Писмо Борису Тадићу

---

Писмо Борису Тадићу

---

Господине председниче!

Само дан раније, уочи мишљења МСП о шиптарској Декларацији о независности, изјавили сте да “не бисмо више живели у истом свету, уколико би одлука суда легализовала сецесионистички покушај”. Нисам сигуран да ли сте то рекли тек онако, реда ради, или заиста тако мислите. Ако је у питању ово друго, тада ви показујете такву наивност каква се ретко може срести код једног државника. Или сте, што би се пре могло рећи, добро премазани свим евро-атлантским “помадама”, које вас, ето, већ годинама успешно штите од било каквог негативног зрачења вашег бирачког тела. Наиме, да би се претпоставило каква би одлука МСП могла бити када су у питању спорови које води Србија (или се воде против Србије), није неопходно да будете велики стручњак за политичка питања. Највећи део информација о раду МСП и подацима о судијама који се тамо тренутно налазе, могу се данас веома лако наћи на интернету; потребно је само да у претрживач укуцате право “питање”. Да бих јасно илустровао ово о чему говорим, узећу слободу да вас упутим на страницу коју је моја маленкост “окачила” на интернет пре готово две године (јесен 2008).  Дакле, ако је један лаик, којем политика није занимање и који се тиме бави само узгредно, био у стању да претпостави лош исход нашег обраћања Међународном суду (не)-правде, тада помало чуди да сте ви (заједно са дивизијом саветника који вас прате) потражили “сламку спаса” тамо где се она никако није могла наћи — усред “леденог” евроатлантског океана. Као што горе рекох, тешко је поверовати да сте толико наивни или глупи, да не бисте били у стању да схватите у каквом свету живите. 

Заправо, повод за овакво писмо вама била једна изјава Абдулаха Гула (ово писмо сам давно започео), на оном “тројном” састанку у Истанбулу, у априлу 2010. године, где сте били присутни уз председника Турске и председавајућег Председништва Федерације БиХ. Наиме, између осталог, Гул је (како преносе српски медији) као добар корак, оценио именовање амбасадора БиХ у Србији, као и усвајање декларације којом је парламент Србије осудио геноцид у Сребреници. Као што видите, Гул је ту јасно изговорио ону реч, коју сте ви, предлажући ту несрећну декларацију, наводно, покушали да избегнете, користећи реч “злочин” уместо “геноцид”. Медији не кажу да ли сте ви на такву Гулову “опаску” реаговали. Претпостављам да нисте, јер се, уистину, таквој “констатацији” тешко ишта може приговорити. У преамбули “сребреничког покајања”, позвали сте се на пресуду Међународног суда правде, где је јасно речено да је у Сребреници почињен геноцид. Таквим несмотреним (намерним или ненамерним) потезом запушили сте уста себи, али и држави Србији и свима онима који би хтели да права (документована) истина о Сребреници једном буде презентована домаћој и страној јавности. Можда сте схватили какву сте ужасну грешку направили, већ следећег дана након усвајања “извињења” за “геноцид” у српском параменту, када је Мирсад Токача, директор Истраживачко-документационог центра – Сарајево (по писању муслиманске агенција ФЕНА), изјавио да је дошао до податка о 500 живих становника Сребренице који су, како каже, по разним листама били евидентирани као нестали у Сребреници, те о 70 особа који су сахрањени у Меморијалном центру Поточари, а који нису страдали у Сребереници. По ранијем признању Мерседа Смајловића, директора Меморијалног центра у Поточарима, тамо је “укопано око 50 људи који нису из Сребренице. Уз то, Амор Машовић, председник Комисије за нестала лица ФБиХ, јасно каже следеће: “У Меморијалном комплексу Поточари налазе се и жртве које су у блиском сродству са неким од већ сахрањених и идентифицираних жртава страдалих у геноциду 1995. године. То је вршено на основу одлуке највишег тијела Фондације, а у жељи да се изађе у сусрет породицама. Фондација је излазила у сусрет породицама које су тражиле дозволу све док се није суочила с проблемом да би се наставком такве праксе довели у позицију да не буде довољно мјеста на оних седам парцела које су предвиђене за укоп 8.000 жртава геноцида у Сребреници. Тада је Фондација донијела одлуку да се жртве које нису погинуле у Сребреници 1995. године не могу сахрањивати у Меморијалном комплексу.” Зар овакве изјаве, дате с муслиманске стране, нису довољне да се нормалан човек замисли и изрази сумњу да нешто са сребреничким “локалним геноцидом” није у реду.

За арапску телевизију Ал Џазира изјавили сте да не можете предвидети да ли ће српски парламент усвојити и другу резолуцију (да се 11. јул прогласи даном сећања на “геноцид” у Сребреници), али, иза вашег таквог дипломатског одговора, да се закључити да ћете се трудити да Србија и ту своју “обавезу” према “цивилизованом” свету коначно испуни, као што ћете се трудити да ухапсите генерала Младића, за којег чак знате да се “налази у Србији”. Ових дана, у посету Србији (или пре Санџаку) дошао је други представник Турске, премијер Ердоган, који је у Новом Пазару (Yeni Pazara) отворио Турски културни центар. Нормалном човеку тешко је појмљиво да у једној сувереној држави, на улазу у једну институцију, види ратну заставу неке друге земље. Наиме, како се на основу снимака, који су направљени за време Ердоганове посете, може видети, поред заставе Србије извешена је и ратна застава муслиманске БиХ. Исте такве заставе могли сте да видите у Поточарима, тамо где су вас дочекали погрдним узвицима и где су муслиманске “мајке Сребренице” од вас тражиле да се понашате као “добар комшија”. Заиста, било је крајнје понижавјуће за све грађане који Србију сматрају својом отаџбином, видети вас онако јадног и погруженог (само што нисте заплакали; не зна се да ли од жалости за муслиманским жртвама или за самим собом), како “достојанствено” трпите увреде и пљувања. Наравно, ви лично можете бити мазохиста, односно болестан човек, који ужива да га други понижавају и ударају ногом у задњицу, али, у улози председника Србије, такво ваше “уживање” је невиђена брука за Србију и њене грађане, као и за све Србе, ма где они живели.

Има доста тога необичног вашем понашању, господине председниче. Зар то није ствар "ишчашених" владара/идеолога, да се, у “сумњивим” ситуацијама, када немају праве одговоре на економске и политичке изазове, свесрдно и “ауторитативно” позивају на “доказане аксиоме” и друге, одавно “утврђене” комуно-атеистичко-глобалистичке догме. Како другачије протумачити вашу иницијативу да српски парламент усвоји поменуту декларацију о Сребреници, осим као “неодложни евро-коминтерновски задатак”. Ваши поступци јасно говоре да сте у потпуној власти “еуропске” фаланге, јер да нисте, ви бисте се барем потрудили да штетне одлуке по српске државе и српски народ не доносите на значајне датуме из српске историје. Наиме, тачно на 11-годишњицу злочиначког/варварског напада НАТО земаља на Србију, декларација о Сребреници (коју вам је написао ваш словеначки пријатељ и осведочени непријатељ Срба, Јелко Кацин), по вашој вољи, улази у скупштинску процедуру. 

Истог дана (24. март), ви одлазите у ненајављену посету Хрватској и тамошњем новоустоличеном “поглавнику” савремене НДХ, Иви Јосиповићу, човеку који је и кључни аутор тужбе против Србије пред Међународним судом правде. Зашто сте учинили то што сте учинили, вама је најбоље знано. Можда због тога што вам је такво наређење стигло из Европске уније, преко горе поменутог Јелка Кацина, “изасланика ЕУ за Србију без Косова”? Или можда зато што “нисте поносни што сте председник Србије” (то сте имплицитно изјавили пре нешто мање од три године у емисији “Недељом у два”, на ХРТ). Коначно, у тој истој емисији покушали сте да “фасцинирате” хрватске гледаоце тврдњом да ваша деца “нису само Срби”.

У поменутој “безкраватној” посети Кроацији седели сте и пријатељски ћаскали с вашим колегом Јосиповићем (којем су деца “само Хрвати”) на палуби брода, док се иза ваших леђа виорила хрватска застава. Испало је да на крмном делу брода седе два функционера Хрватске. Уосталом, погледајте и сами оно што сте поносно “окачили” на вашем Facebook-у.  Заправо, добија се утисак да ви намерно вучете потезе који причињавају велику штету држави Србији и српском народу у целини. Тешко ми је да поверујем да председник било које државе у свету може да направи такав “лапсус” и констатује, на пример, да је он, “на жалост, једини председник који се извинио за злочине своје земље” (Leider bin ich der einzige Präsident, der sich für die Verbrechen seines Landes entschuldigt hat; Die Welt, 17. 10. 2010; Warum sollte Serbien Mladic schützen?). Све оно што се годинама говори за “домаћу употребу”, то јесте, “да не може бити говоро о колективној кривици једног народа и државе”, ви сте у самој једној секунди анулирали. Наиме, уколико сте се извинили за “злочине” које је починила “ваша земља” (под претпоставком да сте ту мислили на земљу у којој се налазите на функцији председника државе), тада је Србија, уистину, “злочиначка држава”; а по логици ствари, народ који живи у таквој земљи “недвојбено” је “злочиначки”. Зар није противно интересима земље Србија то што ви молите хрватског председника да предузме одређене кораке како би дошло до “историјског помирења Хрватске и Србије”? Зашто понижавате Републику Србију? Да ли због чињенице да ви у вашој породице “баштините и хрватску културу”? Ако је тако, да ли под таквом “хрватском културом” подразумевате и таква “дела” слична Туђмановој “политичко-филозофској литератури”? Туђман тврди да су најстрашнијим концентрационим логором у људској историји управљали Јевреји (Туђман, Фрањо, Беспућа повијесне збиљности, Накладни завод Матице хрватске, Загреб, 1990.,стр.319.).

