, Српство или његова лична сујета? Хришћанин (поготову православни), колико знам, никада не би допустио да се због његовог “пензионисања” и личног страдања поведе било каква “спасилачка мисија”, која би могла да “афирмише” оне вредности за које он сматра да су “најважније”. Да ли је Христос тражио од народа да га спасава? Не, ваљда је Он показао човеку како се носи крст, без роптања, плакања… и како се подноси жртва за народ, иако га је тај исти народ “осудио”.
Питате ме, “где су греси других” (у СПЦ)? Мислим да сам на то питање делимично одговорио раније, када сам рекао да су наша свештена лица васпитавана тако, да им је Православље главна одредница. Такође сматрам, како сам већ нагласио, да су они помало “инернационализовани” и “глобализовани”, те да себе сматрају више “грађанима православне заједнице”, него Србима. Пре нешто мање од четири деценије, случајно, у оном ресторану или “народној” мензи, која се некада налазила преко пута хотела “Москва” у Београду, седео сам и ручао за истим столом са једним православним свештеником (не знам шта је био по чину). Тада сам био веома мало упућен у питања која се тичу религије, а он ми је то врло лепо и потанко објашњаво. Иако сам био млад и наиван, слушајући га, у једном трену сам му, ни сам не знам откуд, поставио питање: кда бисте морали да бирате између Српства и Православља, шта бисте изабрали? Без двоумљења, одговорио ми је: Православље. Тако је то било тада (почетак седамдесетих прошлог века), барем у једном делу нашег црквеног сталежа, а како је данас, могу само да претпоставим. Однекуд сам сигуран, да бисмо добили исти одговор од барем деведесет одсто црквених “службеника”, те да већина размишља као о. Сава Јањић, који “не види разлику између Срба и Хрвата”.
Ето видите, ви питате, шта да кажемо за Амфилохија и Атанасија, “у које смо се клели”? Заправо, право питање би било зашто смо се у некога клели? Сматрам да човек може да се заклиње само Богом Свемогућим, а никако човеком, па макар како вредан тај човек био. Увек је било погрешно правити култ личности од било кога “Земљанина”. Заправо, докле год слепо некоме верујемо, дотле смо као умна бића незрели, јер се ту водимо емоцијом и ирационалним моментима. Сами, с правом, помињете Јуду и слабост људску: па зашто онда априори верујете било коме, па и владики Артемију? Једини изузетак у том смислу јесте био патријарх Павле, којег су сви људи у Србији (без обзира на веру и нацију) гледали на исти начин. Око њега није било противречности, јер је он био “светац који хода”, живи свети човек, оличење суштаственог добра, за којег је овоземаљско било само прилика да покаже људима како се људски и достојанствено може саобраћати са светом, како се шири љубав и истина.
Пише: Душан Вукотић:
У СЕНЦИ РАСУЛА Крајем прошле године (децембар 2009), након више од петнаест година “чекања”, коначно је из штампе изашла књига једног бриљантног и свестраног уметника из Зрењанина, Олгице М. Глигоров, под насловом Расуло. Имао сам ту срећу и задовољство да познајем ту врсну српску принцезу кичице (што је познато од раније) и пера (то ћемо схватити када прочитамо роман Расуло). Још негде половином деведесетих, у честим разговорима и расправама, које смо водили на разне теме, Олгица ми у једном тренутку вели: “Да ли бисте били љубазни да мало прелистате један мој рукопис? Волела бих да чујем шта о томе мислите. Није то дело које претендује великим иметничким дометима, већ нешто што ми дуго лежи на срцу и што бих хтела да оставим забележено… као нека врста мога тестамента?” Понео сам тај рукопис, тада под “радним” насловом, У сенци расула, радознало се питајући шта ћу тамо прочитати.
Олгица је била велики ерудита. С њом смо водили дуге и занимљиве дискусије, почев од неких политичких тема, актуелних у оно доба, до полемика о појмовима бића и ништавила, Сартровом егзистенцијализму и пререфлексивном искуству. Пребирали смо по несазнајном Ding an sich и Хајдегеровом бићу и времену (Sein und Zeit), покушавајући да “разбистримо” Dasein, “које није човек, а може бити само човек”. У таквом “херменаутичком кругу”, вртели смо се од Кантове метафизичке етике и његовог “звезданог неба”, до Хегелове “представљене границе у ограниченој представи” (Begrenzung der Vorstellung) или, пак, Шопенхауерове “биртије без кнеза”, у свету “воље и представе”. Пoнекад бисмо се дотакли Раселовог хуманизма (I would never die for my beliefs because I might be wrong) или Хакслијевог крајњег песимизма (“срећне свиње и несрећни Сократ”; Brave New World). Олгица је, чини се, у практичном животу јасно следила чувену Хераклитову мисао, да се “не може двапут стати у исту реку”. Наиме, сваку невољу, наизглед, примала је са истом “мирноћом”, као што је примала и повољну вест. Рекао бих да је веровала у некакву врсту судбинске предодређености и у властиту обавезу да своје путовање животом максимално обогати својим радом, а најмање онолико колико јој то “богом дана” енергија допушта. И мора се признати, енергија јој није недостајала; достојанствено, одлучно и самопрегорно испунила је своје “обавезе” према Логосу, Истини, Лепоти и Правди.
Оног часа када би Олгица устала и бацила поглед на штафелај, знао сам да је време нашег дружења истекло.
СИНЕМАСКОП Када сам, тог давног дана, коначно, дошавши у стан, кренуо да читам Олгичин рукопис (У сенци расула - будући роман Расуло), уронио сам у чудесни свет банатске варошице, из прве и великог дела друге половине двадесетог века. Ређале су се, малтене, библијске слике рађања и смрти, љубави и мржње, састајања и растајања, опстајања и нестајања, племенитости и пакости, радовања и злурадости, доброчинства и злочина; једном речју, срећа и несрећа су се збирале у већу или мању количину добра или зла. Имао сам утисак да у биоскопу гледам слике прошлости. Живот је бујао у свој својој раскоши и беди, жив и богат чак и тада када је сиротињски, пун неочекиваних обрта и ломова, који у кратком часу руше или чине снове остваривим. Из непокретних речи рађале су се моћне покретне слике, какве нисам доживео још од оних младалачких дана када сам први пут читао Шолохова. Метафорички, могло би се рећи да је роман Расуло писан сликарским кичицама и то са свим неопходним “фрејмовима” (fps —24 сличице у секунди) . Од Селениног (један од централних ликова романа) бега од човека, којег је некада толико волела, да би за њега била спремна да се баци у воду, ватру и отрпи сваку врсту бола, па до изласка исте јунакиње из зграде суда (неких 50-60 година касније)—где је, с подсмехом, дочекује “зубато сунце”—свака страница романа набијена је догађајима “реалног живота”, новим љубавима, снажним емоцијама, лепотом младости и мучнином остарелог бића, кратким затишјима, па онда силним бурама у којима се руше наде и светови, разарају дојучерашња “заветна” пријатељства, а људске душе ломе и вређају, без обзира на то да ли су у “праву” или нису.