 Ове године посетили сте Доњу Градину и на том грозоморном стратишту нагласили, да српски народ, упркос страшним жртвама које је имао у прошлом веку, “ипак мора пронаћи снаге за помирење”. У најмању руку, таква ваша изјава била је непристојна. Испало је да су стотине хиљада невино уморених Срба од стране хрватских усташа (на крајње бестијалан начин: клање “србосијеком”, убијање маљевима, спаљивањем, бацањем у Саву, чак вађењем и убијањем још нерођене српске деце из мајчине утробе и слично), заправо, били они који су се с неким “свађали”, па би, ето, било добро да се таква “свађа” (која је, узгред речено, однела око милион српских живота) коначно “прекине” и заборави. Не, господине председниче, немају Срби с ким да се мире, јер се ни са ким нису свађали. Оно што је требало да урадите у тој несрећној посети, коју сте започели у “част” НАТО дивљаштва над Србијом, јесте, да барем подсетите Хрвате да су они ти који су починили геноцид према Србима, наставивши онај из Другог светског рата, и протеравши, у августу 1995. године, стотине хиљада Срба са њихових вековних огњишта. Уосталом, за разлику од вас, који се Срба нисте ни сетили приликом вашег “бега” у Истру, ваш тамошњи саговорник, Иво Јосиповић (онај исти који је писао тужбу против Срба за “геноцид над Хрватима”, за МСП), дошао вам је у узвратну посету, али, по његовом понашању, није посетио Републику Србију, већ Бачки Моноштор и тамошњу Заједницу војвођанских Хрвата (заправо Буњеваца, Срба католика, које је Србија заборавила). Заправо, Јосиповић долази у мисију “похрваћивања Срба”, а ви га у томе пратите глумећи да не схватате о чему се ту ради. 

---

“Када влада не би продавала државне компаније, Србија би онда била комунистичка, а не модерна земља са тржишном економијом”. Неко ће се упитати, зашто се обраћам вама, а не председнику владе, који је горе поменуту несувислост изговорио?  То је зато, господине председниче, што је сваком у Србији јасно, да се Мирко Цветковић и Влада Републике Србије уоште не мешају у “свој посао” и да сте ви, лично, “алфа и омега” српског политичког, економског, културног, па чак и спортског живота. Нема никаквог спора, да ниједна значајнија одлука у Србији не може бити донета без вашег знања и одобрења. Отуда, јасно је да сте ви онај “фактор”, који је одлучио да Србија више не буде “комунистичка” земља, мада није јасно како је могуће да се “комунизам” толико дуго задржао, чак десет година након што је “демократска опција” освојила власт у Србији. Истина, не тако давно, пре нешто више од годину дана (ваљда док су “комунистичке” идеје владале вашим умом?), ваша размишљања била су дијаметрално другачија. На пример, на конференцији за штампу поводом  деветнаестогодишњице оснивања Демократске странке, рекли сте: “Нисам велики присталица продаје ни ЕПС-а, ни Телекома, јер су те компаније важне за вођена економске и регионалне политике Србије”. Биће занимљиво да чујемо шта ћете о “приватизацији и комунизму” рећи сутра. Добија се утисак, да сте намерно изабрали Цветковића (чија интелигенција већ на први поглед делује упитно), да изговори горњу неистину, како бисте “сондирали” јавно мњење. У великом броју “некомунистичких” земаља, држава управља телекомуникацијама, енергетским постројењима и другим великим привредним системима (железница, инфраструктура и сл.), а то је, како видимо, у потпуној супротности с Цветковићевим “мишљењем”, које он малоумно испољава, тврдећи “да држава не треба да управља привредом”. За разлику од Цветковића, претпостављам, ви сте интелигентан човек и добро знате да је у свету на делу тзв. мешана економија, дакле, делом је она планска, а делом је то “слободно тржиште”. Наравно, онај део економије, који је од стратешког интереса за одређену земљу, налази се под већинском државном контролом, а негде је и потпуно у државном власништву. У Ајови, на пример (једна од држава САД), телекомуникације су у стопостотном државном власништву. Да ли то, судећи по Цветковићевој “памети”, значи да је Ајова комунистичка држава? Премијер Цветковић, надаље, сам себи “скаче у стомак”, говорећи најпре “да је економска наука као аксиом ставила да је приватна својина ефикаснија од државне”, додајући потом “да ће држава кроз значајно учешће од 20 одсто да задржи своје интересе у Телекому". Прво, шта ће нам ту “државни интереси”, ако је “приватна својина ефикаснија од државне”, а друго, како је могуће да неко сачува “државне интересе” са само 20 процената учешћа у власништву? Можда применом државне (при)силе?

СПЦ – РАШОМОНИЈАДА

Обичан човек, читајући силне бројне хвалоспеве владики Артемију, заиста добија утисак да је реч о великом страдалнику, којег прогањају патријарх и Свети Синод СПЦ и држава Србија. Све ми је ово однекуд прилично сумњиво, поготово када се сетим како се владика Артемије понашао током НАТО агресије, у друштву Саве Јањића, у оно доба лојалног Артемијевог јеромонаха.
Деловање Саве Јањића, данас, сасвим је огољено и јасно је да је тај човек непријатељски настројен према СПЦ и српском народу уопште:


На истом послу: Сава Јањић и Блерим Шаља

Касније су се Артемије и Сава Јањић наводно “разишли”. Због чега? Да ли се тај “разлаз” уистину десио? Тешко је ту бити сигуран. Можда се Артемије искрено покајао за оно што је својевремено (када је Србима било најтеже) радио, а можда и није. На пример, погледајмо шта је о екуменизму писао Сава Јањић 1995. године:
Нажалост, у наша смутна времена појавили су се и у оквиру Православне Цркве појединци, који на своју Цркву гледају другачије него што су то чинили Свети Оци, мученици и исповедници. Ови модерни одступници од Православља и протагонисти нове јереси екуменизма3 активно раде на стварању једног “Новог Хришћанства” преко којег непријатељ људскога рода жели да оснује своју лажну Цркву (Анти- Цркву) и уз њену помоћ припреми долазак лажног Христа. Њихов циљ је да Цркву доведу у корак са данашњим временом и стиде се пред “слободоумним” и “напредним” западним светом да јавно признају истину о својој Цркви и вери православној. Они заједно под руку са разним јеретицима у “лажном смирењу” хуле на Цркву признајући да су врата адска већ надвладала Христову Цркву4 , да је она подељена и да “сви треба да се покајемо и измиримо”. Тек тада ћемо, по речима ових нових апостата, поново “пронаћи” једну, недељиву и истинску Цркву Христову. Још до јучер су се ти исти правдали да учествују у дијалогу са јеретицима како би пред њима сведочили истину Православља, а сада то исто Православље продају у бесцење, бацајући бисере свињама (каже јеромонах Сава Јањић, сабрат манастира Дечана, у својој књизи “Екуменизам и време апостасије“, Призрен, 1995).
Изгледа да се ту ради о типичној српској сујети. Протосинђел Сава Јањић прима америчког потпреседника Бајдена, који јасно поручује да ће Срби остати у “баруштини историје” уколико не признају да су починили “највећи злочин након Другог светског рата” и не буду у стању да препознају “ђавола у себи”.

Послушајте говор Бајдена на Косову. Невероватно је са колико мржње се тај човек обраћа целом једном народу, којег, очигледно, сматра сасвим безвредним и недостојним да се назову људима:

С друге стране, владика Артемије, свом снагом подржава одбеглог архимандрита Симеона Виловског, који се није поуздао у Бога и Истину да остане у земљи, него је “запуцао” у Грчку, покушавајући да се некако “прода” Епархији пирејској. Логика је ту јасна: зашто би било ко (а поготово верник и свештено лице) бежао од правде, уколико му је савест чиста? Уосталом, није ли највећа хришћанска врлина да се човек одупре лажима и сваком злу по сваку цену? “Страдање је крста добродјетељ”, каже Владика Његош. Али не… модерни православно-хришћански црквени достојник радије бежи у суседну земљу. Како му то успева? Од чега тамо живи? Да ли од оних пара, које је, како стоји у оптужници, наводно проневерио у Епархији рашко-призренској? Који разлог има владика Артемије да стане иза таквог човека и његовог чина, који се никако не може назвати хришћанским, нити је у духу православља?
Неко би могао да помисли да је владика Артемије, да ли из пуке саможивости, уистину умислио да је он важнији од СПЦ, Косова и Метохије и васцелог Српства? Његова суза је златна, шта ли? Чему сузе, ако искрено верује у Бога, Истину и Правду? Можда је жељан “награде” на овом свету? Толико је задужио српску паству и Српску Православну Цркву, а ови, незахвалници једни, неће да му то признају? Зар сва ова “парада” око Артемија не делује отужно, попут стотина других (световних и црквених) “афера” без “епилога”? Данас је Артемије против екуменизма, онако како је то био и његов негдашњи секретар средином деведесетих прошлог века.
Извесни Миладин Р. Шошкић лепо пева:

Ко Чарнојевић некад Арсеније,
Тако пође и наш Артемије.
Ка северу од српских земаља,
Понавља се историја стара.

Можда су горњи стихови “пророчански”: можда владика Артемије уистину жели да буде упамћен у српском роду као патријарх Арсеније. Артемијеви одани монаси из мнастира Црна Река већ су се спаковали и кренули код некаквог “грешног Милоја”. Овакав развој догађаја, уз сву своју трагичност, лагано се претвара у комедију. Никако се не треба чудити ако
Сава Јањић заступа интересе Католичке цркве. Крв, кажу, није вода. Мајка му је Хрватица, тако да њгово духовно “ломљење” није ништа необично нити неочекивано. Чудно је, ипак, да СПЦ, чини се, и не покушава да доведе у ред стање у Грачаници и да се уопште не реагује на Јањићеве “политичке” изјаве, које су често уперене против српског народа. С друге стране, тешко је разумети зашто појединци покушавају да од Артемија начине некаквог хероја, који се, ето, бори за “српску ствар”. Чињеница је да је свештенство СПЦ великим делом расрбљено; тј. наше црквене “службенике” од малена уче да Православље држе на првом месту. Тако се, ваљда и десило, да они који много не држе до своје етничке припадности, на крају, веома мало (неки нимало) држе и до Православља.

---

Коментари:

Господине Вукотићу,

Морам да признам да сам мало разочарана вашом “брзометном логиком”, на коју нисам навикла, често базираној на изворима жуте стампе. Као блиског сарадника Николе Јанића, не бих то од вас очекивала. На основу чега закључујете да је о. Виловски “запуцао” и “бежи”у Грчку да се “прода” Епархији пирејској? Чињеница је да је О.Виловски у Грчкој за задње две године где докторира. Да ли ми уопште знамо да је крив и ако “знамо” на основу чега знамо? Свако је невин док му се не доказе кривица. Ваљда је то постулат сваког права! Да ли смо од суда и стручњака чули да је проглашен кривим? На основу чега му ми унапред пресуђујемо? То што владика Артемије “свом снагом подржава” о. Виловског мислите ли да он то чини тек тако да нешто каже? Мислим да лекар много више познаје пацијента него други људи. Духовни отац као лекар душе познаје га највише.Њему се поверавају тајне које другим смртницима нису доступне. Мислите ли да треба да имамо поверења у његов суд више него оних који га не познају?

Ја никако не желим да кажем да човек може бити непогрешив. Непогрешив је само Бог. И свети људи су грешили по неком Божијем допуштењу.Али, по закону вероватноће, његов суд треба ли да је тачнији? Чини ли вам се необичним да је владика Артемија медијска мета за задњих 10 година? Та хистерија иде толико далеко да се просто утркују ко ће више да га облати па се не устручавају да масним словима пишу “ВАРАО, КРАО, РУСИО ЦРКВУ”. Да ли је то баш тако? Учини ли он неко добро за ту цркву? Колико је владика побегло чим је “запуцало”? Знамо их који су. Он остаде са својим народом на Косову. Да ли то треба да се вреднује? Није ли он духовни отац трећина монаштва у СПЦ? Колико остале владике имају монаштва иза себе? Да ли је он једини у СПЦ који “греши”? Где су “греси” других? Или су остали непогрешиви као римски папа? Како бисте ви реаговали да је ваш син био жртва педофилије? Да не ређам друге “грехе”.

Сви ти ваши закљуци о владикиној “саможивости”, жељи за овоземаљском нагадом и низ других, то су карамазовски закљуцци базирани на “карамазовској маловерној логици”. Тако их ја доживљавам. Чињеница је да је Сава Јањић тако писао док се није “пресалдумио”. Зар је он једини који се “пресалдумио”? Шта да каземо за владику Атанасија и Амфилохија у које смо се клели? Зар Јуда који је био апостол Христов, сведок његових чуда није га издао? Зашто? Зашто се чудити људској слабости и падовима? Зар не рече ђаво у Карамазовима: “Дражи ми је један такав него хиљаде других”. Знаци, искушењу су више подложнији они него ви или ја? Људе морамо гледати у динамици битисања. “Глас народа глас Божији”, рече владика Николај.

Како можете да објасните да се на сахрану патријарха Павла слегло више од пола милиона људи? Зна ли народ, обичан народ да цени врлину? Зашто се толики правници каноничари, интелектуалци, монаси, “буне” против неканонског и нелегалног поступка према владици Артемију? Да ли они то измишљају? Ако измисшљају зашто измишљају? Ако неко “погреши”, хришћански је да се грешка исправи јер “грешити је људски али истрајност у греху је ђаволска” каже народна мудрост. Или ћемо изигравати непогрешиве римске папе и проглашавати да владика хоће да је изнад Синода? Није ли он прихватио одлуку Синода иако се са њом није слагао? Ја не бих на одлазак монаха из Црне Реке гледала као ” комедију”. Много је то олак закључак. Може се поставити много, много других питања.

Dr. D. Krstich

---

“Шта је човјек, а мора бит човјек,
Тварца једна те је земља вара…?”

П.П.Његош

Поштована госпођо Крстић,

Могуће је да сам био, како кажете, брзоплет у некаквим сагледавањима наше црквене стварности. Изгледа да су ме почеле иритирати ове свакодневне вести о “крсту” и “страданију” извесних “праведника”. Истина је да не знам нити уопште могу да наслутим ко је међу нашим “оцима” у праву а ко у криву. Постоји могућност да ту једни лажу, а други говоре истину или да обе стране лажу. По логици ствари, искључујем могућност да обе супростављене “групације” говоре истину. Наравно, уколико би ме, којим случајем, неко питао на чијој сам ту страни, никако не бих могао да се одлучим за кога сам. Лавина беспоговорне подршке владики Артемију и петиције које се могу пронаћи на интернету, делују ми као један ирационалан излив љубави према Српству и Православљу, оличеном у једној особи. Слажем се с вама да човек може да се промени, да окаје своје грехе и да временом постане пример часног и достојанственог човека, на којег ће се остали свет радо угледати. Дакле, теоретски то је могуће, али, ипак, у пракси ствари стоје мало другачије.

Што се, пак, Симеона (Дејана) Виловског тиче, у праву сте да сам мало претерао. Човек није крив док се не докаже супротно. Али, шта ћемо у случају када истину не можемо утврдити, нити донети пресуду на световном или црквеном суду, ако оптужена особа нема намеру да на такво људско и божје “суђење” изађе? Нема ничега спорног у томе, ако некакав криминалац утекне из земље, да не би одговарао за недела која је починио. Ако Симеон (Виловски) заиста хоће да се понаша у духу Православља (и Христовог учења), тада сигурно неће избегавати ниједан земаљски суд. Христово страдање на крсту, свакако је ту јасан путоказ, јер Христос ни у једном тренутку није дошао у искушење да побегне од Пилатовог и “народног” quid est veritas суда. Све и да није крив, Виловски ће остати “крив”, јер, властитом вољом, није хтео да се наводи из оптужнице, која је против њега подигнута, провере и тако утврди пуна истина. Свакако, не искључујем могућност да су оптужбе против Виловског “монтиране” и да су политички мотивисане, те да не би имао поштено суђење. Али, зар се човек, који следи Христову науку, води земаљским мерилима и стрепи од земаљског суда? Откад је суд земаљски постао важнији од Суда Небеског? Коначно, на пример, ја сам лаик, а ипак никада не бих избегао позив било каквог суда на коме сам неосновано оптужен. Напротив, сам бих тражио да се ту истина што пре утврди, чак и у случају када бих знао да ћу, на крају, бити неправедно осуђен. Мислим да је чиста савест човеку важнија од било каквих закулисних “игара” и неистина које о њему колају међу народом. Стога, јасно се намеће питање: да ли господин Виловски има чисту савест?

Сигурно да се владики Артемију никако не могу, нити смеју, оспорити заслуге које има у нашем монаштву. Изгледа да је тачно да је већина монаштва уз њега и да он међу њима има велики углед. Зато сам помало и збуњен чињеницом да владика Артемије ништа не предузима (или можда нисам добро информисан) да монаси не напусте манастире и преселе код неког вајног и “грешног” Милоја. Заправо, уколико Артемије прећутно одобрава такве “расколничке” кораке у нашем монаштву, тада је питање шта је ту за њега важније: Православље, Српство или његова лична сујета? Хришћанин (поготову православни), колико знам, никада не би допустио да се због његовог “пензионисања” и личног страдања поведе било каква “спасилачка мисија”, која би могла да “афирмише” оне вредности за које он сматра да су “најважније”. Да ли је Христос тражио од народа да га спасава? Не, ваљда је Он показао човеку како се носи крст, без роптања, плакања… и како се подноси жртва за народ, иако га је тај исти народ “осудио”.

Питате ме, “где су греси других” (у СПЦ)? Мислим да сам на то питање делимично одговорио раније, када сам рекао да су наша свештена лица васпитавана тако, да им је Православље главна одредница. Такође сматрам, како сам већ нагласио, да су они помало “инернационализовани” и “глобализовани”, те да себе сматрају више “грађанима православне заједнице”, него Србима. Пре нешто мање од четири деценије, случајно, у оном ресторану или “народној” мензи, која се некада налазила преко пута хотела “Москва” у Београду, седео сам и ручао за истим столом са једним православним свештеником (не знам шта је био по чину). Тада сам био веома мало упућен у питања која се тичу религије, а он ми је то врло лепо и потанко објашњаво. Иако сам био млад и наиван, слушајући га, у једном трену сам му, ни сам не знам откуд, поставио питање: кда бисте морали да бирате између Српства и Православља, шта бисте изабрали? Без двоумљења, одговорио ми је: Православље. Тако је то било тада (почетак седамдесетих прошлог века), барем у једном делу нашег црквеног сталежа, а како је данас, могу само да претпоставим. Однекуд сам сигуран, да бисмо добили исти одговор од барем деведесет одсто црквених “службеника”, те да већина размишља као о. Сава Јањић, који “не види разлику између Срба и Хрвата”.

Ето видите, ви питате, шта да кажемо за Амфилохија и Атанасија, “у које смо се клели”? Заправо, право питање би било зашто смо се у некога клели? Сматрам да човек може да се заклиње само Богом Свемогућим, а никако човеком, па макар како вредан тај човек био. Увек је било погрешно правити култ личности од било кога “Земљанина”. Заправо, докле год слепо некоме верујемо, дотле смо као умна бића незрели, јер се ту водимо емоцијом и ирационалним моментима. Сами, с правом, помињете Јуду и слабост људску: па зашто онда априори верујете било коме, па и владики Артемију? Једини изузетак у том смислу јесте био патријарх Павле, којег су сви људи у Србији (без обзира на веру и нацију) гледали на исти начин. Око њега није било противречности, јер је он био “светац који хода”, живи свети човек, оличење суштаственог добра, за којег је овоземаљско било само прилика да покаже људима како се људски и достојанствено може саобраћати са светом, како се шири љубав и истина.

Срдачан поздрав,
Душан Вукотић

Р А С У Л О (НАСЛИКАНИ РОМАН)

Посетите страницу посвећену великом зрењанинском уметнику, сликару и писцу, Олгици М. Глигоров.