РАСЕЈАВАЊЕ НИШТАВИЛА
Велики српски песник, Петар Петровић Његош, вели (Горски вијенац; Коло): “Јунаку се чешће путах хоће ведро небо насмијат грохотом.” Заправо, то што важи за “јунака”, у истој мери (а можда и више), важи и за “обичног смртника”. Ваљда, нема живог човека, којег “гром” није ударао из тог истог “ведрог неба”. И што је небо ведрије, то је ненадани удар “муње” тежи, болнији, опаснији и разорнији. Олгица је такве “ударе” јасно видела и јасно разумела. Била је сведок једног вратоломног времена, у којем човеку, често, ни сабраност, ни здрав разум, нису могли бити од нарочите помоћи. Баланс на кантару љубави и мржње био је нарушен, и то, на штету првога —љубави. Неизбежна последица такве неравнотеже било је расцепљивање, растурање, рашчеречивање, распадање, рашчињавање, распуштање, растајање, растеривање, раскољивање, распиривање, разгарање, разбацивање, расправљање, разуверавање, размимоилажење, раскидање, разилажење и други слични рас-/-раз, а у свему, једино није било места разумевању. Поред свих могућих речи са рас- префиксом, никако случајно, Олгица је, да би што прецизније представила болну стварност свеколиког и неумитног растурања, за наслов својег дела, изабрала реч расуло. Расуло је оно што се распало, што је изгубило конзистентност и компактност и што се, у фрагментима, котрља недефинисаним стазама и богазима; расуло је оно што се раселило или расејало. Дакле, расуло је двоструко расипање; најпре је то почетак у којем се зачињу клице и израстају плодови (бића), да би се све, потом, попут семена маслачка, “разветрило” и нестало у раселини, распуклини или расцеплини свепрождирућег ништавила.
ТЕСТАМЕНТ ЗА БОЉЕ СУТРА
Књига Олгице Глигоров, Расуло, заправо је историја једне зрењанинске фамилије у широком окружењу. Ту “дефилује” бројна галерија ликова, велики део негдашњег урбаног Зрењанина, које Олгица пажљиво и детаљно представља читаоцима. Очигледно је, да је Олгица ту, великим делом, писала о људима, који су уистину постојали, као и о судбинама, које су се окончале на сличан начин као и у роману. Тамо има и доста аутобиографских елемената, лепо обрађених и вешто упакованих, у трећем лицу. Сигурно је да ће старији Зрењанинци бити у стању да препознају неке од јунака, које Олгица до танчина описује и анализира, иако су, углавном, имена у књизи промењена. Могло би се рећи да књига Расуло, у добром делу, репрезентује велики део чланова сличних српских породица, које су се, на неки самољубив начин, међусобно посвађали и толико једни од других удаљили, да су постали странци. Дојучерашња браћа толико су се разбратила, да у њима више не постоји никакво осећање према “ближњем”. Или, ако некакво осећање и постоји, то, углавном, није осећање љубави и бриге за “своје”, већ осећање нетрпељивости, презира, па и мржње, према ономе за кога нам се чини да нам одузима/отима оно што само нама “припада”. Чини се, у великом броју српских породица, похлепа и жеља да се има више од других, у други план је гурнула човечност, саосећање и све оно што би требало да карактерише једно умно биће. Олгица М. Глигоров нам је, заиста, оставила тестамент, којим нам поклања највеће могуће богатство —прилику да схватимо где у односу на друге грешимо, како да свој живот учинимо вреднијим и достојанственијим и како да, у будућности, престанемо да се учимо на властитим грешкама. Иако је сама уметница некада рекла да роман Расуло "не тежи великим уметничким вредностима", показало се да је написала (или пре насликала) једно дело, коме је место у самом врху српске књижевности; дело којим је маестрално овековечила једно доба и зналачки ушла у људске душе, а главне јунаке те књиге учинила бесмртним. ЛИСТ ЗРЕЊАНИН
РОМАН “РАСУЛО” ОЛГИЦЕ М. ГЛИГОРОВ ПРЕДСТАВЉЕН У ГРАДСКОЈ БИБЛИОТЕЦИ четвртак, 17 децембар 2009 13:37
ХРОНИКА ДОБА И ПОРОДИЦЕ ПРОМОЦИЈА постхумно објављеног романа „Расуло“ Олгице М. Глигоров (1937–2004), одржана у петак, 11. децембра, у Градској народној библиотеци „Жарко Зрењанин“, заправо је била петогодишњи меморијал зрењанинске сликарке и списатељице. Том приликом посетиоцима су представљена и три уља на платну из колекције ове уметнице.
- Овај роман лако би могао понети и назив „Хроника једне породице“ – рекао је рецензент издања, професор др Голуб Јашовић, усредсредивши се на лексиколошку анализу штива.