Пише: Душан Вукотић:
У СЕНЦИ РАСУЛА
Крајем прошле године (децембар 2009), након више од петнаест година “чекања”, коначно је из штампе изашла књига једног бриљантног и свестраног уметника из Зрењанина, Олгице М. Глигоров, под насловом Расуло. Имао сам ту срећу и задовољство да познајем ту врсну српску принцезу кичице (што је познато од раније) и пера (то ћемо схватити када прочитамо роман Расуло). Још негде половином деведесетих, у честим разговорима и расправама, које смо водили на разне теме, Олгица ми у једном тренутку вели: “Да ли бисте били љубазни да мало прелистате један мој рукопис? Волела бих да чујем шта о томе мислите. Није то дело које претендује великим иметничким дометима, већ нешто што ми дуго лежи на срцу и што бих хтела да оставим забележено… као нека врста мога тестамента?” Понео сам тај рукопис, тада под “радним” насловом, У сенци расула, радознало се питајући шта ћу тамо прочитати.
Олгица је била велики ерудита. С њом смо водили дуге и занимљиве дискусије, почев од неких политичких тема, актуелних у оно доба, до полемика о појмовима бића и ништавила, Сартровом егзистенцијализму и пререфлексивном искуству. Пребирали смо по несазнајном Ding an sich и Хајдегеровом бићу и времену (Sein und Zeit), покушавајући да “разбистримо” Dasein, “које није човек, а може бити само човек”. У таквом “херменаутичком кругу”, вртели смо се од Кантове метафизичке етике и његовог “звезданог неба”, до Хегелове “представљене границе у ограниченој представи” (Begrenzung der Vorstellung) или, пак, Шопенхауерове “биртије без кнеза”, у свету “воље и представе”. Пoнекад бисмо се дотакли Раселовог хуманизма (I would never die for my beliefs because I might be wrong) или Хакслијевог крајњег песимизма (“срећне свиње и несрећни Сократ”; Brave New World). Олгица је, чини се, у практичном животу јасно следила чувену Хераклитову мисао, да се “не може двапут стати у исту реку”. Наиме, сваку невољу, наизглед, примала је са истом “мирноћом”, као што је примала и повољну вест. Рекао бих да је веровала у некакву врсту судбинске предодређености и у властиту обавезу да своје путовање животом максимално обогати својим радом, а најмање онолико колико јој то “богом дана” енергија допушта. И мора се признати, енергија јој није недостајала; достојанствено, одлучно и самопрегорно испунила је своје “обавезе” према Логосу, Истини, Лепоти и Правди.
Оног часа када би Олгица устала и бацила поглед на штафелај, знао сам да је време нашег дружења истекло.

СИНЕМАСКОП
Када сам, тог давног дана, коначно, дошавши у стан, кренуо да читам Олгичин рукопис (У сенци расула - будући роман Расуло), уронио сам у чудесни свет банатске варошице, из прве и великог дела друге половине двадесетог века. Ређале су се, малтене, библијске слике рађања и смрти, љубави и мржње, састајања и растајања, опстајања и нестајања, племенитости и пакости, радовања и злурадости, доброчинства и злочина; једном речју, срећа и несрећа су се збирале у већу или мању количину добра или зла. Имао сам утисак да у биоскопу гледам слике прошлости. Живот је бујао у свој својој раскоши и беди, жив и богат чак и тада када је сиротињски, пун неочекиваних обрта и ломова, који у кратком часу руше или чине снове остваривим. Из непокретних речи рађале су се моћне покретне слике, какве нисам доживео још од оних младалачких дана када сам први пут читао Шолохова. Метафорички, могло би се рећи да је роман Расуло писан сликарским кичицама и то са свим неопходним “фрејмовима” (fps —24 сличице у секунди) . Од Селениног (један од централних ликова романа) бега од човека, којег је некада толико волела, да би за њега била спремна да се баци у воду, ватру и отрпи сваку врсту бола, па до изласка исте јунакиње из зграде суда (неких 50-60 година касније)—где је, с подсмехом, дочекује “зубато сунце”—свака страница романа набијена је догађајима “реалног живота”, новим љубавима, снажним емоцијама, лепотом младости и мучнином остарелог бића, кратким затишјима, па онда силним бурама у којима се руше наде и светови, разарају дојучерашња “заветна” пријатељства, а људске душе ломе и вређају, без обзира на то да ли су у “праву” или нису.

РАСЕЈАВАЊЕ НИШТАВИЛА
Велики српски песник, Петар Петровић Његош, вели (Горски вијенац; Коло): “Јунаку се чешће путах хоће ведро небо насмијат грохотом.” Заправо, то што важи за “јунака”, у истој мери (а можда и више), важи и за “обичног смртника”. Ваљда, нема живог човека, којег “гром” није ударао из тог истог “ведрог неба”. И што је небо ведрије, то је ненадани удар “муње” тежи, болнији, опаснији и разорнији. Олгица је такве “ударе” јасно видела и јасно разумела. Била је сведок једног вратоломног времена, у којем човеку, често, ни сабраност, ни здрав разум, нису могли бити од нарочите помоћи. Баланс на кантару љубави и мржње био је нарушен, и то, на штету првога —љубави. Неизбежна последица такве неравнотеже било је расцепљивање, растурање, рашчеречивање, распадање, рашчињавање, распуштање, растајање, растеривање, раскољивање, распиривање, разгарање, разбацивање, расправљање, разуверавање, размимоилажење, раскидање, разилажење и други слични рас-/-раз, а у свему, једино није било места разумевању. Поред свих могућих речи са рас- префиксом, никако случајно, Олгица је, да би што прецизније представила болну стварност свеколиког и неумитног растурања, за наслов својег дела, изабрала реч расуло. Расуло је оно што се распало, што је изгубило конзистентност и компактност и што се, у фрагментима, котрља недефинисаним стазама и богазима; расуло је оно што се раселило или расејало. Дакле, расуло је двоструко расипање; најпре је то почетак у којем се зачињу клице и израстају плодови (бића), да би се све, потом, попут семена маслачка, “разветрило” и нестало у раселини, распуклини или расцеплини свепрождирућег ништавила. 

ТЕСТАМЕНТ ЗА БОЉЕ СУТРА
Књига Олгице Глигоров, Расуло, заправо је историја једне зрењанинске фамилије у широком окружењу. Ту “дефилује” бројна галерија ликова, велики део негдашњег урбаног Зрењанина, које Олгица пажљиво и детаљно представља читаоцима. Очигледно је, да је Олгица ту, великим делом, писала о људима, који су уистину постојали, као и о судбинама, које су се окончале на сличан начин као и у роману. Тамо има и доста аутобиографских елемената, лепо обрађених и вешто упакованих, у трећем лицу. Сигурно је да ће старији Зрењанинци бити у стању да препознају неке од јунака, које Олгица до танчина описује и анализира, иако су, углавном, имена у књизи промењена. Могло би се рећи да књига Расуло, у добром делу, репрезентује велики део чланова сличних српских породица, које су се, на неки самољубив начин, међусобно посвађали и толико једни од других удаљили, да су постали странци. Дојучерашња браћа толико су се разбратила, да у њима више не постоји никакво осећање према “ближњем”. Или, ако некакво осећање и постоји, то, углавном, није осећање љубави и бриге за “своје”, већ осећање нетрпељивости, презира, па и мржње, према ономе за кога нам се чини да нам одузима/отима оно што само нама “припада”. Чини се, у великом броју српских породица, похлепа и жеља да се има више од других, у други план је гурнула човечност, саосећање и све оно што би требало да карактерише једно умно биће. Олгица М. Глигоров нам је, заиста, оставила тестамент, којим нам поклања највеће могуће богатство —прилику да схватимо где у односу на друге грешимо, како да свој живот учинимо вреднијим и достојанственијим и како да, у будућности, престанемо да се учимо на властитим грешкама. Иако је сама уметница некада рекла да роман Расуло "не тежи великим уметничким вредностима", показало се да је написала (или пре насликала) једно дело, коме је место у самом врху српске књижевности; дело којим је маестрално овековечила једно доба и зналачки ушла у људске душе, а главне јунаке те  књиге учинила бесмртним.

---

ЛИСТ ЗРЕЊАНИН
РОМАН “РАСУЛО” ОЛГИЦЕ М. ГЛИГОРОВ ПРЕДСТАВЉЕН У ГРАДСКОЈ БИБЛИОТЕЦИ
четвртак, 17 децембар 2009 13:37

ХРОНИКА ДОБА И ПОРОДИЦЕ
ПРОМОЦИЈА постхумно објављеног романа „Расуло“ Олгице М. Глигоров (1937–2004), одржана у петак, 11. децембра, у Градској народној библиотеци „Жарко Зрењанин“, заправо је била петогодишњи меморијал зрењанинске сликарке и списатељице. Том приликом посетиоцима су представљена и три уља на платну из колекције ове уметнице.
- Овај роман лако би могао понети и назив „Хроника једне породице“ – рекао је рецензент издања, професор др Голуб Јашовић, усредсредивши се на лексиколошку анализу штива.
Са друге стране, писац и књижевни критичар Душан Вукотић подсећа да је свестрана уметница Олгица М. Глигоров оставила дубок траг у свима који су је поз­навали. О књизи објављеној у издању београдског „Компакт преса“, чији је власник Зрењанинац Недељко Меселџија, говорили су још и сликар и књижевник Ацо Стојанов, те сликар Радиша Љ. Луцић.
Домаћин промоције био је књижевни критичар Владимир Арсенић. Рукопис из заоставштине уметнице за штампу је приредила њена унука Оливера Грујић. Олгица М. Глигоров сликарство је учила од доајена војвођанске кичице Јована Јаничека, али се касније определила за студије права. По пензионисању, у потпуности се посветила сликарству, а њена дела данас се налазе у колекцијама на свих пет континената. Пре непуне две деценије, на конкурсу за кратку причу панчевачког „Банатског форума“ (у жирију је био познати књижевник Васа Павковић) награђена је сребром и другом наградом за фрагменат романа „Расуло“.
А. Б.

---

Олгица М. Глигоров (1937 - 2004.), рођена је, живела, стварала и уградила свој лични уметнички печат у темеље овог града и бразде панонске црнице њеног вољеног Баната. Од раних гимназијских дана, подучавана је умећем врсног ликовног педагога и доајена банатске и војвођанске кичице, Јована Јаничека. Упркос томе, под утицајем родитеља и средине у којој је живела, запоставља професионализацију свог непресушног талента и опредељује се за студије права. Као стручњак у својој области, читав радни век посвеhује најхуманијем виду правне доктрине, борби за радничка права, правозаступајући оне најугроженије, једнако као и оне којима је нанета неправда. По пензионисању, у потпуности се посвећује својој најранијој и непролазној љубави - сликарству. На стотине њених дела, махом уља на платну и нешто мање акварела, налазе се у приватним колекцијама широм света. Олгица М. Глигоров радила је кратко време и као ликовни педагог-илустратор-предавач при УЛУС „Косовка" у Београду, а бројним нашим књижевним савременицима илустровала је књиге. Одувек је писала, никада није објављивала. Ни онда, када су је поједини осведочени писци наговарали, истичући да је штета прекривати радове велом анонимности. Последњих неколико година, ипак je прионула рукопису, који добрим делом представља и њену животну причу. 3апочела ју је као претходница домаћих, познатих списатељица које су тада, можда, имале тек идеју у повоју. Пре скоро непуне деценије, на конкурсу за кратку причу „Банатског форума" из Панчева (у жирију је био и књижевник Васа Павковиh), награнђена је сребром и другом наградом за фрагментарни део овог романа, који је прилагодила форми кратке приче. Након свих ових година, та прича, уобличена у родословни роман Расуло, налази се пред вама.

White Wedding

by Dušan Vukotić / December 25th, 2009

White Wedding PDF 220 kb

There is/was a saying in Serbia, odveli/oteli su nam devojku (they took our girl away) usually spoken by parents and girl’s relatives after the wedding. It was like that for centuries: groom was considered as a sort of “pirate” and those who dared to “steal” the girl were never seriously condemned by society. On the contrary, those who committed such “crime” were secretly praised among their friends and neighbors. In the above case (p.p. odveli ‘taken away’) we have to deal with the Serbian verb voditi ‘lead’ (Cz. vést, vodit, Russ. вести, при-водить, OSl. водити).

Now, if someone suggested that English wed is related to the Serbian/Slavic word voditi ‘lead’, I suppose, everyone would be laughing. Nevertheless, let us be more patient and try to reconsider this (mine) suggestion. The same pattern seems to have been used on the soil of whole Europe and people in the West as well as those in the East used to grab (i.e. to take by force; Serb, grabiti ‘grab’) their future wedded wife/bliss¹. If we thumb more carefully through the Slavic dictionary we are going to find some words that may be cognates to English wed. For instance, there are the Serbian word svatovi, svadbeni ‘nuptial’, svadba ‘wedding ceremony’, svatovska povorka ‘wedding procession’, where, as we can see, the above-mentioned Slavic verb voditi, od-voditi (lead, to take away) is omnipresent. In addition, there is the Serbian word svodnik, that, according to the above words and their original logic, has an unexpected meaning – pimp!

Farther, there are words zavoditi ’seduce’ and zavodnik ’seducer’ (Russ. соблазнять ’seduce’; Cz. svůdník ’seducer’, svádět ’seduce’ that, not by chance, reminds us of Serbian svaditi, svađa ‘dispute, argument, broil’; Lat. suadeo -ere; -persuadeo, -suadere), who is the same sort of villain/rogue as bludnik ‘rake, wanton’, and this word indicates that the proto-form of IE *wod-, *wed- was *belg^h-, an initial, maybe, more agglutinated/extended proto-word, which sounded (roughly taken) like *belg^h-g^hno- (close to Engliish belggining => beginning). The Latin verb seduco², seducere has almost the same meaning as Serbian zavoditi ’seduce, lead astray, lead away’.

An enormously interesting word is the Serbian noun nevesta ‘bride’ (Russ. невеста, Cz. nevesta; Osl. невѣста), because nevesta is ne-uzeta (Russ. взять ‘take’); i.e. it is a girl, which is “not yet taken” (Vasmer, не и ведать; III, p. 54). In fact, Slavic ne-vesta is the word with the same meaning as Serbian ne-udata ‘not married, unmarried’. The meaning of the Serbian word udova/udovica ‘widow’ shows that udova (Russ. вдова, Cz. vdova, OSl. въдова) is a woman who is “vodiva” (ready to be taken (away) again, free; od-vodiva). Following these etymologies many researchers were confused with a great number of words, which are phonetically close and whose semantics seem to be “intertwined”. Old Slavic возити (Serb. voziti; Russian возить , Cz. vozit, vézt) is clearly related to English way (German Weg, Goth. vagjan, OHG weggen, ONor. bæsa ‘drive’), Greek ὀχέων, ἔχειν, ἄγειν “keep doing, keep going’, and Latin veho ere. In Sanskrit there are almost all the forms of the verb ‘drive’ as in Slavic (váhati, vákṣi , voḍham, voḍhvam , ūḍhvam , úhāna, uvāha , ūhúḥ , ūhé, vakṣyáti; Monier Williams, p. 933) and among such words very indicative are two forms of that word: one is voḷham, which reminds us to the Slavic word vlak ‘train’, and the other is voḍhā ‘led home married’, which asserts the above-mentioned suggestion that *wed- originally meant ‘to lead away’ (Slav. voditi).

In Old Icelandic there is a word bæsa -ta, -tra, which means ‘to drive cattle into the stall’ and it could be taken as a counterpart word to the Serbian verb uvesti ‘to bring into’. Here we can understand the origin of the word vezati ‘bind’ (Russ. вязать, связывать, Cz. svázat, OSl. вѩзати) – it comes from the same proto-word as Serbian vijanje ‘driving, chasing’, vijugav ‘winding’, and uvijanje ‘winding, binding’ (Russ. вить; hence Serb. vez ‘embroidery’). Sometimes certain words may be absolutely different in phonetic sense, although they have appeared from the same “womb”, like Russian вышивание ‘ebroidery’, which is related to вязание ‘binding’ (Serb. vezivanje ‘binding’) and Serb. ušivanje, šivenje, šiti, šav ‘needle, sew, stitch’, which lost its initial syllable vi- or replaced it with u-. Surprisingly or not, we can see that Serbian vijuga ‘convolution, wind, row, girus’ (cf. Skr. vīthī ‘line, row’) is the word from the same “depot’ as English way or German Weg, and Latin via, viae ‘road’. Actually, Serbian vezanje ‘binding’ is nothing alse but vijuganje ‘wriggling’ (so, in that sense, Greek ὄφις ’snake’ is the “winding” animal; cf. ὀφεώδης ’snake-like’, equal to Serbian uvojit ‘curled, coiled’).

The Serbian words for water, wind and fire (voda, vetar, vatra) are closely related to the winding movement, similar as in English (wind, winding, weather, winter; OE. windan, Serb, uvunuti ‘twist’, vintanje ‘circumvolution’ ). Here we must follow the Latin words like vulgus, volate, vello in order to grasp what the “original output” of similar IE words was the above-mentioned basis *belg^h-g^hno-, like in Serbian words put ‘road, path’, pod ‘floor, bottom’, putovanje ‘traveling’. namely, Serbian putovati ‘to travel’ comes from a previous form *bludovati, the same proto-form from which the other Serbian words were born, like blud ‘wanton, lust, whoredom’, lud ‘crazy’ and latalica ‘a tramp’ (cf. Latin vulgo originally ‘divulge, circulate, prostitute’). In this context, it would be interesting to see if the word lunatic is linked to Slavic lud, ludak ‘fool’ (OSl. лудъ), in some Serbian dialect luntor (crazy man, wanderer, tramp), also landarati ‘to move freely in an uncontrolled manner’.

It seems that we have gone to far away from our “wedding” and therefore let us return to the subject by saying that the Serbian word udata has the same “value” as English wedded (Eng. wedded wife = Serb. udata žena; and Eng. widow = Serb. udova). Old Slavic дѣва ‘virgin, unmarried girl, adolescent’ (Serb. devojka, devica, Cz. děvice) is the grown up, mature girl, which is ready for “abduction” (Serb. odvoditi), and in Czech language, there is a word děvka (whore), now related to Slavic davati (Serb. podavati se ‘to indulge in sex easily’; OSl. -давати ‘give away’). Also, the Czech word vydávat ‘give’ supports the supposition that wedding is a process of “giving away” (Serb. odvoditi); i.e. it is a process of the implementation or bringing (of a woman) into the house (Serb. uvod ‘prelude’, uvoditi ‘introduce’. Additionally, the Slavic verb davati/dati ‘give’ is also related ti the verb voditi ‘lead’ (dovoditi, dovesti ‘bring’, odvoditi, odvesti ‘taking away’. Slavic davati is derived from the ancient form *geb^h- (cf. Ger. geben ‘give’), and it means that some sort of a “sound hierarchy” must be introduced in a serious investigation, because we can suppose that velars are the “first”, “primal layer” of the speech sounds, while dentals belong to the much younger layers of sounds. For instance, we must precisely examine how it happened that the primal form *geb^h- was turned to *dav- in Slavic. Nevertheless, that initial form was kept in word gubiti ‘lose’ (OSl. гоубити).