Са друге стране, писац и књижевни критичар Душан Вукотић подсећа да је свестрана уметница Олгица М. Глигоров оставила дубок траг у свима који су је познавали. О књизи објављеној у издању београдског „Компакт преса“, чији је власник Зрењанинац Недељко Меселџија, говорили су још и сликар и књижевник Ацо Стојанов, те сликар Радиша Љ. Луцић.
Домаћин промоције био је књижевни критичар Владимир Арсенић. Рукопис из заоставштине уметнице за штампу је приредила њена унука Оливера Грујић. Олгица М. Глигоров сликарство је учила од доајена војвођанске кичице Јована Јаничека, али се касније определила за студије права. По пензионисању, у потпуности се посветила сликарству, а њена дела данас се налазе у колекцијама на свих пет континената. Пре непуне две деценије, на конкурсу за кратку причу панчевачког „Банатског форума“ (у жирију је био познати књижевник Васа Павковић) награђена је сребром и другом наградом за фрагменат романа „Расуло“. А. Б.
Олгица М. Глигоров (1937 - 2004.), рођена је, живела, стварала и уградила свој лични уметнички печат у темеље овог града и бразде панонске црнице њеног вољеног Баната. Од раних гимназијских дана, подучавана је умећем врсног ликовног педагога и доајена банатске и војвођанске кичице, Јована Јаничека. Упркос томе, под утицајем родитеља и средине у којој је живела, запоставља професионализацију свог непресушног талента и опредељује се за студије права. Као стручњак у својој области, читав радни век посвеhује најхуманијем виду правне доктрине, борби за радничка права, правозаступајући оне најугроженије, једнако као и оне којима је нанета неправда. По пензионисању, у потпуности се посвећује својој најранијој и непролазној љубави - сликарству. На стотине њених дела, махом уља на платну и нешто мање акварела, налазе се у приватним колекцијама широм света. Олгица М. Глигоров радила је кратко време и као ликовни педагог-илустратор-предавач при УЛУС „Косовка" у Београду, а бројним нашим књижевним савременицима илустровала је књиге. Одувек је писала, никада није објављивала. Ни онда, када су је поједини осведочени писци наговарали, истичући да је штета прекривати радове велом анонимности. Последњих неколико година, ипак je прионула рукопису, који добрим делом представља и њену животну причу. 3апочела ју је као претходница домаћих, познатих списатељица које су тада, можда, имале тек идеју у повоју. Пре скоро непуне деценије, на конкурсу за кратку причу „Банатског форума" из Панчева (у жирију је био и књижевник Васа Павковиh), награнђена је сребром и другом наградом за фрагментарни део овог романа, који је прилагодила форми кратке приче. Након свих ових година, та прича, уобличена у родословни роман Расуло, налази се пред вама.
Оно што се дешава у месецу септембру у школама широм Србије могло би се подвести под најгору врсту психолошког терора над просветним радницима. Заправо, да ли постоји ишта теже и опасније за човеково здравље од неизвесности? Данима и недељама долазите на посао, а не знате какав вам је статус. Не знате у којим ћете разредима радити, не знате колико ћете часова имати у недељи, не знате да ли ћете имати пун или непун фонд, да ле ће вам плата бити мање за 10 или за 50 процената. Ништа од тога не знате, а сваки дан долазите на посао и покушавате да сакријете вашу муку од ученика, који својим проницљивим ‘радарима’ примећују да нешто с вама није како ваља. Сваке вечери, исцрпљени до максимума и физички и психички, лежете с питањем шта ће вам донети сутрашњи дан, какво ће вам решење ваш директор сутра или неког следећег дана гурнути под нос, шта ћете онда када вас напросто шутну, да ли ћете скичати, сиктати, скакутати или ћете се скитати од немила до недрага. Није потребно посебно објашњавати колико је сличан однос према радницима нељудски и колико одступа од свих моралних норми на којима почива модерна цивилизација. Модерним језиком, сличан психолошки терор назива се ─ мобинг (енг. mob ‘руља, гомила, олош). Најчешће је то тзв. вертикални мобинг, где надређени прогањају и уништавају своје подређене.