We can also remark that the above-mentioned word svat ‘a member of the wedding procession’ sound very similar to the word svet ‘world’, svetina ‘a multitude of people’ and svetkovanje ‘celebration’. Is there anything more or is it just a chance resemblance? There are some possible explanation for these enigmas:

1) We have already seen that verbs zavoditi ’seduce’, svađati ‘quarell’, zavideti ‘be envy’ may be “constructed” on the basis of voditi ‘lead’, but we may suppose that the verb videti ’see’ is also involved here as a principal ingredient of those words. What is then a possible relation between voditi and videti (OSl. видѣти)? Is there any other Slavic word that may be common for both of these words? What about buditi ‘wake up’ (OSl. боудити)? It seems that the voiced bilabial /b/ is on the first level of the above-proposed “sound hierarchy” (as a “parent”), while voiced /v/, voiceless /p/ and fricative /f/ are certain sort of “children”. If it had been true, then we could have said that the verb buditi was a progenitor of voditi and videti. Philosophically, such a premise could have been taken as really possible, because the process of waking up comprises in itself the both notions: seeing and motion (running, circulation).

2) Slavic svet (OSl. свѣтъ) appeared to be logically related to svitanje ‘day-break, dawning’, svitati (OSl. *свьтѣти; see Vasmer, III, p. 575). The Old English word woruld, worold might be interpreted differently than wer- + old (Kluge-Seebold, p. 885, Torp-Falk, p.21), because the present explanation sounds rather unconvincing and strained. Would it not be more conceivable if we presume that English world is related to German Urvelt ‘primeval world’? Bosworth’s Anglo-Saxon or-eald (see p. 270; “very old”) suggest a connection to German Ur-Welt (“old world”; see William Bell, Shakespeare’s Puck, p. 94-95). It means that Ur-Welt could, through the metathesis, become world (*urwold => wurold => world). And German Ur-Welt might be one of few Ur-bases (*xur-b^hel-g^hn-), that generated thousands and thousands of IE words. Among them is Slavic “world” too – svet (from *survelt => *svelt => svet). Of course, this kind of deliberation deserves a much deeper analysis in the future.

3) English white is probably related to both Slavic words, svet and cvet/kvet (Cz. květ, OSl. цвѣть; Vasmer, IV, p. 292-293), but it could indirectly be related to wed. Although it might look strange the genuine “root” of white and svet is *b^hel-g^hno-, and those words, Slavic and Germanic are compound words; i.e. prefixed as in Serbian za-beleti, iz-beliti. Hence we’ve got Slavic svitanje ‘dawning’ and svetlo ‘light, bright’ (a metathesis from *s-belt-, s-velt-; cf. Ger. Welt ‘world’). The Serbian words like beljenje ‘bleaching’, paljenje ‘blaze, light up, ignition’, planuti ‘flare up’ are obvious derivatives from the above mentioned Ur-basis. Even English fire came from that same “root” (related to Gr. πυρά ‘to kindle fire’, Serb. purenje, puriti ‘burn’, Lat. flagro -are), i.e. fire is coming from Latin flagro (cf. flare) in the same way as Serbian puriti has lost the sound [l] (*pulrenje, like in Lat. flagro; from *b^hel-her).

Posted in Uncategorized | Edit | Leave a Comment »

No victim no crime (2)

Thank you Robert!
I see you are perfectly (well) informed about the historical facts and the reasons why the demonization of Serbs re-erupted and never stopped after the nineties of the 20th centuries.
As you have already said, one of the main reasons that Serbs are outlawed and convicted (in advance) for any possible evil in the world is the fact that Serbs were the victims of the most hideous crime ever committed on this planet (one of the most notorious WWII death camps - Jasenovac-Gradina), which was approved and consciously/purposely directed by the highest circles of the Catholic priesthood. Before the First World War Austro-Hungarian politicians and clergy announced they deadly anti-Serbian doctrine with slogan: Serbien muss sterbien (Serbia must die!; sterben). Yesterday is like today, and today will be like tomorrow - nothing will essentially change. Serbia was and will always be a boring blood-besprinkled sputum in the Westerner's throat, which should be coughed up and spat out once for all.

The other thing that aggravates Serbian position is the Serbian "Russian-like" appearance. Namely, in the mind of an average Western man the Serbs are surrogates for his obsessive "red-Russian" menace; something he has been frightened with since the day he was born. Psychologically It could be called a "change of motives" where the real but powerful enemy was substituted with a small (manifold weaker) imitation of the original adversary.

Beside the above "historically-conditioned pressures" Serbia is burdened with an additional and rather unforeseen exigency, which sprang directly out of the American contemporary anti-Muslim and "anti-terrorists" policy. Actually, USA is trying to convince the Middle East Muslims that Uncle Sam has nothing against the Muslim world in general; and the best example to prove such a stance is the Balkan. According to US administration, the Balkan Muslims are "moderate" and "civilized" people and they, unlike their Middle-Eastern "brothers", deserve any kind of Imperial help and sustenance. Finally, if you wish to help someone to obtain his freedom - i.e. if you intend to "liberate" him from an oppression - the first thing you must do is to locate and identify his "oppressor". To the Serbian misfortune, nobody in the Balkan region fits better for the role of an invented torturer as the Serbs do.

Dušan Vukotić

---

Dusan,
You are correct in your view that the West, in total, participated in the cover up of the Serbian Holocaust because at the time of the end of WWII Europe, political preferences were shifting massively towards socialism and the Soviets were held in high esteem for their central role in the defeat of Nazi Germany. The British who were the main architects of the cover up generally were not in favor of Catholicism, but the overwhelming threat of Soviet Socialism made partners out of former adversaries.
The British started their project for a unified anti Serb Yugoslavia in December 1941 when they sent Col. William Bailey to Canada to recruit Croatian communist for guerrilla war training and eventual insertion into Yugoslavia. So why do the British want to create a Croat communist force in Yugoslavia. Who would they fight - their most natural opponents would be the Serb Royalist (Mihailovic).
The British next send Bailey as liaison officer to Mahailovic and within a year Bailey is trying to organize the assassination of Mihailovic. As we say in the US - "the fix was in" It didn't matter what Mihailovic did or didn't do, he was doomed because the British knew he was a Serb patriot and would seek justice at war's end and that would expose the Catholic Church - game over.
Robert Oklejas

No victim no crime

Of course, we must appreciate the heroism of the English/British and American soldiers, especially at the end of the WW2 - after the so called "Overlord" operation (The Invasion of Normandy; June-August 1944). Nevertheless, there is a looming question would they have started that invasion if they hadn't been forced to do it, because the victorious Red Army advancing towards Berlin was well visible? It seems, we could say that the main reason why the Anglo-American forces were engaged into a full-scale war against Germany was a future division of the war booty. In that context, maybe we should consider separately the great deeds and prowess of the Anglo-American soldiers on one side and the "brave" decisions brought by their political elite on the other.

Personally, I would agree with the opinion that the Western politicians (not only British) tried to cover up the genocide (Jasenovac holocaust) that was committed against Serbs in the Nazi-puppet state of Croatia during the Second World War - under the direct supervision of the Catholic church and its highest clergy. Actually, the great part of the Western population is of the Catholic provenience and they couldn't admit that such an unspeakable crime occurred under the tutorship of the "most civilized" Western Society and "culturally superior" Western Christianity.

Even today, such hideous crime (indiscriminate and most savage killings of Serbs in Jasenovac; unmatched in human history) on the soil and in history of Europe threaten to become an unbearable burden for an average Westerner and could brand an "eternal" and indelible stigma across the "humanitarian" face of the whole Western World.

This WWII genocide of Serbs (the Jasenovac holocaust) could be the reason why the West was/is so eager to see Serbs wiped out from the map of Europe.
No victim no crime!

Dušan Vukotić
_____________________________

Sent: Monday, May 11, 2009 5:32:26 PM
Subject: RE: [srbija_medjusljivama] Дан Победе над фашизмом није Дан ЕУ!

All,

If you live in the West as I do, the US, hardly any mention is ever made of Soviet contribution to the Allied victory and no mention whatsoever is ever made to the March 27th revolution in Serbia that according to German Chief of Staff Alfred Jodl cost Germany the war.

Now there was a big difference between the US under Roosevelt and Britain under Churchill. The US fought the war honestly while Britain according to Gen Eisenhower protected Germany Western flank by delaying D Day almost two years. . The British Empire only deserves credit for making the war inevitable by supporting Hitler’s rise to power.

The same is true for Yugosalvia. Roosevelt and the American were much more inclined to support Mihailovic while the British support for Tito was unqualified. The Brits needed to cover up the Serbian Holocaust in Croatia to save the Catholic Church for the Cold War which they were planning since late 1941and Tito was their creation to do that. It is time for Serbs to reexamine WWII from this prospective. At the time the Brits said we are supporting Tito because he is fighting the Germans, they were at the very same time were seeking a separate peace with Germany for a united front against the Soviets. Serb historians need to see the world as the Brits saw it in WWII. With the entry of the US in the war, the fate of Germany was sealed. The British could care less who was killing any Germans in Yugoslavia . What they wanted was a unified Yugosalvia under their puppet Tito who only could hold the country together by denying the Serbian Holocaust. With the unfortunate death of Roosevelt the British policy determined the course of the civil war in Yugoslavia .

The cover up of the Serbian Holocaust was and is the primary force beghind Western policy toward Serbia- to this day.

Robert Oklejas


lyubomir_gruyitch@yahoo.com; Robert Oklejas; zbucevac@afrodita.rcub.bg.ac.yu
Subject: Re: [srbija_medjusljivama] Дан Победе над фашизмом није Дан ЕУ!



11 05 2009

(допуна)



Поштовани господине ГЛИШИЋУ,

Ваш чланак би имао необориву вредност да Вaш предлог да се изоставе англо-америчке заставе на прослави Дана Победе не значи да се тиме обара несумњива историјска вредност борбе англо-америчких храбрих и племенитих бораца и војсковођа из 2.гог Светског рата.

Никоме не може да буде теже него тим англо-америчким херојима што су англо-америчке власти окренуле своју политику и подвеле је под подршку васпостављању фашизма.

Англо-америчке заставе заслужују и морају да се виоре са заставама антифашистичких држава на Дан Победе, јер су то заставе држава које су биле, с СССРом, и Кином, и с француским, и као што написасте, с грчким, пољским и србским борцима, водеће у борби против фашизма. Ваш предлог да њихове заставе не буду с осталима на дан победе би била још једна победа растућег неофашизма.

Као што с правом протествујете против брисања Дана Победе увеђењем Дана Европе, тако и Ваш предлог за изостављањем застава Велике Британије и Сједињених Америчких Држава на прослави Дана Победе значи изопачавање Дана Победе.

Молим Вас да схватите ово еписмо као протест против омаловажавања неоспорног херојства војника и старешина из 2. Светског Рата, овог пута Велике Британије и Сједињених Америчких Држава.

С уважавањем,

Љубомир Т. ГРУЈИЋ





05 11 2009

(addition)



Dear Mr. GLISHITCH,

Your article would have had an untouchable value if youр suggestion to omit the Anglo-American flags during the celebration of the Victory Day had not meant to push down the

uncontestable historical value of the anti-fascist struggle and contribution of the Anglo-American brave and noble warriors and leaders from the II World War.

Nobody can suffer more than those Anglo-American soldiers and leaders from the II World War for the later politics of the Anglo-American Governments to support the reestablishment of fascism.

The Anglo-American flags deserve fully and must be together with the flags of antifascist states on the Victory Day, because they are the flags of the countries which, together with USSR, and China, with French, and, as you wrote, with Greek, Polish and Serb warriors, were the leaders in the struggle against fascism. Your proposition to omit their flags on the Victory Day would be one new victory of the increasing neofascism.

As you rightfully protest against the ignorance of the Victory Day by replacing it by the Europe Day, so your suggestion to omit the flags of Great Britain and of the United States of America at the celebration of the Victory Day means the degeneration of the Victory Day.

I kindly ask you to understand this email as a protest against the ignorance of the uncontestable heroism of soldiers and leaders of the II World War, in this case of Great Britain and of the United States of America .

Sincerely yours,

Lyubomir T. GRUYITCH



http://www.dverisrp ske.com/tekst/ 173862

Дан Победе над фашизмом није Дан ЕУ!

Аутор: Владан Глишић, Објављено: 10. 05. 2009.

Штампај

| Пошаљи на маил

Англоамеричке заставе морају да изостану јер су они били лицемери који су омогућили читавој булументи нацистичких злочинаца да избегну заслужену казну после рата. Они су од нацистичких злочинаца направили своје савезнике у времену Хладног рата. И оно што их највише дисквалификује за прослављање Дана победе над фашизмом је чињеница да САД и В. Британија баштине и шире најмодернију верзију фашизма – НАТО пакт. Они убијају цивиле широм света, они муче политичке заточенике, они крше људска права ратних заробљеника, они организују концентрационе логоре, они уводе тоталитарни високотехнолошки надзор целог друштва и обесправљују своје грађане, они укидају суверенитет малих народа и окупирају читаве државе, они оружаном силом руше међународни правни поредак – њихови ће званичници једном бити на оптуженичкој клупи у неком новом Нирнбергу! Зато им није место на прослави Дана победе над фашизмом.

Јуче је Београд опет био место парадирања лажима и перфидног подметања измишљене историје као разлога за прославу.

Јуче се обележио 9. мај – Дан Европске уније који се притворно зове Дан Европе. У том знаку центар Београда су претворили у циркуску арену где су многобројне креатуре, стране и домаће, трудили да прикрију пун и прави смисао овог датума – Дана победе над фашизмом.

Много пре одлуке САД и Ватикана да треба направити одбрамбени бедем према совјетском продору у Европу – Европску Унију, сви слободарски народи и грађани Европе су овај датум прослављали као Дан победе над фашизмом. И не само временски, већ и вредносно, Дан победе над фашизмом је много значајнији од Дана ЕУ и прославе евроатлантских интеграција.

Потреба Европске уније и евроунијата да Дан победе над фашизмом прикажу као Дан Европе није случајна и има своје дубоке разлоге.

Наиме, гро европских држава није имао никакав или је имао врло безначајан допринос у сламању фашистичких Сила Осовине. Касније произведени митови о наводним „покретима отпора“ Холандије, Француске, Данске, Немачке, Француске, Аустрије само говоре о нивоу фрустрације који у односу према фашизму имају европски народи који су тај идеолошки концепт и осмислили и извезли широм света као аутентични европски производ.

Тек уласком Англо-америчких снага са Запада и Црвене армије са Истока у Европу, долази до сламања Хитлеровог „бастиона Европа“ и тек тада, данашњи носиоци ЕУ (и наводни баштиници антифашизма) почињу да организују некакав отпор дотадашњем окупатору а уствари почињу сарадњу са новим окупаторима. За разлику од ових лажних антифашиста, Срби пружају озбиљан оружани отпор фашизму у тренутку када је он на врхунцу своје моћи – у првим годинама Другог светског рата.

Срби, за разлику од многих данашњих европских фолираната који се бусају у своја антифашистичка прса, имају две озбиљне гериле које се са оружјем у рукама, у озбиљним војним формацијама, на озбиљним слободним територијама са ослобођеним селима и градовима, уз огромне жртве боре против нациста и фашиста. Поред Пољака, Грка и још неколико народа, Срби су једини аутентични антифашисти у Европи. Сви остали лажу и зато имају потребу да Даном Еворпе (читај Даном ЕУ) прикрију величанственост Дана победе над фашизмом. Сви њихови „покрети отпора“ нису били ништа друго него део обавештајне мреже британских служби, или глумљење некаквих ненасилних отпора… Док су Срби са оружјем у рукама (био као партизани, било као равногорци) гинули у борби против фашиста, дотле су народи који су данас најважнији Европљани подржавали Силе Осовине, слали „крсташе“ против Црвене армије и пред крај рата мало сервисирали шпијунску мрежу англоамеричких снага.

Зато су данас тако лако спремни Србе да оптуже за непостојећи фашизам. Ми смо сведоци да су они лагали, да су они цео Други светски рат провели у топлом загрљају фашизма док је над нама спровођен геноцид због спремности да се фашизму супротставимо.

Зато данас заставу ЕУ треба спустити на пола копља, зато данас треба истаћи српске заставе – партизанске и равногорске – заједно са заставом Црвене армије и Руске федерације, јер су то малобројне аутентично антифашистичке заставе на европском континенту!

Англоамеричке заставе морају да изостану јер су они били лицемери који су омогућили читавој булументи нацистичких злочинаца да избегну заслужену казну после рата. Они су од нацистичких злочинаца направили своје савезнике у времену Хладног рата. И оно што их највише дисквалификује за прослављање Дана победе над фашизмом је чињеница да САД и В. Британија баштине и шире најмодернију верзију фашизма – НАТО пакт. Они убијају цивиле широм света, они муче политичке заточенике, они крше људска права ратних заробљеника, они организују концентрационе логоре, они уводе тоталитарни високотехнолошки надзор целог друштва и обесправљују своје грађане, они укидају суверенитет малих народа и окупирају читаве државе, они оружаном силом руше међународни правни поредак – њихови ће званичници једном бити на оптуженичкој клупи у неком новом Нирнбергу! Зато им није место на прослави Дана победе над фашизмом.

Зато ни слугерањској Европској унији није место на прослави Дана победе над фашизмом јер као што су њене чланице послушно лизале чизме Хитлеровом фашизму тако данас исто то раде и НАТО фашистима. Зато данас Срби треба да славе Дан победе над фашизмом, а да са гађењем окрену главу од оних који славе Дан Европе – уствари Дан Европске уније и НАТО окупације.

Јуче је мала група храбрих Срба на Тргу Републике у Београду прославила Дан победе над фашизмом, док су остали – сарадници окупатора и старих и нових фашизама, славили Дан Европе – Дан ЕУ. Оне малобројне – праве антифашисте препознаћете по ленти Светог Георгија којом ће бити окићени исто као и многобројни руски антифашисти које та Лента подсећа на Дан победе над фашизмом и који данас у Москви величанствено прослављају дан када је словенска антифашистичка Црвена армија сломила кичму европском фашистичком пројекту.

Shackled Cattle

But let us imagine that the original meaning was less definite, perhaps “large quadruped” or the like (the meaning “donkey” of the Armenian reflex is worthy of notice in this context).

Or might it be more definite? For instance, why not something like ‘hoof’? Is hoof related to coffin? An unusual question, isn’t it? How this sounds to you, crazy, foolish, silly… naive?

But, let us first see what the earliest history of hoof might be? According to Pokorny that word comes from the PIE root *kāpho-/ *k^ō̆pho-. Is the German word Huf (hoof) related to Skr. śapha- (hoof, claw) and Serbian šapa (paw; Russ. лапа; Cz. tlapa ‘paw’)? Vasmer says (following the Kluge’s earlier conclusion: …dass an russ. ‘kopát’ angeschlossen werden kann) that Slavic kopito (hoof) comes from the verb kopati (dig, shovel). Can it be accepted as an unshakable truth?

Is Slavic kopati related to German klopfen (to beat, nock, clap; Serb. klepati and lupati ‘beat’, ’strike’,‘clap’, ‘pound’, ‘throb’)?

Let us try to go a step further. What if English coin (OFr coigne, Lat. cuneus ‘wedge’) is related to Slavic kovati (to coin, hammer, forge; Russ. ковать, Cz. kovat) and klin (quoin, wedge, bolt, nail)? Greek κόπτω (to hammer, beat, strike) also belongs to the same sort of IE words.

Is the Serbian verb čupati (pluck, tear out, pull out) in any relation with English chop? What Serbian čupav (tufted) and čuperak/ćuba (tuft) have to do with the above-mentioned words? Of course, Serbian čupav tufted) is not directly related to the Serbian verb čupati (pluck), but both words are derived from the same root, or from the same basis.

Could we grasp that Serbian stopalo (sole; Russ. ступня) and taban (sole) are related to šapa (paw; Cz. tlapa, Russ. lapa) and dlan (Pol. dłoń; Russ.ладонь*; OSl длань)?