Да би просветни радници у Србији били у стању да схвате зашто ви остајете верни Мегатренду и зашто волонтирате у влади Србије на месту министра просвете, неопходно је да се каже какве су све величине (мега интелектуалне громаде!) добиле титулу почасног доктора наука на вашем Мегатренд универзитету. Најпре, ту је Џон Незбит, човек који је експерт за кинеско економско и социјално "чудо", а који је, однекуд и један од оснивача (вероватно и власника) Мегатренд универзитета у Србији. Потом, ко ће коме ако неће свој своме: син Мића Јовановић, ректор Мегатренда, додељује титулу почасног доктора своме оцу ─ 
Само дан раније, уочи мишљења МСП о шиптарској Декларацији о независности, изјавили сте да “не бисмо више живели у истом свету, уколико би одлука суда легализовала сецесионистички покушај”. Нисам сигуран да ли сте то рекли тек онако, реда ради, или заиста тако мислите. Ако је у питању ово друго, тада ви показујете такву наивност каква се ретко 
може срести код једног државника. Или сте, што би се пре могло рећи, добро премазани свим евро-атлантским “помадама”, које вас, ето, већ годинама успешно штите од било каквог негативног зрачења вашег бирачког тела. Наиме, да би се претпоставило каква би одлука МСП могла бити када су у питању спорови које води Србија (или се воде против Србије), није неопходно да будете велики стручњак за политичка питања. Највећи део информација о раду МСП и подацима о судијама који се тамо тренутно налазе, могу се данас веома лако наћи на интернету; потребно је само да у претрживач укуцате право “питање”. Да бих јасно илустровао ово о чему говорим, узећу слободу да вас упутим на 
уста себи, али и држави Србији и свима онима који би хтели да права (документована) истина о Сребреници једном буде презентована домаћој и страној јавности. Можда сте схватили какву сте ужасну грешку направили, већ следећег дана након усвајања “извињења” за “геноцид” у српском параменту, када је Мирсад Токача, директор Истраживачко-документационог центра – Сарајево (по писању муслиманске агенција 
посете, може видети, поред заставе Србије извешена је и ратна застава муслиманске БиХ. Исте такве заставе могли сте да видите у Поточарима, тамо где су вас дочекали погрдним узвицима и где су муслиманске “мајке Сребренице” од вас тражиле да се понашате као “добар комшија”. Заиста, било је крајнје понижавјуће за све грађане који Србију сматрају својом отаџбином, видети вас онако јадног и погруженог (само што нисте заплакали; не зна се да ли од жалости за 
муслиманским жртвама или за самим собом), како “достојанствено” трпите увреде и пљувања. Наравно, ви лично можете бити мазохиста, односно болестан човек, који ужива да га други понижавају и ударају ногом у задњицу, али, у улози председника Србије, такво ваше “уживање” је невиђена брука за Србију и њене грађане, као и за све Србе, ма где они живели. 
Заправо, добија се утисак да ви намерно вучете потезе који причињавају велику штету држави Србији и српском народу у целини. Тешко ми је да поверујем да председник било које државе у свету може да направи такав “лапсус” и констатује, на пример, да је он, 
То је зато, господине председниче, што је сваком у Србији јасно, да се Мирко Цветковић и Влада Републике Србије уоште не мешају у “свој посао” и да сте ви, лично, “алфа и омега” српског политичког, економског, културног, па чак и спортског живота. Нема никаквог спора, да ниједна значајнија одлука у Србији не може бити донета без вашег знања и одобрења. Отуда, јасно је да сте ви онај “фактор”, који је одлучио да Србија више не буде “комунистичка” земља, мада није јасно како је могуће да се “комунизам” толико дуго задржао, чак десет година након што је “демократска опција” освојила власт у Србији. Истина, не тако давно, пре нешто више од годину дана (ваљда док су “комунистичке” идеје владале вашим умом?), ваша размишљања била су дијаметрално другачија. На пример, на конференцији за штампу поводом деветнаестогодишњице оснивања Демократске странке, рекли сте: “