Are we able to understand the “unusual” relation between Latin solea (sole; cf. Gr. σανδάλιον; Aeol. σάμβαλον!) and solum (bottom, ground, soil), on one side, and the “connection” among Serbo-Slavic taban (sole), dlan (palm, flat of the hand), šapa (paw; from šlapa/tlapa), dolina (valley, dingle, dale) and zemlja (earth, soil) on the other?

Might the Greek word ἵππος (horse. mare) be derived from the above mentioned κόπτω or κοπτός (pounded, forged; κόπτε δὲ δεσμούς ‘to forge fetters’)? Is horseshoe a kind of fetter? Compare Slavic okov (fetter) and podkov (horseshoe; pod-okov, literally ‘under-fetter’; Serb. pot-kovica, from pod okov; Cz. pod-kova ‘horsehoe’, kovat ‘forge’, koval ‘forged’; Russ.ковать ‘hammer, forge’, подкова ‘horseshoe’, Pol. pod-kowa ‘horseshoe’, wy-klepywać ‘hammer out’).

English chain is derived from Latin catena (fetter). Although it is difficult to prove, it is quite possible that catena comes from Latin capto, similar to the Serbian verbs okovati, hvatati (catch) and German heften (to tack, staple); German Haft (arrest, jail) is the word equal to Serbian haps/ana (arrest, jail); cf. Ger. ver-haften (to arrest) = Serb. hapsiti (to arrest); also Haft (haft, handle) = Serb. hvat (handle, haft). I suppose I do not need to explain that the German adjective gefesselt (enchained, bounded) is the same word as Serbian uvezan/svezan (bounded, tied; Serb. s-veza-li su ga ‘they tied him up’).

Starting from the “more definite” we are now (unwillingly) pushed back to the David’s “less definite”. Comparing Latin asinus, Gothic asilus with the OSl осьлъ (Cz. osel; Pol. оsiоɫ, Sorb. wоsоɫ) it would probably be possible to imagine ("reconstruct") the PIE ur-word for that horse’s cousin; it could be something similar to *ha-hin-lu-s or even *ha-gni-(b)lu-s. In Serbian, donkey is also called tovar (load, cargo), because donkey is well known draught animal.

Animals, cabalus and asilus, apeared to be related to the PIE "root" for animal.(*ane-). Although it doesn’t look like that, Latin and Slavic general word for animal are derived from the same basis. Caballus is nothing else but animal and Latin animal is related to Slavic životinja (animal) in the same way as čelovek (man) and galava (head) are related to human and head (OE heafod). One of the arguments that animal sounded once as g/khanibal is the Breton word aneval (animal; cf. Lith. gyvulys and Latv. dzīvnieks); also Greek words ζώων, ζωικός, ζωώδης (animal) seems to be very close to Slavic životnoe, životinjsko, živinsko, živina (animal).

The main problem here is to "reconcile" two different meanings, kovati (coin) and živeti (live) and to understand which one of these two was used as a name for horse (equus = okovan/okovat/hvat/uhvaćen/Haft ‘fettered’ or življenje ‘living’, živo(l)tinja ‘animal’. In some cases is absolutely impossible to determine the way of evolution of a certain word although we know exactly the basis from which that word began its “journey".

For instance, Gothic asilus sounds very close to Greek ἀσυλαι̂ος (asylum). Asilus in asylum! :-) Let us first see why the Greeks used the same word for ‘letters’ as the Serbs did: slova = συλλαβαί (letters, syllable). There are two possibilities in Serbian. One is that the word ’slovo’ (letter, word; OSl слово) is related to ’slava’ (glory, celebration; OSl слава; Gr. κλέος ‘fame’, ‘glory’; see Vasmer p. 3,673) and the Slavic verbs sliti, slivati (pour off; amalgamate, merge, cast), izlivati (pour out), which is indirectly related to iz-lagati/iz-ložiti (to tell, speak; Gr. λόγος) via the verb iz-linuti (pour out; from iz-lignuti). Maybe, it would be interesting to mention that Greek verb αγάλλομαι (to exult, glory, jubilate) sounds almost the same as Serbian galama (noise, uproar; cf. Gr. γλώσσα tongue, language; Serb. glas voice). The other possibility iz that Greek and Serbian slova (letters) are mutually connected by the way how the letters were casted (Serb. iz-liti, iz-livati) from lead (Serb. olovo; from liti, livati ‘pour’, ‘cast’; livid color is in fact the color of lead). The simillar could have happened to the English word letter in relation to lead (metal) if the word lead is a cognate of Latin fluito (to flow; from PIE *plou-d-).

Greek σῡλη means “right of seizure", “right of reprisal” and it might be compared to the Serbian nouns sila (force, power), silina (intesity) and the adjective silan (mighty, vehement, terrific). Similar as in Serbian, the Greek language has the word συλλείβω “collect by streaming", which is equal to Serbian sliv (confluence) and the verb slivati/slijevati se (to flow; novac se sliva “the money flows in").

Above mention “right of reprisal” or “right of seizure” is a “right to use the force” (Serb. sila ‘force’); also σύλλεκτος ‘gathered’, Serbian slagati (to gather, pile up). In reality, Serbian sila (force), Greek σύλησις (spoiling, plundering) and Serbian silovanje (violation, raping) are the words with the clear association to the river flowing or the river flooding. As we can see, the both languages, Greek and Serbian, used the “flowing of water” (Serb. slivanje “pouring"; Greek συλλείβω “collect by stream", “flow together") to name the letters (Gr. συλλαβαί; Serb. slova) and to describe a violent behavior (Serb, silovanje, sila; Greek σύλησις, σῡλη).

Now it becomes clear that ‘asylum’ is a place were the use of force (Serb. sila) is forbidden (α-̓συλαι̂ος without violence). Most of the Greek and Serbian words used the same basis, but usually it is very difficult to detect. For instance, who would say that Greek συγκλειστός (shut up) is the same word as Serbian zaključati (lock up, shut)? Above mentioned Serbian silovanje (violence), prisiljavanje (forcing, compulsion) or siljenje (forcing) are in fact just one form of sudden movement, similar to the Serbian verb kuljanje/suljanje/sukljanje (gushing; kuljati to spout, gush) and kuljanje comes from kobeljanje (rolling about; Eng. hobble) => gibanje (movement, motion, stir). Namely, it seems that all idea about life and movement is originally connected to the movement of clouds (Serb. oblak; from gnoblak => hoblak).

There is a “byname” for donkey in Serbian - sivonja - and that word (just like caballus) goes back to “animal” (Serb. životinja, živina); i.e. to the above mentioned kobeljanje/gibanje or življenje (gibati ‘move’ = živeti ‘live’). In order to understand this logic of “living” (gi-b-lenie => ži-v-lenie; Lith. gyvuoti) the Serbian word ugibati (to die, perish, expire; Lith. keipti) could be of a great help. Ugibati/ugi(b)nuti (die) is an antonym to živeti (live). Slavic konj (horse, OSl конь), from the proto Slavic *kobnь (Vasmer, p. 2316), and kobila (mare) are cognates to Latin caballus (pack-horse).

The diminutive of the word osel (donkey) is oslić and it rhymes with poslić (a small job). It is hard to tell if Serbian posao has anything in common with English business (busy; OE bisig). In Serbian, posao is probably related to the verb slušati (hear) and poslušati (obey; Russ. послушаться); hence the Slavic words sluga/posluga (servant; OSl слоуга; Cz. sluha, služebna; Gr. κλύω to hear; κέκλυτέ μευ “hear from me", analogous to Serbian saslušajte me “hear me", “listen to me").

Although it is evident that ass/donkey is a man’s servant his name appeared to have nothing to do with his “servile” behavior. The name osel/Esel is most probably derived from the PIE root *stol-b- wherefrom we obtained the words like Slavic stub/stolb (OSl стлъпъ column, pillar, pole), Eng. stubborn, stub, stupid (OE stybb), Serb. tupav, zatupljen; dialect. zatupit (stupid). Now we can understand that osel/Esel is a “stupid animal", an ass that was named like that in accordance with his stupidity. One of the key evidences for such an assumption is Russian word остолоп (ostolop; gawk, chump), also known as ослоп (metatheses ostolp => oslopt; oslo-p “fool, idiot"; Vasmer, p. 3,161).

What about the Latin word equus -i (horse)? Is it related to caballus (pack-horse)? Is the phonetic similarity between word equus, equi- (horse) and aqua- (water) just a product of pure coincidence? If we compare Serbian adjectives uhvaćen (captured, arrested, caught) and ukvašen (soaked, wet) we can suppose that the verb uhvatiti shifted to ukvasiti in accordance with the Serbian syntagn “uhvatila ga kiša” (caught by rain). Even the noun kiša (rain) appears as to be derived from ‘kvašenje’ (wetting, soaking)? Is Latin capto related to aqua and equus in the same way as the Serbian verbs hapsiti (arrest) and hapiti (take. seize) are related to hvatati (catch), kobila (mare), konj (horse; from *kobnь) and possible to kvasiti (soak, wet)?

What about the history of the words like Slavic skot/skotin/stoka (cattle, animal) and Gothic skatts (money), German Schatz (jewelry), OFries sket (money, cattle)? Does English catlle really originate from Latin caput? Why not from Latin capio or habeo or Gemanic haban/habt? What is the relation (if any) among words capio, habeo, haben, imanje and caput, heafod, golova, kefalos, globe etc.?

Finally, let me try to answer the question I postulated in the beginning of this “essay” about the origin of “equally-aqueous-equus-as/s-caballus". :-) Is it not interesting that coffin also has the meaning “the horny part of a horse’s hoof” (Slavic kopyto)? In Serbian kofa is bucket (kofa from kabao, kabal, kablica bucket, pail) and coffin is kovčeg (box, chest, trunk) and it appeared to be related to the noun kovanje (forging, coining, mintage) as well as to kovač (blacksmith) and to kopča (buckle, fastener, clutch, clasp, fibula). Maybe, this is a good enough evidence that kopyto (hoof) is related to kovati (forge) and okovati (shackle); hence possible Serbian govedo (cattle), from okovati (shackle; dial. okovato ’shackled); okovato govedo “shackled cattle”?